07-27-2007, 08:42 PM
http://erazmofrojd.mojblog.co.yu/1/%C4%8...81105.aspx
Чубура је одувек била позната као боемска четврт Београда. Само, за разлику од Монтмартра, Гринич Вилиџа, или Скадарлије, где су кафанским животом царевали сликари, писци или политички дисиденти, чубурски боеми, махом су били - мајстори. Врачар, раније познат и као Енглезовац (по Франсису Мекензију, Шкотланђанину који је крајем 19. века откупио земљиште испресецано потоцима, исушио га и продавао плацеве) - од самог почетка, био је насељаван радницима и занатлијама који су куповали јефтине кућице и ту оснивали радње. Мекензи им је био наклоњен, па је о свом трошку саградио чувено здање Радничког дома (потоњег биоскопа Славија, на жалост срушеног пред крај XX века).
Своје Златно доба, боемска Чубура живи између два светска рата, али оно траје и дуже, може се рећи, све негде до рушења кварта познатог као Мали Холивуд (простор данашњег Чубурског парка), крајем шездесетих. Централни део овог простора заузимало је ромско насеље, а по ободима, ка улици, налазило се неколико чувених кафана. На углу 14. Децембра и Максима Горког - легендарни „Кикевац“, чувен по свом становнику Аци Носоњи, боему који је дословце живео у овој кафани. Спавао је на столицама, никада није имао други стан, а пошто је био велики козер, увек расположен да забавља аудиторијум, многобројни гости који су због одличне и надалеко славне домаће кухиње посећивали Кикевац, свакодневно су га чашћавали ручком и капљицом. И тако је живео годинама...
С друге стране, у Чубурској улици, налазила се, ништа мање позната кафана „Чубура“, у којој су главни били водоинсталатери Јова и Чокалија и бравар Баја Бане. Ту су се смишљале смицалице, ситне преваре и неслане шале, а омиљену забаву представљало је клађење у све и свашта. Једна од најпопуларнијих игара на интерној кладионици било је погађање разноразних мера "од ока"; на пример колико је шта дугачко или тешко. Дуго се препричавао "Јовин штос" којим је излудео свог кума Чокалију. Наиме, преко ноћи, у милиметар је измерио све што се погледом дало обухватити и потом све мере научио напамет. Сутрадан је непогрешиво погађао и узео куму све паре. Наравно, на крају му је признао шта је урадио, али обичај је био да ако наседнеш на штос и испаднеш будала, мораш да трпиш и - нема враћања лове.
Други пут су се Чокалија (водоинсталатер) и Жика Шнајдер кладили ко ће да сашије боље одело. Чокалија је био изазивач, а Жика је прихватио. Организован је жири, обојица су купили исти, квалитетан штоф, а изабран је и манекен, извесни Мита Шерпица, касније чувен по бизарном начину на који је окончао живот (удавио се шкембићима у „Малој Топлици“!)
(Чубурци су ожалили Миту, али нису пропустили да констатују како су знали да ће му храна доћи главе. "Читавог живота је само пио, никад није јео, и то је морало да му се деси...")
И тако... сашише мајстори своја одела, би модна ревија, Мита Шерпица се шепурио по кафани као по модној писти и, на крају, само да би било што забавније - жири изабра Чокалију. Жика, који је иначе био одличан шнајдер, протествовао је, као покрали су га, а у ствари није био љут, било је важно да су се лудо провели...
Једном је у „Чубуру“ дошао добро обучен господин са старинским сатом у рукама... у питању је био вредан сат коме је недостајала велика сказаљка. Човек је био готов да дигне руке од тражења мајстора, нико живи у Београду није био спреман да прихвати сат на поправку, сказаљку није било лако заменити, била је неопходна идентична, исте тежине, итд... Све у свему - операција компликована и за најискусније часовничаре. Јова и Чокалија, међутим, мртви хладни, послаше дотичног господина код Баја Банета, чија се браварска радња налазила одмах поред кафане. "Ако Вам он не поправи, нико неће..."
