10-05-2006, 07:23 PM
На обали Дунава, испод Гардоша, тамо где је пристајала скела, Аркадије Бокалић, у својој кући, отвори кафану, назвавши је "Златни шаран". Први гости, уз пећ бубњару на олајисаном патосу, били су дунавски аласи и сељаци који су чекали скелу да их одвезе у баште на другој обали плаве реке. Избор пића је био богат: може вино, а може и ракија. Али је зато риба увек била свежа: из Дунава је "ускакала" право у тигањ. Бокалића је наследила удовица Добрила, па син који је био угледни банкар, а локал су касније водили легендарни земунски угоститељи, познатији по надимцима него по крштеним именима и презименима - Тица, Бата Гајдаш и Малајац...
За многе Београђане, када се помене Земун, један од синонима Земуна али и својеврстан оријентир - то је један од објеката за кога "сви знају где се налази".
Има неколико верзија о томе када је "Шаран" почео да ради, али највероватнија је она по којој је то било пре равно једног века 1898. године. Овај ресторан један је од најстаријих међу многобројним земунским кафанама.
Према неким записима и усменом предању, угледни земунски грађанин Аркадије Бокалић је у својој кући, на самој обали Дунава, на месту где је некада било земунско пристаниште и где је још увек пристајала скела, отворио кафану наденувши јој име "Златни шаран". Вероватно да господин Аркадије није ни слутио да ће ова кафана управо доживети стогодишњицу постојања - златни јубилеј, сходно придеву из свог имена.
У имену, кафана је задржала тада већ помало мутно сећање на некадашње богатство града, које се гомилало од половине XVIII века. Тада је Земун, који се после два века под Турцима поново вратио под окриље хришћанства, доживео свој највећи економски напредак у историји. На граници тадашње две моћне царевине, Аустрије и Турске, али и на граници Запада и Истока, град је постао један од најзначајнијих трговачких центара овог дела света, центар у који је стизала и одакле је отпремана свакојака роба и сливало се силно богатство. Земун су у то време називали "малим Бечом" и "сребробогатим", па је после нормално да су гостионице у граду носиле и адекватна имена: "Код златног анкера", "Код златне штуке", "Код златног орла", "Код сребрне кугле"... У време када је господин Аркадије Бокалић отворио своју кафану, богатства и раскоши је већ знатно мање било, али, ето, он јој је дао име "Златни шаран".
Истини за вољу, ово име ипак није било примерено кафани. Од првог дана, она је постала омиљено стециште аласа са Гардоша и земунских сељака из Горње вароши који су ту свраћали док су чекали скелу којом су одлазили у своје баште на Червенки, на банатској обали Дунава. То јесте био честит и радан, али ипак припрост свет - елитни гости су у то време одлазили у далеко угледније ресторане у хотелима "Гранд" и "Централ" или у "Венецију". Аласи су иначе били познати "весељаци" (пијанци и кавгаџије) па је у "Шарану" често долазило до туче и свађа, упркос свим напорима власника да одржи ред и углед кафане.
После смрти Аркадија Бокалића, гостионицу, која је у међувремену, променила име у "Шаран", наставили су да воде његова удовица Добрила и син Лазар. Лазар Бокалић је уз то учио и велике школе и касније постао угледан банкарски чиновник и истакнути земунски спортски радник, па је имао све мање времена за кафану коју је на крају и продао.
До почетка Другог светског рата "Шаран" је променио неколико власника, а најпопуларнији међу њима био је Антун Трнавац, звани Бата Гајдаш. Пошто се пензионисао овај вешти земунски угоститељ је склепао некакву дрвену колибу на другој обали Дунава, "у риту", и у њој точио пиће и служио пржену рибу аласима и првим "викендашима", а ову своју илегалну крчму назвао је звучним именом "Хилтон"!. Пред почетак Другог светског рата "Шаран" је водио Никола Атанацковић, звани Тица, такође познати земунски угоститељ.
У међуратном периоду "Шаран" је дошао на глас као ресторан у коме се спремају најбољи рибљи специјалитети. Кажу, да је тада на јеловнику било 70 разних јела од речне рибе, али су од пића и даље служени само ракија и вино! И профил гостију је полако почео да се мења. Иако су аласи и даље били међу најбројнијим муштеријама, долазило је све више такозваног "финог света", међу њима и доста Београђана, нарочито глумаца и других боема, али и богатих трговаца, политичара па и амбасадора.
