03-08-2006, 09:54 AM
Рад и утицај династије Немањића
Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
[уреди]
Проглашење српског патријарха
На државном сабору у Скопљу, на Цвијети 9/4. 1346, свечано је проглашен српским патријархом дотадашњи Пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије II. На том сабору, осим цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије, него и из освојених подручја Цариградске патријаршије и Св. Горе. Као гост присуствовао је сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено, да неки угледни епископи у старим српским земљама, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престолници. Охридска архиепископија, која је сва ушла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части Пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним крајевима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији Пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Ускрс 16/4. 1346, Бугарски патријарх Симеон, с новим Пећким патријархом Јанићијем II и Охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка.
[уреди]
Реорганизација
Ускоро се приступило реорганизирању цијеле српске цркве као патријаршије. Основане су нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је на пример основана нова епископија у манастиру Леснову и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким крајевима; обнављани су стари и подизани нови манастири.
Сам цар Душан провео је цијелу зиму 1347/48. на Св. Гори обдаривши манастире обилно, не само новцем и драгоцјеним предметима, него и земљама и селима по разним крајевима своје државе. Затим је и Душанов Законик, који је донесен и допуњен на саборима у Скопљу 1349. и у Серу 1354, донио врло важна наређења и за устројство Пећке патријаршије. Према Законику и другим изворима, Пећког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и свјетовнре властеле, у споразуму с владаоцем, а епископе је постављао Архијерејски Сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављан је на пријестол Св. Саве и клицало му се: Mногаја љета. Ословљаван је са Твоја Светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости Божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља (неко вријеме, до смрти патријарха Саве IV, 1375. и патријарх Срба и Грка). Патријарх је имао свога логотета, канцелара, који је писао патријаршијске акте, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и царски, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда у његовом присуству полагао заклетву и звао га да лично учествује у свим важнијим државним пословима. Византски цар Јован Кантакузен забиљежио је, да је Душан гологлав излазио пред врховног старјешину своје цркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше.
Пећка Патријаршија називана је још и великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Српска црква имала је тада, као и на Западу, потпуно феудалан карактер. Многи патријарси, архиепископи, епископи и игумани угледних манастира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена турских провала почели су владаоци да оптерећују црквена имања извјесним даћама.
Као један од најјачих власника земеље, црква је много допринијела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, црквене и профане и насељивала пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито на виши клер који је почео да живи као и свјетска властела. Стога се догађало да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, осим прихода од свог пријестоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. Приходе су купили нарочити епископски изасланици звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохијског свештенства и религиозно-моралног народног живота. Епископије су испрва дијељене само на инорије или парохије, касније и на протопопијате. Парохијски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином мјеста. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али се многи имали и своје баштине. Осим богослужења бавили су се највише обрађивањем земље. За обављање црквених функција добивали су од народа - бир, принос у природним плодовима. Угледна и богата српска и грчка властела, нарочито у јужним крајевима имали су у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења.
[уреди]
Црквени суд
Црквени суд је био од великог угледа. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свим људима, који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много. Духовни суд с исповиједањем вршили су нарочити исповиједници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохијских свештеника и протопопа, а касније и калуђери. Да би се затрле многе празновјерице из многобожачких времена у широким народним масама, осим црквеног законодавства и Душанов Законик је устао свом строгошћу средњовековног законодавства против празновјерица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака итд.
Проглашење Пећке архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест Цариградске патријаршије, иако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек послије шест година (1352), несумњиво под утицајем политичких интрига византског цара узурпатора Ивана Кантакузена, послије нових Душанових освaјaња на штету Византије и неуспјелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене крајеве, бацио је Цариградски патријарх Калист I анатему или проклетство на цара Душана, патријарха Јанићија II и на цијели српски народ, правдајући то тиме, што је тобоже скопски сабор ненадлежно установио српско царство и патријаршију. Иако је очигледно, да је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни Сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Стога је он покушао да рашчисти тај спор и да измири Печку патријсршију с Цариградском патријаршијом. Али други крупнији и важнији државни послови омели су га да своју намјеру изведе до краја. Међутим је 3/9. 1354. умро први српски патријарх Јанићије II на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На пријестолу га је замијенио патријарх Сава IV, који је изабран на сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. године. Сава је надживио цареве Душана (— 20/12. 1355) и Уроша (— 2/12. 1371).
[уреди]
Патријарх Сава
За његово вријеме чињени су кораци и с грчке и са српске стране да дође до измирења између цариградске и П. П. Та акција довела је најзад 1375. до повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист I, који је и бацио проклетство на Србе. Он је, наиме, по споразуму с царем Иваном Палеологом, када је запријетила велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364. у Сер удовици цара Душана, царици Јелени, да преко ње и цесара Угљеше потражи помоћ од Срба и уједно да поведе преговоре о измирењу цариградске и П. П. Случај је међутим хтио да се Калист ускоро разболио и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између српске и грчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење.
Смрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Угљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем серске и драмске области. Он је 1368. све епархије у својим областима издвојио из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита поставио за свога намјесника или егзарха у Угљешиној држави. Изгледа да пећки патријарх Сава IV није хтио пристати на ту трансакцију, те су преговори о томе трајали три године, али без резултата. Стога је уговор о измирењу склопљен само с Угљешом, и патријарх цариградски Филотеј свечано ga je објавиo у Серу маја 1371, послије повратка цара Јована Палеолога са Запада, гдје је тражио помоћ против Турака и папи обећао, да ће примити унију с римском црквом.
Угљеша је убрзо послије тога, заједно с братом Вукашином, погинуо на Марици 26/9. 1371. Провале Турака у јужне српске крајеве послије ове погибије и тешке несреће које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито послије смрти цара Уроша, појачавале су у народу и код многих сујевјерних представника српске цркве увјерење да су све то посљедице проклетства, те су неки писци, тога и каснијег времена, осуђивали цара Душана што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства најјаче осјећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живјели измијешано с Грцима, јер Грци нису хтјели а ни смјели да служе ни да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито послије маричке погибије, када је сва Св. Гора поновно дошла под власт Византије.
Стога су српски светогорски калуђери узели иницијативу да се скине проклетство са српске цркве и цариградска се патријаршија коначно измири са П. П. Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374. отишао кнезу Лазару, као најугледнијему српском господару тога времена, и обавијестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бригу, и послао га патријарху Сави IV. Српски патријарх је и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву неправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег господара српског Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора да спроведе измирење грчке и српске цркве. Снабдјевен даровима, Исаија је, у пратњи бившег проте Св. Горе Теофила и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Иван Палеолог и патријарх Филотеј, с цијелим својим сабором, примили су лијепо ово изасланство светогорских калуђера, и послије кратког савјетовања одлучено је да се скине проклетство, како с бивших царева и патријараха српских, тако и са свих живих и мртвих чланова српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и никому неподложеног српског патријарха и да се за све то тражи само обвеза: да Срби, ако опет ојачају и узму грчке крајеве, неће више збацивати с пријестола грчке митрополите и епископе, које затекну у освојеним крајевима.
О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је, да са светогорским изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење цариградске и П. П. Посланици су почетком 1375. дошли у Призрен, гдје је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Саве IV који је у то доба (29/4. 1375) умро, завршује опис тога догађаја ријечима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови с главом, и црква опет доби своје благољепије.
[уреди]
Призренски акт
Призренским актом 1375. извршено је измирење грчке и српске цркве, али у самој Пећкој патријаршији није више било правога мира и реда. С падом државног јединства опадала је и губила се моћ и српске цркве. У расцјепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. Стога су на висока црквена достојанства чешће долазили и такви људи који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву.
Јасно је било да је с падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је Пећки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар цијеле српске православне цркве по свим српским земљама Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, послије смрти Саве IV. Дотле је патријарха бирао државни сабор са својим владаоцем; сада је међутим било више владалаца. Стога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара Зете и Пећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских земаља без утицаја државних господара и њихове властеле. С тим задатком сабор се састао у Пећи крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума.
Многи представници цркве, слиједећи сепаратистички дух тадање свјетовне властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О опћим интересима није се водило рачуна. Стога су се, послије много препирке, чланови сабора сложили око предлога, да за пећког патријарха изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осјетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3/10. 1375. Али је он већ око 1382. морао напустити патријаршки пријесто и повукао се поновно у свој осамљени, пустињачки живот.
[уреди]
Косовска битка
Послије косовске битке (1389), за владе деспот Стефана Лазаревића, који је успио да највећи дио српских земаља окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним крајевима, које су, с падом под Турке, дошле под јурисдикцију охридске архиепископије, штавише, и сједиште патријарха одсада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама знатно ојачао. У исто вријеме почео је поновно да оживљава и духовни живот у П. П, да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране умјетности. Тада је Србија, а с њом и П. П, постала уточиште и страних учених и других културних људи с истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овдје, с премјештајем државног и црквеног центра на сјевер, и цијела духовна и материјална култура кретала у томе правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића главна њена снага била у централним и јужним крајевима српске земље. Деспот Стеван пренио је своју пријестолницу из Крушевца у Београд, обновио је њену мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир с болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренио моћи Св. Петке (Параскеве) и царице Св. Теофаније. Те моћи добила је 1398. у Видину његова мати, кнегиња Милица, с Угљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Стефан је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим градом за обрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери с разних страна, да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводитељи, чија су дјела од 15. до 17. вијека била од великог утицаја не само међу Србима него и међу Бугарима. Стефанов насљедник, деспот Ђурађ Бранковић, пошто је Београд морао да преда Маџарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Смедерево (1430) и у њега пренијео у Цариграду набављене моћи Св. Луке еванђелисте. Уз то је Смедерево постало сједиште митрополита обновљене браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке и посљедњи српски патријарх самосталне српске државе Арсеније II, становао је у Смедереву, у томе посљедњем уточишту српске средовјечне државе и цркве, просвјете и културе.