Наравно, двојица спадала су хтела да се нашале са својим другаром, који је био познат по томе што је волео да се хвали да је најбољи мајстор. Господин је крочио у радњу, и како се после препричавало, следио се. Била је то неуредна, штрокава јазбина, са алатом посвуда разбацаним и са ваздухом засићеним од металних мириса. Промуцао је да су га послали, али да је очигледно у питању грешка, јер њему треба сајџија, а не бравар, али Баја Бане је истог тренутка прихватио Јовин и Чокалијин изазов и изјавио да ће узети сат. Човек, који није имао шта да изгуби оставио му је своју реликвију, а Баја Бане је прионуо на посао. Скинуо је малу сказаљку, измерио је на прецизној ваги, пронашао одговарајући лим и направио идентичну сказаљку (само мало дужу). Посао није био ни мало лак, требало је обликовати тако ситан предмет, Бане је све друго оставио... радио је за славу. На крају, чак је и офарбао сказаљку у оригиналну боју... Сат је радио!
Кажу да није хтео да наплати...
Глас о чубурским мајсторима и њиховим досеткама, био се прочуо по читавом Београду. Али, слава није увек слатка. Било је неминовно да се нађе неко ко ће и њима да доскочи.
То је једна од најчувенијих прича...
Једног јутра, наиме, у „Чубури“ се појавио сељак, обучен у бриџ панталоне, са антеријама и шајкачом. Сео је и поручио пиће, све време по рукама преврћући листић спортске прогнозе. Гнездио се по столици, причајући сам са собом:
"Мајку му... изгледа да ће да бидне да је ово дванајс'..."
Чубурци му приђоче и упиташе га о чему се ради, а он рече да - како ствари стоје - има дванаест погодака на прогнози. Ови погледаше листић и имаше шта да виде - стварно дванаест! Рекоше му да одмах иде у Лутрију да подигне паре, али сељак ће: "Ма ди ћу ја, мора' се врнем у село... Ко ће да 'рани краве и свиње..." И све тако. Чубурци му поновише да је велики новац у питању и да се мане крава и свиња, али сељак није одустајао од своје приче.
"Не знам ви ја Бијоград, ће се загубим..." И све тако...
Онда Чубурци предложише сељаку да му дају двеста хиљада, а он њима листић, па да се лепо врати у село, а да они после подигну паре уместо њега и - квит. (Наравно, прећутали су да је добитак читавих петсто хиљада). Сељак, сав срећан, пристаде, узе паре и - нестаде. Чубурци су одмах отишли у Лутрију, али - тамо их је чекало изненађење. Благајник је погледао листић и замолио их да сачекају да обави проверу. Отишао је иза паравана и необично дуго се задржао. Чубурци су чекали, постало им је помало сумњиво, а онда је банула полиција и - све их похапсила! Испоставило се да је у питању фалсификат. "Сељак" је имао само једну уплаћену колону, али и налепницу која је покривала три колоне. Шаљивџија је сачекао да резултати буду објављени и потом попунио две преостале колоне: једну погрешно, а другу са свих дванаест погодака... Чубурци су објашњавали полицији да су купили листић од неког сељака (наравно, нису рекли за колико пара); полиција није гутала ту причу... и тако у недоглед. На крају су их на једвите јаде пустили, с тим што су им обећали да ће мотрити на њих...
Неколико дана касније, у „Чубуру“ је ушао онај "сељак", овог пута у фином градском оделу, у пратњи неколико пријатеља. Чубурци, који су седели за суседним столом, нису га препознали. "Сељак" је частио читаву кафану (чијим ли, само, парама?) и почео гласно да препричава како је преварио чувено друштво из „Чубуре“. Тек тад, и наши јунаци се досетише. Неко од њих скочи, у намери да се обрачуна с преварантом, али га другови задржаше. "Сељак" (за кога се испоставило да је познати мангуп са Цветка) рече им да немају разлога да се љуте, да је био бољи и преварио их у "поштеној" утакмици. Чубурци онда спортски прихватише "пораз" и, наравно, не паде им на памет да траже новац назад. Јер, правила су правила.
Тако је то било на Чубури... Ни један дан није могао да протекне без каламбура...
Данас више нема ни „Чубуре“, ни „Кикевца“, ни „Топлице“. Преживели су „Трандафиловић“ (у соцреалистичком руху), „Каленић“, „Соколац“.
Ускоро се очекује проширивање улица Мекензијеве и Максима Горког. Тада ће нестати и оних неколико последњих старих приземних кућа које чувају тајне ишчезлог Београда.