После Другог светског рата "Шаран" је национализован и припојен рибарској задрузи истог имена, у коју су силом утерани и сви земунски аласи. Кафана је поново сведена на безличну крчму о којој је нови - друштвени - власник мало водио рачуна, па је објекат све више пропадао и губио свој углед. Тек 1952. године, када је "Шаран" постао власништво Пољопривредно-индустријског комбината "Срем", ситуација је знатно поправљена.
Иако је ресторан задржао свој стари изглед - са олајисаним црним подом, пећи бубњаром смештеној у ћошку и вратима између две сале, попут оних у каубојским филмовима - квалитет кухиње је знатно побољшан, а асортиман јела од рибе постао разноврснији, баш као и избор пића које је нуђено све учесталијим али и отменијим гостима.
За нагли пораст популарности "Шарана" велике заслуге имала је и сјајна конобарска гарнитура која је тих шездесетих година послуживала госте. Иако сасвим различити - један је био симпатичан ноторни пијанац, други обешењак и спадало, трећи флегматичан а четврти брз и окретан - представљали су сјајан тим конобара због кога су многи гости "Шарана" постали стални.
Од сталних гостију "Шарана" био је и познати земунски боем, ветеринар Миша Пилипић, за кога се прича да је сваког другог јануара, за сталне госте, у ресторан доводио неку од чувених циганских музичких банди из Срема, а актери тих целодневних забава још дуго су их памтили. Оваква славља и обележавање почетка нове године до данас је остала традиција овог ресторана. У "Шарану", иначе, другим данима није било музике, али је врло често међу гостима било појединаца са гитарама или добрих певача. Дешавало се тако да песму са једног стола прихвате и други и да читава кафана као једно весело друштво и зору дочека, јер се "фајронт" никада није строго поштовао. Тако је "Шаран" веома брзо, већ средином шездесетих година, постао једно од најпопуларнијих места не само у Земуну већ и читавом Београду.
Запослени радници у "Шарану" одбили су 1966. године понуду земунског угоститељског предузећа "Централ" да уђу у његов састав, па је ресторан наставио да ради у оквиру ПКБ Турист (данашњи "Беотурс").
Исте године извршени су обимни радови на детаљном преуређењу и реновирању читавог објекта. Слични радови предузети су и 1981/82. године када су сав ентеријер а добрим делом и фасада претрпели знатне измене. Планове за ово реновирање урадио је познати архитект Петар Ђаковић, па је "Шаран" по амбијенту постао једна од најлепших кафана наше престонице. Део сталних гостију, незадовољан променама и сматрајући их исувише "отменим"; престао је да долази и потражио неки други, скромнији кутак, али је зато "Шаран" добио мноштво нових гостију. И ова вртешка на којој се смењују гости различитог статуса и угледа, очигледно је још једна од традиција овог ресторана. И поред свега, то је једна од најпопуларнијих београдских кафана и свакако понос земунског угоститељства.
Велики прегалац ове кафане је управник Милорад Петровић, звани Милајац, који је радио у београдском угоститељству до 1976. године, када долази у "храм" рибарског кулинарства земунски "Шаран". Малајац, како га сви зову, у овом ресторану прошао је све фазе рада: био је конобар, шеф смене а данас је управник. Ову дужност обавља већ пуних 15 година.
На питање шта је то што привлачи госте у овај ресторан, управник каже:
"Нема ту никакве тајне. Овде се риба припрема читаво једно столеће и увек на исти начин, технологија је остала иста. Ова генерација запослених користи се савременим уређајима али само за брже припремање, али не и на рачун квалитета који гост очекује."
"Шаран" има предност када је у питању свежа риба, јер сваког дана овде стиже шаран, смуђ, сом, кечига, бела риба - директно од дунавских аласа. Рибари од Старих Бановаца, па све до Текије на Ђердапу, просто се утркују ко ће продати рибу "Шарану". Иста конкуренција важи и за рибњаке, било да је реч о рибњаку из Јакова или Ечке код Зрењанина.
Тако ради "Шаран" у коме данас о апетиту госта брине тридесетак запослених који раде у две смене.
"Шаран" је за земунске култно место. Кажу, када је један Земунац - гастарбајтер дошао после дуго година из прекоокеанских земаља, пре него се са породицом поздравио питао је: "Је л' је ручак у "Шарану"?