[уреди]
Турска окупација
С пропадањем српске државне самосталности упоредо се гасила и самосталност П. П. Сви крајеви П. П., које су Турци постепено освајали, одузимани су од ње и подвргавани јурисдикцији охридске архиепископије, чији је архиепископ живио под турском влашћу већ од краја 14. вијека. Неколико година пред пад Смедерева под Турке (1459), обје патријархове резиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурађ Бранковић, послије смрти патријарха Никодима II или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен да пита цариградског патријарха Генадија Схоларија, да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у томе случају, ако није више у његовој држави мјесто које је дотле било катедра архиепископа и патријарха. Схоларије је одговорио: Владалац мјеста и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, иако не постоји мјесто, у коме је раније била његова катедра; само у новом мјесту гдје се буде налазио архиепископ и патријарх, не може постојати други епископ. Тако је посљедњи патријарх у самосталној српској средсрењовјековној Србији, Арсеније II, по свој прилици раније био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухваћала само крајеве Србије сјеверно од Крушевца и западне Мораве. Све остало било је под охридском архиепископијом.
Када је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније II (око 1463), власт охридског архиепископа механички се проширила и на тај још преостали дио некадашње П. П. Ипак изгледа, да сви неко вријеме херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као замјеници пећког патријарха, јер се покаткад у записима из прве четвртине 16. вијека за њих каже, да држе пријесто Св. Саве. Нешто касније, 1530. до 1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле, да обнови аутокефалну П. П, па је неко вријеме, помоћу турских власти успио да овлада и самом Пећи и учини да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен.
Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успио је да коначно сузбије Павлову акцију: 1541. саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поновно цијела српска црква дошла под власт охридске архиепископије, али само за кратко вријеме.
Већ за првих турских провала у подручје П. П, попаљени су и поробљени многи манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П, тада су постепено све веће и љепше цркве и манастире по градовима претварали у џамије или их разоравали, па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су на пр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансарај.
У Скопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ни једна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз српске крајеве у 16. вијеку забиљежили су, да су у Нишу тада видјели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сријемској Митровици било је 17 џамија, а ни једна црква итд. Ни поправка старих цркава није се допуштала без великог мита, па и тада често само материјалом од старе цркве.
Звона су Турци поскидали гдје год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцјености су разграбљене и упропаштене тако, да је на пример путник Герлах 1578. у београдској пријестолничкој цркви нашао путир, дискос и свијећњаке само од дрва. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за уздржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва је понеки већи манастир у забитнијем крају успио да код султана испослује право на уживање бар најмањега дијела својих пређашњих добара. Већина манастира је сасвим опустјела, јер калуђери, које Турци нису побили, нису могли подносити намете и насиља, те су се разбјегли које у Св. Гору, а које у врлети и планине.
Ту, далеко од турских очи, уз помоћ прибјеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог горског извора или рјечице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања они су се уздржавали већином од милостиње, коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили "у писанију", да купе милостињу по разним крајевима српскога народа. Kасније одлазили и у друге православне земље, нарочито у Румуњску и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоцјеностима и новцу.
Парохијско свештенство је такође много патило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама година нису виђала свештеника. Рађало се, живјело и умирало без црквеног благослова, без тајни и обреда. У селима, гдје је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповском капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Путници из тога доба забиљежили су да су и по већини мјестима виђали свештенике босоноге и одрпане при погребима и другим обредима. Градски свештеници живјели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је на пример београдски прота крајем 16. вијека био по занату бојадисач, јер од малих парохијских прихода није могао живјети.
По закону су Турци признавали слободу вјероисповијести, али су у пракси свим силама настојали, да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову вјеру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им били потребани поданици, раја, која ће харач плаћати и све друге терете сносити, од којих су муслимани били ослобођени. Али, тко би нанио ма и најмању увреду Мухамедовој вјери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Споменут ћемо само случај са златарским помоћником Ђорђем Кратовцем, Србином из Кратова, који је 1515. у Софији жив спаљен, јер се није хтио одрећи Христа. Такви примјери челичне издржљивости и вјерског јунаштва много су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју дјецу од присилног или добровољног отпадништва од вјере писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и дјевојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама на челу.
Карактеристично је да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигдје није било ни политичке ни црквене самосталности, и када су упропашћаване све раније културне тековине, осјећао још доста снажан духовни живот и рад на црквеној писмености. Штавише, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампе. Прва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519, Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду итд. Иако су те прве српске штампарије биле кратког вијека (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само српској цркви, него и румуњској, бугарској и руској. Осим тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника, те су им Руси наручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се на пример зна, да је око 1532—1538. нарочити посланик дошао из Русије у Србију црнорисцу Аникити, званому Лав Филисоф и он је написао три похвалне ријечи руским светитељима према подацима добивеним од посланика.
[уреди]
Мехмед паша Соколовић
У вези с тим духовним животом била је и стална тежња, да се обнови црквена самосталност и организира институција, која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспјеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16 вијека. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовому рођаку Макарију, ранијему хиландарском калуђеру, да 1557 добије од султана одобрење за обновљење самосталне Пећке Патријаршије. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене Пећке Патријаршије постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске земље, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни дио њезин, него и све друге земље, у којима су Срби живјели под разним господарима или су их населили емиграцијама за вријеме турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Сјеверној Србији и Црној Гори, обухватила још двије епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), цијелу Босну и Херцеговину с Далмацијом, Сријем и Славонију с Хрватском, Банат и Бачку с Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, гдје су се, бјежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остали су само крајеви јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица. Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља, него и за одржање и развијање српске националне свијести.
Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије, у смислу права и повластица, које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховним духовним поглавицом у подручју Пећке Патријаршије, него, у неку руку, и свјетовним старјешином свога народа. Пећ је поновно узета за сједиште српских патријарха, обновљене су многе опустјеле епархије и подигнуто је неколико нових, нарочито по Угарској и Славонији. Опустјели, оробљени и попаљени манастири почели су се опорављати и пунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Сјеверној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Сријему, Угарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквених књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и умјетнички израђених рукописа по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције уопштее заструјао је нов живот по цијелом српском народу и добио је полета.
[уреди]
Борба за ослобођење од Турака
Послије Макаријеве смрти (1574) његови насљедници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (1592—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово вријеме, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа Тодора, устанак против Турака, носећи на заставама лик Св. Саве; али не добивши помоћи, морали су капитулирати и селити се у Ердељ. 1597 подигао је у Херцеговини устанак знаменити војвода Грдан, помаган од херцеговачког митрополита Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У великој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и с римским папама, који су у то доба и касније често подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали с појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протјеривање Турака. Стога је патријарх Пајсије Јањевац (1614—1647), који је неко вријеме и сам водио преговоре с Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и с њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641 отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви. Пећки Патријарх Гаврило I. (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матија Бесарабе да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је касније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, затворили и погубили 30/8 1659. Најживље учешће у раду на ослобођењу Срба од Турака имали су патријарси Арсеније III. Црнојевић (1674 до 1690) и Арсеније IV. Јовановић (1725 до 1739). Аустријски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1689 и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија III., да се придружи аустријској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустријски неуспјеси присилили су га почетком 1690, да се с патријарашким драгоцјеностима, с епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно осветили свакому Србину устанику, који би им пао у руке. Стога су тада опустјели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.
Обезглављену Пећку Патријаршију спасио је тада од пропасти нови патријарх Калиник I. Скопљанац (1691—1710), који је успио да умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито послије 1737, када је, за вријеме новог аустријско-турског рата 1737 до 1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније IV., па послије неуспјеха с нешто народа једва жив избјегао под аустријску власт.
[уреди]
Грци патријарси
Отуда Турци нису имали више вјере у Србе, те су, у споразуму с цариградским патријарсима, почели постављати Грке за пећске патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III. Карађжа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, касније као халкидонски митрополит и најзад 1760 као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе само Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка Фанариота учинио је, да су се отуда и на пећском патријаршком пријестолу врло брзо мијењали патријарси, као што је то већ од 17 вијека био обичај на цариградском и охридском пријестолу. Стога се за не пуна три деценија, послије бијега патријарха Арсенија IV., од 1737—1766 на пећском пријестолу измијенило 10 патријарха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило, да је углед пећских патријарха у другој половини 18 вијека сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним вјеровницима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Санмило I. (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен, да укине аутокефалност П. П. и да све њено подручје подвргне својој јурисдикцији. Посљедњи Србин пећски патријарх био је Василије Бркић, родом из Сријемских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765 послан у прогонство на оток Ципар, а на његово мјесто послан је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму с цариградским патријархом Самуилом Л, поднио оставку, и описавши тешко материјално стање П. П., заједно с осталим Грцима епископима П. П., предложио султану, да се П. П. укине и сједини с цариградском. Самуило је успио да увјери султана, да је укидање П. П. и њено сједињење с цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајна моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утјерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умјети боље чувати Србе у вјерности султану, него њихови епископи, који су увијек показивали склоност аустријскому цесару и рускому цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III. је 13/9 1766 издао ферман, којим се укида П. П., с тим, да сав њен дуг плати цариградска патријаршија и у будуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, одређен за териториј укинуте П. П.
[уреди]
Укидање и обнављање П.П.
Послије укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова мјеста су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свећенства и народа наплатити дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за цариградску патријарси ју и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, ниски, ново-пазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на т. зв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успјеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на подручју укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, гдје је умро 1772, а Срби епископи остали су дијелом у заточењу, дијелом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изагнаници. Њихова мјеста заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријаршки манастир, с цијелом старом хвостанском епархијом, потчињен је призренском митрополиту. Патријархе у обновљеној П. П. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом потврђивао. Да се спријече злоупотребе и нереди послије смрти патријархове, неки су патријарси још за свога живота, у договору с црквеним и народним представницима, бирали себи насљедника. Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој пријесто Антонију. Слично је учинио у 17 вијеку и Максим с Арсенијем III., а у 18 вијеку Мојсије Рајовић с Арсенијем IV. Но за ратних и других ванредних прилика и сами су Турци, а касније цариградски патријарси у споразуму с Турцима, постављали пећске патријархе. Патријарси су имали дужност, да за своје именовање положе у државну благајну 2.000 дуката (у 16 вијеку), и уз то да дају прописани годишњи данак за П. П. (од 100.000 гроша у 18 вијеку). Осим тога, приликом сваке промјене на царском пријестолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и зато плаћати посебну таксу, Као врховне народне старјешине и у свјетовним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за вјерност и оданост поданика свој
Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
[уреди]
Проглашење српског патријарха
На државном сабору у Скопљу, на Цвијети 9/4. 1346, свечано је проглашен српским патријархом дотадашњи Пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије II. На том сабору, осим цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије, него и из освојених подручја Цариградске патријаршије и Св. Горе. Као гост присуствовао је сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено, да неки угледни епископи у старим српским земљама, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престолници. Охридска архиепископија, која је сва ушла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части Пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним крајевима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији Пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Ускрс 16/4. 1346, Бугарски патријарх Симеон, с новим Пећким патријархом Јанићијем II и Охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка.