Чубура је одувек била позната као боемска четврт Београда. Само, за разлику од Монтмартра, Гринич Вилиџа, или Скадарлије, где су кафанским животом царевали сликари, писци или политички дисиденти, чубурски боеми, махом су били - мајстори. Врачар, раније познат и као Енглезовац (по Франсису Мекензију, Шкотланђанину који је крајем 19. века откупио земљиште испресецано потоцима, исушио га и продавао плацеве) - од самог почетка, био је насељаван радницима и занатлијама који су куповали јефтине кућице и ту оснивали радње. Мекензи им је био наклоњен, па је о свом трошку саградио чувено здање Радничког дома (потоњег биоскопа Славија, на жалост срушеног пред крај XX века).
Своје Златно доба, боемска Чубура живи између два светска рата, али оно траје и дуже, може се рећи, све негде до рушења кварта познатог као Мали Холивуд (простор данашњег Чубурског парка), крајем шездесетих. Централни део овог простора заузимало је ромско насеље, а по ободима, ка улици, налазило се неколико чувених кафана. На углу 14. Децембра и Максима Горког - легендарни „Кикевац“, чувен по свом становнику Аци Носоњи, боему који је дословце живео у овој кафани. Спавао је на столицама, никада није имао други стан, а пошто је био велики козер, увек расположен да забавља аудиторијум, многобројни гости који су због одличне и надалеко славне домаће кухиње посећивали Кикевац, свакодневно су га чашћавали ручком и капљицом. И тако је живео годинама...
С друге стране, у Чубурској улици, налазила се, ништа мање позната кафана „Чубура“, у којој су главни били водоинсталатери Јова и Чокалија и бравар Баја Бане. Ту су се смишљале смицалице, ситне преваре и неслане шале, а омиљену забаву представљало је клађење у све и свашта. Једна од најпопуларнијих игара на интерној кладионици било је погађање разноразних мера "од ока"; на пример колико је шта дугачко или тешко. Дуго се препричавао "Јовин штос" којим је излудео свог кума Чокалију. Наиме, преко ноћи, у милиметар је измерио све што се погледом дало обухватити и потом све мере научио напамет. Сутрадан је непогрешиво погађао и узео куму све паре. Наравно, на крају му је признао шта је урадио, али обичај је био да ако наседнеш на штос и испаднеш будала, мораш да трпиш и - нема враћања лове.
Други пут су се Чокалија (водоинсталатер) и Жика Шнајдер кладили ко ће да сашије боље одело. Чокалија је био изазивач, а Жика је прихватио. Организован је жири, обојица су купили исти, квалитетан штоф, а изабран је и манекен, извесни Мита Шерпица, касније чувен по бизарном начину на који је окончао живот (удавио се шкембићима у „Малој Топлици“!)
(Чубурци су ожалили Миту, али нису пропустили да констатују како су знали да ће му храна доћи главе. "Читавог живота је само пио, никад није јео, и то је морало да му се деси...")
И тако... сашише мајстори своја одела, би модна ревија, Мита Шерпица се шепурио по кафани као по модној писти и, на крају, само да би било што забавније - жири изабра Чокалију. Жика, који је иначе био одличан шнајдер, протествовао је, као покрали су га, а у ствари није био љут, било је важно да су се лудо провели...
Једном је у „Чубуру“ дошао добро обучен господин са старинским сатом у рукама... у питању је био вредан сат коме је недостајала велика сказаљка. Човек је био готов да дигне руке од тражења мајстора, нико живи у Београду није био спреман да прихвати сат на поправку, сказаљку није било лако заменити, била је неопходна идентична, исте тежине, итд... Све у свему - операција компликована и за најискусније часовничаре. Јова и Чокалија, међутим, мртви хладни, послаше дотичног господина код Баја Банета, чија се браварска радња налазила одмах поред кафане. "Ако Вам он не поправи, нико неће..."
