02-05-2006, 10:32 PM
Лекари упозоравају да на свако рођење долазе три абортуса, а бабице страхују да ће постати технолошки вишак
„Госпођице, размишљајте о томе на време. Лепше је бити нечија баба, него само баба!”, саветовао је Душко Радовић своје суграђанке једног прохладног јесењег јутра давне 1980. године. Те године, у породилиштима широм Србије свет је угледало 90.467 беба, а 2004. године године само је 78.186 мајки доживело незабораван први „блиски сусрет” с новорођенчетом.
Лекари упозоравају да се на свако рођење раде три абортуса, а бабице страхују да ће постати технолошки вишак, јер на једну маму у нашој земљи долази – 1,5 деце. Преведено са језика статистике, то значи да у Србији има све више јединчади.
Беба статистика
Потврда о вишем степену маминог академског образовања обрнуто је сразмерна броју дечјих кревета у стану. Јер, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. Свака десета жена се уопште не одазива на име „мама”.
Беби-статистика је, нажалост, неумољива. Демографски закони говоре да је за просту репродукцију нације потребно 2,14 деце по породици, а у нашој земљи на једну маму долази 1,5 деце. Гордана Бјелобрк, начелник одељења за виталну статистику у Републичком заводу за статистику, објашњава да се овај број добија када се билансира репродуктивни статус укупног броја жена старијих од 15 година. Ако бисмо анализирали колико деце наше жене у просеку роде, одговор би био – двоје. Она такође додаје да ови подаци не представљају изненађење, ако се има на уму да прва беба у српску породицу стиже када мама напуни 25 година и девет месеци, друго дете у просеку рађа у 28. а треће у 30. години.
Демографи упозоравају да је 2004. године у Србији рођено чак 7.000 мање беба у односу на 1994. годину, а да је убедљиво најмање новорођенчади заплакало 1999. године. Охрабрује податак да се од 2001. године све више жена одазива на име „мама”, али роде и даље машу белим заставама!
Звона не звоне на узбуну само у нашој земљи. Уједињена европска статистичка служба Евростат упозорава да свака трећа Немица одустаје од материнства, што за последицу има да осам од 20 милиона брачних парова не оставља наследнике. Наводећи разлоге који су их мотивисали да одустану од рађања, младе Немице су истицале исцрпљујуће радно време, конзервативни однос послодавца према материнским обавезама, али и чињеницу да се школски дан завршава у један по подне и да оне немају коме да оставе малишане док се не врате кући.
Одговор на питање ко брине о рађању деце у Немачкој гласи – странци. Наиме, они у овој земљи виде идеалне услове за подизање потомства о чему илустративно сведочи податак да њихова стопа рађања далеко надмашује „учинак” домаћина. Немачка влада и даље енергично одбија идеју да постане „усељеничка земља” и да спроводи демографску „селекцију” коју праве САД, Канада, Аустралија или Нови Зеланд, које држављанство нуде „циљним групама” односно младом, школованом и перспективном кадру из земаља „трећег света”. Можда се баш због тога Немцима „заломе” нежељене врсте дошљака – азиланти, избеглице, али и њихова сиромашна браћа из бивше Источне Немачке, који немају факултетске дипломе. Њихово потомство такође није велики дар за Немце, јер искуство говори да ови малишани тешко „прескачу праг” друштвеног статуса родитеља.
Тамнопути „беби бум”
Иако званични подаци говоре да у Француској влада „бела куга”, већ деценијама је на снази „тамнопути” беби бум, а под мостовима Сене и Лоаре све је више заљубљених младих парова који смишљају интернационална имена за своје наследнике, покушавајући да измире традицију Лујева са родословом Курана.
Апсурдно је, наравно, тврдити да се бело становништво смањује зато што је тамнопуто у експанзији, јер подаци говоре да се управо у најразвијенијим земљама света које су релативно „очишћене” од боја других нација рађа све мање беба. Примера ради, у индустријско-технолошкој престоници човечанства – далеком Јапану – долази 9,9 беба на 1.000 становника, док се на исти број људи у егзотичној Индонезији рађа 28,9 новорођенчади.
Ако бисмо завртели демографски глобус, видели бисмо да се најмање деце у Европи рађа у медитеранским земљама. Гркиња у просеку рађа 1,29 деце, Италијанка и Шпањолка проширују породицу за 1,32 деце, а Немица се одлучује да роди 1,37 малишана. Холанђанке, Британке и Швеђанке рађају око 1.74 деце, а беби-статистика се поправља тек на северу Европе. Ако је веровати демографским показатељима, Иркиње су највише мотивисане да буду маме, јер у овој острвској земљи на једну жену долази 1,99 деце, а следе Норвежанке и Швеђанке.