[уреди]
Реорганизација
Ускоро се приступило реорганизирању цијеле српске цркве као патријаршије. Основане су нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је на пример основана нова епископија у манастиру Леснову и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким крајевима; обнављани су стари и подизани нови манастири.
Сам цар Душан провео је цијелу зиму 1347/48. на Св. Гори обдаривши манастире обилно, не само новцем и драгоцјеним предметима, него и земљама и селима по разним крајевима своје државе. Затим је и Душанов Законик, који је донесен и допуњен на саборима у Скопљу 1349. и у Серу 1354, донио врло важна наређења и за устројство Пећке патријаршије. Према Законику и другим изворима, Пећког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и свјетовнре властеле, у споразуму с владаоцем, а епископе је постављао Архијерејски Сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављан је на пријестол Св. Саве и клицало му се: Mногаја љета. Ословљаван је са Твоја Светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости Божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља (неко вријеме, до смрти патријарха Саве IV, 1375. и патријарх Срба и Грка). Патријарх је имао свога логотета, канцелара, који је писао патријаршијске акте, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и царски, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда у његовом присуству полагао заклетву и звао га да лично учествује у свим важнијим државним пословима. Византски цар Јован Кантакузен забиљежио је, да је Душан гологлав излазио пред врховног старјешину своје цркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше.
Пећка Патријаршија називана је још и великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Српска црква имала је тада, као и на Западу, потпуно феудалан карактер. Многи патријарси, архиепископи, епископи и игумани угледних манастира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена турских провала почели су владаоци да оптерећују црквена имања извјесним даћама.
Као један од најјачих власника земеље, црква је много допринијела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, црквене и профане и насељивала пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито на виши клер који је почео да живи као и свјетска властела. Стога се догађало да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, осим прихода од свог пријестоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. Приходе су купили нарочити епископски изасланици звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохијског свештенства и религиозно-моралног народног живота. Епископије су испрва дијељене само на инорије или парохије, касније и на протопопијате. Парохијски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином мјеста. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али се многи имали и своје баштине. Осим богослужења бавили су се највише обрађивањем земље. За обављање црквених функција добивали су од народа - бир, принос у природним плодовима. Угледна и богата српска и грчка властела, нарочито у јужним крајевима имали су у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења.
[уреди]
Црквени суд
Црквени суд је био од великог угледа. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свим људима, који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много. Духовни суд с исповиједањем вршили су нарочити исповиједници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохијских свештеника и протопопа, а касније и калуђери. Да би се затрле многе празновјерице из многобожачких времена у широким народним масама, осим црквеног законодавства и Душанов Законик је устао свом строгошћу средњовековног законодавства против празновјерица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака итд.
Проглашење Пећке архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест Цариградске патријаршије, иако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек послије шест година (1352), несумњиво под утицајем политичких интрига византског цара узурпатора Ивана Кантакузена, послије нових Душанових освaјaња на штету Византије и неуспјелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене крајеве, бацио је Цариградски патријарх Калист I анатему или проклетство на цара Душана, патријарха Јанићија II и на цијели српски народ, правдајући то тиме, што је тобоже скопски сабор ненадлежно установио српско царство и патријаршију. Иако је очигледно, да је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни Сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Стога је он покушао да рашчисти тај спор и да измири Печку патријсршију с Цариградском патријаршијом. Али други крупнији и важнији државни послови омели су га да своју намјеру изведе до краја. Међутим је 3/9. 1354. умро први српски патријарх Јанићије II на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На пријестолу га је замијенио патријарх Сава IV, који је изабран на сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. године. Сава је надживио цареве Душана (— 20/12. 1355) и Уроша (— 2/12. 1371).
[уреди]
Патријарх Сава
За његово вријеме чињени су кораци и с грчке и са српске стране да дође до измирења између цариградске и П. П. Та акција довела је најзад 1375. до повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист I, који је и бацио проклетство на Србе. Он је, наиме, по споразуму с царем Иваном Палеологом, када је запријетила велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364. у Сер удовици цара Душана, царици Јелени, да преко ње и цесара Угљеше потражи помоћ од Срба и уједно да поведе преговоре о измирењу цариградске и П. П. Случај је међутим хтио да се Калист ускоро разболио и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између српске и грчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење.
Смрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Угљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем серске и драмске области. Он је 1368. све епархије у својим областима издвојио из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита поставио за свога намјесника или егзарха у Угљешиној држави. Изгледа да пећки патријарх Сава IV није хтио пристати на ту трансакцију, те су преговори о томе трајали три године, али без резултата. Стога је уговор о измирењу склопљен само с Угљешом, и патријарх цариградски Филотеј свечано ga je објавиo у Серу маја 1371, послије повратка цара Јована Палеолога са Запада, гдје је тражио помоћ против Турака и папи обећао, да ће примити унију с римском црквом.