Наравно, двојица спадала су хтела да се нашале са својим другаром, који је био познат по томе што је волео да се хвали да је најбољи мајстор. Господин је крочио у радњу, и како се после препричавало, следио се. Била је то неуредна, штрокава јазбина, са алатом посвуда разбацаним и са ваздухом засићеним од металних мириса. Промуцао је да су га послали, али да је очигледно у питању грешка, јер њему треба сајџија, а не бравар, али Баја Бане је истог тренутка прихватио Јовин и Чокалијин изазов и изјавио да ће узети сат. Човек, који није имао шта да изгуби оставио му је своју реликвију, а Баја Бане је прионуо на посао. Скинуо је малу сказаљку, измерио је на прецизној ваги, пронашао одговарајући лим и направио идентичну сказаљку (само мало дужу). Посао није био ни мало лак, требало је обликовати тако ситан предмет, Бане је све друго оставио... радио је за славу. На крају, чак је и офарбао сказаљку у оригиналну боју... Сат је радио!
Кажу да није хтео да наплати...
Глас о чубурским мајсторима и њиховим досеткама, био се прочуо по читавом Београду. Али, слава није увек слатка. Било је неминовно да се нађе неко ко ће и њима да доскочи.
То је једна од најчувенијих прича...
Једног јутра, наиме, у „Чубури“ се појавио сељак, обучен у бриџ панталоне, са антеријама и шајкачом. Сео је и поручио пиће, све време по рукама преврћући листић спортске прогнозе. Гнездио се по столици, причајући сам са собом:
"Мајку му... изгледа да ће да бидне да је ово дванајс'..."
Чубурци му приђоче и упиташе га о чему се ради, а он рече да - како ствари стоје - има дванаест погодака на прогнози. Ови погледаше листић и имаше шта да виде - стварно дванаест! Рекоше му да одмах иде у Лутрију да подигне паре, али сељак ће: "Ма ди ћу ја, мора' се врнем у село... Ко ће да 'рани краве и свиње..." И све тако. Чубурци му поновише да је велики новац у питању и да се мане крава и свиња, али сељак није одустајао од своје приче.
"Не знам ви ја Бијоград, ће се загубим..." И све тако...
Онда Чубурци предложише сељаку да му дају двеста хиљада, а он њима листић, па да се лепо врати у село, а да они после подигну паре уместо њега и - квит. (Наравно, прећутали су да је добитак читавих петсто хиљада). Сељак, сав срећан, пристаде, узе паре и - нестаде. Чубурци су одмах отишли у Лутрију, али - тамо их је чекало изненађење. Благајник је погледао листић и замолио их да сачекају да обави проверу. Отишао је иза паравана и необично дуго се задржао. Чубурци су чекали, постало им је помало сумњиво, а онда је банула полиција и - све их похапсила! Испоставило се да је у питању фалсификат. "Сељак" је имао само једну уплаћену колону, али и налепницу која је покривала три колоне. Шаљивџија је сачекао да резултати буду објављени и потом попунио две преостале колоне: једну погрешно, а другу са свих дванаест погодака... Чубурци су објашњавали полицији да су купили листић од неког сељака (наравно, нису рекли за колико пара); полиција није гутала ту причу... и тако у недоглед. На крају су их на једвите јаде пустили, с тим што су им обећали да ће мотрити на њих...
Неколико дана касније, у „Чубуру“ је ушао онај "сељак", овог пута у фином градском оделу, у пратњи неколико пријатеља. Чубурци, који су седели за суседним столом, нису га препознали. "Сељак" је частио читаву кафану (чијим ли, само, парама?) и почео гласно да препричава како је преварио чувено друштво из „Чубуре“. Тек тад, и наши јунаци се досетише. Неко од њих скочи, у намери да се обрачуна с преварантом, али га другови задржаше. "Сељак" (за кога се испоставило да је познати мангуп са Цветка) рече им да немају разлога да се љуте, да је био бољи и преварио их у "поштеној" утакмици. Чубурци онда спортски прихватише "пораз" и, наравно, не паде им на памет да траже новац назад. Јер, правила су правила.
Тако је то било на Чубури... Ни један дан није могао да протекне без каламбура...
Данас више нема ни „Чубуре“, ни „Кикевца“, ни „Топлице“. Преживели су „Трандафиловић“ (у соцреалистичком руху), „Каленић“, „Соколац“.
Ускоро се очекује проширивање улица Мекензијеве и Максима Горког. Тада ће нестати и оних неколико последњих старих приземних кућа које чувају тајне ишчезлог Београда.
![[Image: pobednik.jpg]](http://i178.photobucket.com/albums/w269/babyurban/pobednik.jpg)