Катарина Ђорђевић
„Госпођице, размишљајте о томе на време. Лепше је бити нечија баба, него само баба!”, саветовао је Душко Радовић своје суграђанке једног прохладног јесењег јутра давне 1980. године. Те године, у породилиштима широм Србије свет је угледало 90.467 беба, а 2004. године године само је 78.186 мајки доживело незабораван први „блиски сусрет” с новорођенчетом.
Лекари упозоравају да се на свако рођење раде три абортуса, а бабице страхују да ће постати технолошки вишак, јер на једну маму у нашој земљи долази – 1,5 деце. Преведено са језика статистике, то значи да у Србији има све више јединчади.
Беба статистика
Потврда о вишем степену маминог академског образовања обрнуто је сразмерна броју дечјих кревета у стану. Јер, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. Свака десета жена се уопште не одазива на име „мама”.
Беби-статистика је, нажалост, неумољива. Демографски закони говоре да је за просту репродукцију нације потребно 2,14 деце по породици, а у нашој земљи на једну маму долази 1,5 деце. Гордана Бјелобрк, начелник одељења за виталну статистику у Републичком заводу за статистику, објашњава да се овај број добија када се билансира репродуктивни статус укупног броја жена старијих од 15 година. Ако бисмо анализирали колико деце наше жене у просеку роде, одговор би био – двоје. Она такође додаје да ови подаци не представљају изненађење, ако се има на уму да прва беба у српску породицу стиже када мама напуни 25 година и девет месеци, друго дете у просеку рађа у 28. а треће у 30. години.
Демографи упозоравају да је 2004. године у Србији рођено чак 7.000 мање беба у односу на 1994. годину, а да је убедљиво најмање новорођенчади заплакало 1999. године. Охрабрује податак да се од 2001. године све више жена одазива на име „мама”, али роде и даље машу белим заставама!
Звона не звоне на узбуну само у нашој земљи. Уједињена европска статистичка служба Евростат упозорава да свака трећа Немица одустаје од материнства, што за последицу има да осам од 20 милиона брачних парова не оставља наследнике. Наводећи разлоге који су их мотивисали да одустану од рађања, младе Немице су истицале исцрпљујуће радно време, конзервативни однос послодавца према материнским обавезама, али и чињеницу да се школски дан завршава у један по подне и да оне немају коме да оставе малишане док се не врате кући.
Одговор на питање ко брине о рађању деце у Немачкој гласи – странци. Наиме, они у овој земљи виде идеалне услове за подизање потомства о чему илустративно сведочи податак да њихова стопа рађања далеко надмашује „учинак” домаћина. Немачка влада и даље енергично одбија идеју да постане „усељеничка земља” и да спроводи демографску „селекцију” коју праве САД, Канада, Аустралија или Нови Зеланд, које држављанство нуде „циљним групама” односно младом, школованом и перспективном кадру из земаља „трећег света”. Можда се баш због тога Немцима „заломе” нежељене врсте дошљака – азиланти, избеглице, али и њихова сиромашна браћа из бивше Источне Немачке, који немају факултетске дипломе. Њихово потомство такође није велики дар за Немце, јер искуство говори да ови малишани тешко „прескачу праг” друштвеног статуса родитеља.
Тамнопути „беби бум”
Иако званични подаци говоре да у Француској влада „бела куга”, већ деценијама је на снази „тамнопути” беби бум, а под мостовима Сене и Лоаре све је више заљубљених младих парова који смишљају интернационална имена за своје наследнике, покушавајући да измире традицију Лујева са родословом Курана.
Апсурдно је, наравно, тврдити да се бело становништво смањује зато што је тамнопуто у експанзији, јер подаци говоре да се управо у најразвијенијим земљама света које су релативно „очишћене” од боја других нација рађа све мање беба. Примера ради, у индустријско-технолошкој престоници човечанства – далеком Јапану – долази 9,9 беба на 1.000 становника, док се на исти број људи у егзотичној Индонезији рађа 28,9 новорођенчади.
Ако бисмо завртели демографски глобус, видели бисмо да се најмање деце у Европи рађа у медитеранским земљама. Гркиња у просеку рађа 1,29 деце, Италијанка и Шпањолка проширују породицу за 1,32 деце, а Немица се одлучује да роди 1,37 малишана. Холанђанке, Британке и Швеђанке рађају око 1.74 деце, а беби-статистика се поправља тек на северу Европе. Ако је веровати демографским показатељима, Иркиње су највише мотивисане да буду маме, јер у овој острвској земљи на једну жену долази 1,99 деце, а следе Норвежанке и Швеђанке.
Катарина Ђорђевић
ВАШЕ ЈЕ ДА ДОЂЕТЕ А ЗА ОСТАЛО ЋЕМО СЕ МИ ПОБРИНУТИ