Угљеша је убрзо послије тога, заједно с братом Вукашином, погинуо на Марици 26/9. 1371. Провале Турака у јужне српске крајеве послије ове погибије и тешке несреће које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито послије смрти цара Уроша, појачавале су у народу и код многих сујевјерних представника српске цркве увјерење да су све то посљедице проклетства, те су неки писци, тога и каснијег времена, осуђивали цара Душана што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства најјаче осјећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живјели измијешано с Грцима, јер Грци нису хтјели а ни смјели да служе ни да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито послије маричке погибије, када је сва Св. Гора поновно дошла под власт Византије.
Стога су српски светогорски калуђери узели иницијативу да се скине проклетство са српске цркве и цариградска се патријаршија коначно измири са П. П. Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374. отишао кнезу Лазару, као најугледнијему српском господару тога времена, и обавијестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бригу, и послао га патријарху Сави IV. Српски патријарх је и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву неправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег господара српског Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора да спроведе измирење грчке и српске цркве. Снабдјевен даровима, Исаија је, у пратњи бившег проте Св. Горе Теофила и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Иван Палеолог и патријарх Филотеј, с цијелим својим сабором, примили су лијепо ово изасланство светогорских калуђера, и послије кратког савјетовања одлучено је да се скине проклетство, како с бивших царева и патријараха српских, тако и са свих живих и мртвих чланова српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и никому неподложеног српског патријарха и да се за све то тражи само обвеза: да Срби, ако опет ојачају и узму грчке крајеве, неће више збацивати с пријестола грчке митрополите и епископе, које затекну у освојеним крајевима.
О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је, да са светогорским изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење цариградске и П. П. Посланици су почетком 1375. дошли у Призрен, гдје је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Саве IV који је у то доба (29/4. 1375) умро, завршује опис тога догађаја ријечима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови с главом, и црква опет доби своје благољепије.
[уреди]
Призренски акт
Призренским актом 1375. извршено је измирење грчке и српске цркве, али у самој Пећкој патријаршији није више било правога мира и реда. С падом државног јединства опадала је и губила се моћ и српске цркве. У расцјепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. Стога су на висока црквена достојанства чешће долазили и такви људи који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву.
Јасно је било да је с падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је Пећки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар цијеле српске православне цркве по свим српским земљама Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, послије смрти Саве IV. Дотле је патријарха бирао државни сабор са својим владаоцем; сада је међутим било више владалаца. Стога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара Зете и Пећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских земаља без утицаја државних господара и њихове властеле. С тим задатком сабор се састао у Пећи крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума.
Многи представници цркве, слиједећи сепаратистички дух тадање свјетовне властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О опћим интересима није се водило рачуна. Стога су се, послије много препирке, чланови сабора сложили око предлога, да за пећког патријарха изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осјетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3/10. 1375. Али је он већ око 1382. морао напустити патријаршки пријесто и повукао се поновно у свој осамљени, пустињачки живот.
[уреди]
Косовска битка
Послије косовске битке (1389), за владе деспот Стефана Лазаревића, који је успио да највећи дио српских земаља окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним крајевима, које су, с падом под Турке, дошле под јурисдикцију охридске архиепископије, штавише, и сједиште патријарха одсада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама знатно ојачао. У исто вријеме почео је поновно да оживљава и духовни живот у П. П, да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране умјетности. Тада је Србија, а с њом и П. П, постала уточиште и страних учених и других културних људи с истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овдје, с премјештајем државног и црквеног центра на сјевер, и цијела духовна и материјална култура кретала у томе правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића главна њена снага била у централним и јужним крајевима српске земље. Деспот Стеван пренио је своју пријестолницу из Крушевца у Београд, обновио је њену мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир с болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренио моћи Св. Петке (Параскеве) и царице Св. Теофаније. Те моћи добила је 1398. у Видину његова мати, кнегиња Милица, с Угљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Стефан је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим градом за обрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери с разних страна, да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводитељи, чија су дјела од 15. до 17. вијека била од великог утицаја не само међу Србима него и међу Бугарима. Стефанов насљедник, деспот Ђурађ Бранковић, пошто је Београд морао да преда Маџарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Смедерево (1430) и у њега пренијео у Цариграду набављене моћи Св. Луке еванђелисте. Уз то је Смедерево постало сједиште митрополита обновљене браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке и посљедњи српски патријарх самосталне српске државе Арсеније II, становао је у Смедереву, у томе посљедњем уточишту српске средовјечне државе и цркве, просвјете и културе.