Нема више старих аласа, тешких песница и великог срца. Сад су гости неки људи дебљих новчаника и финијих манира.
Исто је само велика плава река.
И аласка тугованка:
"А у Дунав риба плови,
нема кој да лови".
За многе Београђане, када се помене Земун, један од синонима Земуна али и својеврстан оријентир - то је један од објеката за кога "сви знају где се налази".
Има неколико верзија о томе када је "Шаран" почео да ради, али највероватнија је она по којој је то било пре равно једног века 1898. године. Овај ресторан један је од најстаријих међу многобројним земунским кафанама.
Према неким записима и усменом предању, угледни земунски грађанин Аркадије Бокалић је у својој кући, на самој обали Дунава, на месту где је некада било земунско пристаниште и где је још увек пристајала скела, отворио кафану наденувши јој име "Златни шаран". Вероватно да господин Аркадије није ни слутио да ће ова кафана управо доживети стогодишњицу постојања - златни јубилеј, сходно придеву из свог имена.
У имену, кафана је задржала тада већ помало мутно сећање на некадашње богатство града, које се гомилало од половине XVIII века. Тада је Земун, који се после два века под Турцима поново вратио под окриље хришћанства, доживео свој највећи економски напредак у историји. На граници тадашње две моћне царевине, Аустрије и Турске, али и на граници Запада и Истока, град је постао један од најзначајнијих трговачких центара овог дела света, центар у који је стизала и одакле је отпремана свакојака роба и сливало се силно богатство. Земун су у то време називали "малим Бечом" и "сребробогатим", па је после нормално да су гостионице у граду носиле и адекватна имена: "Код златног анкера", "Код златне штуке", "Код златног орла", "Код сребрне кугле"... У време када је господин Аркадије Бокалић отворио своју кафану, богатства и раскоши је већ знатно мање било, али, ето, он јој је дао име "Златни шаран".
Истини за вољу, ово име ипак није било примерено кафани. Од првог дана, она је постала омиљено стециште аласа са Гардоша и земунских сељака из Горње вароши који су ту свраћали док су чекали скелу којом су одлазили у своје баште на Червенки, на банатској обали Дунава. То јесте био честит и радан, али ипак припрост свет - елитни гости су у то време одлазили у далеко угледније ресторане у хотелима "Гранд" и "Централ" или у "Венецију". Аласи су иначе били познати "весељаци" (пијанци и кавгаџије) па је у "Шарану" често долазило до туче и свађа, упркос свим напорима власника да одржи ред и углед кафане.
После смрти Аркадија Бокалића, гостионицу, која је у међувремену, променила име у "Шаран", наставили су да воде његова удовица Добрила и син Лазар. Лазар Бокалић је уз то учио и велике школе и касније постао угледан банкарски чиновник и истакнути земунски спортски радник, па је имао све мање времена за кафану коју је на крају и продао.
До почетка Другог светског рата "Шаран" је променио неколико власника, а најпопуларнији међу њима био је Антун Трнавац, звани Бата Гајдаш. Пошто се пензионисао овај вешти земунски угоститељ је склепао некакву дрвену колибу на другој обали Дунава, "у риту", и у њој точио пиће и служио пржену рибу аласима и првим "викендашима", а ову своју илегалну крчму назвао је звучним именом "Хилтон"!. Пред почетак Другог светског рата "Шаран" је водио Никола Атанацковић, звани Тица, такође познати земунски угоститељ.
У међуратном периоду "Шаран" је дошао на глас као ресторан у коме се спремају најбољи рибљи специјалитети. Кажу, да је тада на јеловнику било 70 разних јела од речне рибе, али су од пића и даље служени само ракија и вино! И профил гостију је полако почео да се мења. Иако су аласи и даље били међу најбројнијим муштеријама, долазило је све више такозваног "финог света", међу њима и доста Београђана, нарочито глумаца и других боема, али и богатих трговаца, политичара па и амбасадора.
После Другог светског рата "Шаран" је национализован и припојен рибарској задрузи истог имена, у коју су силом утерани и сви земунски аласи. Кафана је поново сведена на безличну крчму о којој је нови - друштвени - власник мало водио рачуна, па је објекат све више пропадао и губио свој углед. Тек 1952. године, када је "Шаран" постао власништво Пољопривредно-индустријског комбината "Срем", ситуација је знатно поправљена.
