Старе српске кафане

[UrbanBaby]

www.srpsko-nasledje.co.yu

"...Београд је крајем осамнаестог века имао 140 механа, чак пет пивара, а по кавгама и пијанкама упамћен је барон Тренк.

За време дуже аустријске окупације (1718-1739), према расположивим архивским подацима, у Београду је било више механджија, а мање кафеџија - поуздан знак да се вино више ценило од кафе. Забележено је да је било и тридесет шест пекара, један посластичар, један "лебцелтер" - родоначелник каснијих "лицидера", те један пекар који је правио колаче на оријенталан начин. Помињу се и кувари, а нарочито се истичу тројица који су кували за принца Александра.

Један аустријски хроничар пише:

"Живот у немачком Београду није био монотон; пре би се могло рећи да је био бучан... Становништво се много задржавало у механама, кантинама и каванама, у којима је трошило сву своју зараду. Људи су се лако задуживали, и када нису могли одговорити својим обавезама, они би једноставно из Београда нестали". Даље исти аутор наводи да је у Београду тада било око сто четрдесет кафана и механа, а бележи и да се генерал Марули, у своме извештају из 1731. године, жали "како сваки неваљалац који овамо добегне и узме једну собу под кирију, купи буре или два пива, или их узме на вересију, и точи, а да би се што боље користио - скрива пропали и бестидни олош и дотле ради док не пропадне и друге не упропасти".

Познате кафане биле су "Код црвеног вола", "Код три зеца", "Код дивљег човека", "Код црног орла", а у српском крају налазила се "Екмеклучка кафана". Пили су се пиво (тада је у Београду било укупно пет пивара!), вино и ракија, најчешће из околине града. Међу силним кавгаџијама, који су чинили знатан део интернационалне популације, помиње се, по својим неделима чувени, барон Тренк. Међу различитим забавама, помињу се балови, на којима су грађани "и поред свег весеља у сали били престрављени, јер се за сваку ситницу хапсило и ударало по сто батина". У Београду се тада налазио и зоолошки врт, који је припадао принцу Александру. Врло је омиљено било и посматрање јадника који су били везивани за стуб срама, а још већа посластица била су јавна погубљења..."