[уреди]
Турска окупација
С пропадањем српске државне самосталности упоредо се гасила и самосталност П. П. Сви крајеви П. П., које су Турци постепено освајали, одузимани су од ње и подвргавани јурисдикцији охридске архиепископије, чији је архиепископ живио под турском влашћу већ од краја 14. вијека. Неколико година пред пад Смедерева под Турке (1459), обје патријархове резиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурађ Бранковић, послије смрти патријарха Никодима II или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен да пита цариградског патријарха Генадија Схоларија, да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у томе случају, ако није више у његовој држави мјесто које је дотле било катедра архиепископа и патријарха. Схоларије је одговорио: Владалац мјеста и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, иако не постоји мјесто, у коме је раније била његова катедра; само у новом мјесту гдје се буде налазио архиепископ и патријарх, не може постојати други епископ. Тако је посљедњи патријарх у самосталној српској средсрењовјековној Србији, Арсеније II, по свој прилици раније био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухваћала само крајеве Србије сјеверно од Крушевца и западне Мораве. Све остало било је под охридском архиепископијом.
Када је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније II (око 1463), власт охридског архиепископа механички се проширила и на тај још преостали дио некадашње П. П. Ипак изгледа, да сви неко вријеме херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као замјеници пећког патријарха, јер се покаткад у записима из прве четвртине 16. вијека за њих каже, да држе пријесто Св. Саве. Нешто касније, 1530. до 1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле, да обнови аутокефалну П. П, па је неко вријеме, помоћу турских власти успио да овлада и самом Пећи и учини да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен.
Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успио је да коначно сузбије Павлову акцију: 1541. саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поновно цијела српска црква дошла под власт охридске архиепископије, али само за кратко вријеме.
Већ за првих турских провала у подручје П. П, попаљени су и поробљени многи манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П, тада су постепено све веће и љепше цркве и манастире по градовима претварали у џамије или их разоравали, па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су на пр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансарај.
У Скопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ни једна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз српске крајеве у 16. вијеку забиљежили су, да су у Нишу тада видјели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сријемској Митровици било је 17 џамија, а ни једна црква итд. Ни поправка старих цркава није се допуштала без великог мита, па и тада често само материјалом од старе цркве.
Звона су Турци поскидали гдје год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцјености су разграбљене и упропаштене тако, да је на пример путник Герлах 1578. у београдској пријестолничкој цркви нашао путир, дискос и свијећњаке само од дрва. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за уздржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва је понеки већи манастир у забитнијем крају успио да код султана испослује право на уживање бар најмањега дијела својих пређашњих добара. Већина манастира је сасвим опустјела, јер калуђери, које Турци нису побили, нису могли подносити намете и насиља, те су се разбјегли које у Св. Гору, а које у врлети и планине.
Ту, далеко од турских очи, уз помоћ прибјеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог горског извора или рјечице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања они су се уздржавали већином од милостиње, коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили "у писанију", да купе милостињу по разним крајевима српскога народа. Kасније одлазили и у друге православне земље, нарочито у Румуњску и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоцјеностима и новцу.
Парохијско свештенство је такође много патило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама година нису виђала свештеника. Рађало се, живјело и умирало без црквеног благослова, без тајни и обреда. У селима, гдје је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповском капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Путници из тога доба забиљежили су да су и по већини мјестима виђали свештенике босоноге и одрпане при погребима и другим обредима. Градски свештеници живјели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је на пример београдски прота крајем 16. вијека био по занату бојадисач, јер од малих парохијских прихода није могао живјети.
По закону су Турци признавали слободу вјероисповијести, али су у пракси свим силама настојали, да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову вјеру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им били потребани поданици, раја, која ће харач плаћати и све друге терете сносити, од којих су муслимани били ослобођени. Али, тко би нанио ма и најмању увреду Мухамедовој вјери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Споменут ћемо само случај са златарским помоћником Ђорђем Кратовцем, Србином из Кратова, који је 1515. у Софији жив спаљен, јер се није хтио одрећи Христа. Такви примјери челичне издржљивости и вјерског јунаштва много су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју дјецу од присилног или добровољног отпадништва од вјере писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и дјевојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама на челу.
Карактеристично је да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигдје није било ни политичке ни црквене самосталности, и када су упропашћаване све раније културне тековине, осјећао још доста снажан духовни живот и рад на црквеној писмености. Штавише, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампе. Прва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519, Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду итд. Иако су те прве српске штампарије биле кратког вијека (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само српској цркви, него и румуњској, бугарској и руској. Осим тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника, те су им Руси наручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се на пример зна, да је око 1532—1538. нарочити посланик дошао из Русије у Србију црнорисцу Аникити, званому Лав Филисоф и он је написао три похвалне ријечи руским светитељима према подацима добивеним од посланика.
[уреди]
Мехмед паша Соколовић
У вези с тим духовним животом била је и стална тежња, да се обнови црквена самосталност и организира институција, која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспјеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16 вијека. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовому рођаку Макарију, ранијему хиландарском калуђеру, да 1557 добије од султана одобрење за обновљење самосталне Пећке Патријаршије. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене Пећке Патријаршије постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске земље, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни дио њезин, него и све друге земље, у којима су Срби живјели под разним господарима или су их населили емиграцијама за вријеме турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Сјеверној Србији и Црној Гори, обухватила још двије епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), цијелу Босну и Херцеговину с Далмацијом, Сријем и Славонију с Хрватском, Банат и Бачку с Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, гдје су се, бјежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остали су само крајеви јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица. Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља, него и за одржање и развијање српске националне свијести.
Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије, у смислу права и повластица, које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховним духовним поглавицом у подручју Пећке Патријаршије, него, у неку руку, и свјетовним старјешином свога народа. Пећ је поновно узета за сједиште српских патријарха, обновљене су многе опустјеле епархије и подигнуто је неколико нових, нарочито по Угарској и Славонији. Опустјели, оробљени и попаљени манастири почели су се опорављати и пунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Сјеверној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Сријему, Угарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквених књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и умјетнички израђених рукописа по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције уопштее заструјао је нов живот по цијелом српском народу и добио је полета.
[уреди]
Борба за ослобођење од Турака
Послије Макаријеве смрти (1574) његови насљедници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (1592—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово вријеме, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа Тодора, устанак против Турака, носећи на заставама лик Св. Саве; али не добивши помоћи, морали су капитулирати и селити се у Ердељ. 1597 подигао је у Херцеговини устанак знаменити војвода Грдан, помаган од херцеговачког митрополита Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У великој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и с римским папама, који су у то доба и касније често подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали с појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протјеривање Турака. Стога је патријарх Пајсије Јањевац (1614—1647), који је неко вријеме и сам водио преговоре с Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и с њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641 отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви. Пећки Патријарх Гаврило I. (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матија Бесарабе да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је касније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, затворили и погубили 30/8 1659. Најживље учешће у раду на ослобођењу Срба од Турака имали су патријарси Арсеније III. Црнојевић (1674 до 1690) и Арсеније IV. Јовановић (1725 до 1739). Аустријски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1689 и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија III., да се придружи аустријској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустријски неуспјеси присилили су га почетком 1690, да се с патријарашким драгоцјеностима, с епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно осветили свакому Србину устанику, који би им пао у руке. Стога су тада опустјели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.
Обезглављену Пећку Патријаршију спасио је тада од пропасти нови патријарх Калиник I. Скопљанац (1691—1710), који је успио да умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито послије 1737, када је, за вријеме новог аустријско-турског рата 1737 до 1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније IV., па послије неуспјеха с нешто народа једва жив избјегао под аустријску власт.
[уреди]
Грци патријарси
Отуда Турци нису имали више вјере у Србе, те су, у споразуму с цариградским патријарсима, почели постављати Грке за пећске патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III. Карађжа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, касније као халкидонски митрополит и најзад 1760 као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе само Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка Фанариота учинио је, да су се отуда и на пећском патријаршком пријестолу врло брзо мијењали патријарси, као што је то већ од 17 вијека био обичај на цариградском и охридском пријестолу. Стога се за не пуна три деценија, послије бијега патријарха Арсенија IV., од 1737—1766 на пећском пријестолу измијенило 10 патријарха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило, да је углед пећских патријарха у другој половини 18 вијека сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним вјеровницима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Санмило I. (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен, да укине аутокефалност П. П. и да све њено подручје подвргне својој јурисдикцији. Посљедњи Србин пећски патријарх био је Василије Бркић, родом из Сријемских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765 послан у прогонство на оток Ципар, а на његово мјесто послан је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму с цариградским патријархом Самуилом Л, поднио оставку, и описавши тешко материјално стање П. П., заједно с осталим Грцима епископима П. П., предложио султану, да се П. П. укине и сједини с цариградском. Самуило је успио да увјери султана, да је укидање П. П. и њено сједињење с цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајна моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утјерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умјети боље чувати Србе у вјерности султану, него њихови епископи, који су увијек показивали склоност аустријскому цесару и рускому цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III. је 13/9 1766 издао ферман, којим се укида П. П., с тим, да сав њен дуг плати цариградска патријаршија и у будуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, одређен за териториј укинуте П. П.
[уреди]
Укидање и обнављање П.П.
Послије укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова мјеста су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свећенства и народа наплатити дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за цариградску патријарси ју и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, ниски, ново-пазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на т. зв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успјеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на подручју укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, гдје је умро 1772, а Срби епископи остали су дијелом у заточењу, дијелом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изагнаници. Њихова мјеста заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријаршки манастир, с цијелом старом хвостанском епархијом, потчињен је призренском митрополиту. Патријархе у обновљеној П. П. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом потврђивао. Да се спријече злоупотребе и нереди послије смрти патријархове, неки су патријарси још за свога живота, у договору с црквеним и народним представницима, бирали себи насљедника. Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој пријесто Антонију. Слично је учинио у 17 вијеку и Максим с Арсенијем III., а у 18 вијеку Мојсије Рајовић с Арсенијем IV. Но за ратних и других ванредних прилика и сами су Турци, а касније цариградски патријарси у споразуму с Турцима, постављали пећске патријархе. Патријарси су имали дужност, да за своје именовање положе у државну благајну 2.000 дуката (у 16 вијеку), и уз то да дају прописани годишњи данак за П. П. (од 100.000 гроша у 18 вијеку). Осим тога, приликом сваке промјене на царском пријестолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и зато плаћати посебну таксу, Као врховне народне старјешине и у свјетовним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за вјерност и оданост поданика свој
ој Романијо и та твоја Села...
________________________
________________________