Иако је ресторан задржао свој стари изглед - са олајисаним црним подом, пећи бубњаром смештеној у ћошку и вратима између две сале, попут оних у каубојским филмовима - квалитет кухиње је знатно побољшан, а асортиман јела од рибе постао разноврснији, баш као и избор пића које је нуђено све учесталијим али и отменијим гостима.
За нагли пораст популарности "Шарана" велике заслуге имала је и сјајна конобарска гарнитура која је тих шездесетих година послуживала госте. Иако сасвим различити - један је био симпатичан ноторни пијанац, други обешењак и спадало, трећи флегматичан а четврти брз и окретан - представљали су сјајан тим конобара због кога су многи гости "Шарана" постали стални.
Од сталних гостију "Шарана" био је и познати земунски боем, ветеринар Миша Пилипић, за кога се прича да је сваког другог јануара, за сталне госте, у ресторан доводио неку од чувених циганских музичких банди из Срема, а актери тих целодневних забава још дуго су их памтили. Оваква славља и обележавање почетка нове године до данас је остала традиција овог ресторана. У "Шарану", иначе, другим данима није било музике, али је врло често међу гостима било појединаца са гитарама или добрих певача. Дешавало се тако да песму са једног стола прихвате и други и да читава кафана као једно весело друштво и зору дочека, јер се "фајронт" никада није строго поштовао. Тако је "Шаран" веома брзо, већ средином шездесетих година, постао једно од најпопуларнијих места не само у Земуну већ и читавом Београду.
Запослени радници у "Шарану" одбили су 1966. године понуду земунског угоститељског предузећа "Централ" да уђу у његов састав, па је ресторан наставио да ради у оквиру ПКБ Турист (данашњи "Беотурс").
Исте године извршени су обимни радови на детаљном преуређењу и реновирању читавог објекта. Слични радови предузети су и 1981/82. године када су сав ентеријер а добрим делом и фасада претрпели знатне измене. Планове за ово реновирање урадио је познати архитект Петар Ђаковић, па је "Шаран" по амбијенту постао једна од најлепших кафана наше престонице. Део сталних гостију, незадовољан променама и сматрајући их исувише "отменим"; престао је да долази и потражио неки други, скромнији кутак, али је зато "Шаран" добио мноштво нових гостију. И ова вртешка на којој се смењују гости различитог статуса и угледа, очигледно је још једна од традиција овог ресторана. И поред свега, то је једна од најпопуларнијих београдских кафана и свакако понос земунског угоститељства.
Велики прегалац ове кафане је управник Милорад Петровић, звани Милајац, који је радио у београдском угоститељству до 1976. године, када долази у "храм" рибарског кулинарства земунски "Шаран". Малајац, како га сви зову, у овом ресторану прошао је све фазе рада: био је конобар, шеф смене а данас је управник. Ову дужност обавља већ пуних 15 година.
На питање шта је то што привлачи госте у овај ресторан, управник каже:
"Нема ту никакве тајне. Овде се риба припрема читаво једно столеће и увек на исти начин, технологија је остала иста. Ова генерација запослених користи се савременим уређајима али само за брже припремање, али не и на рачун квалитета који гост очекује."
"Шаран" има предност када је у питању свежа риба, јер сваког дана овде стиже шаран, смуђ, сом, кечига, бела риба - директно од дунавских аласа. Рибари од Старих Бановаца, па све до Текије на Ђердапу, просто се утркују ко ће продати рибу "Шарану". Иста конкуренција важи и за рибњаке, било да је реч о рибњаку из Јакова или Ечке код Зрењанина.
Тако ради "Шаран" у коме данас о апетиту госта брине тридесетак запослених који раде у две смене.
"Шаран" је за земунске култно место. Кажу, када је један Земунац - гастарбајтер дошао после дуго година из прекоокеанских земаља, пре него се са породицом поздравио питао је: "Је л' је ручак у "Шарану"?
Нема више старих аласа, тешких песница и великог срца. Сад су гости неки људи дебљих новчаника и финијих манира.
Исто је само велика плава река.
И аласка тугованка:
"А у Дунав риба плови,
нема кој да лови".
![[Image: pobednik.jpg]](http://i178.photobucket.com/albums/w269/babyurban/pobednik.jpg)