Митови,легенде предања и обмане о историји

[николаБГ]

Чича, све сам разумео сем оног дела где причаш да тито без руса никад не би ушао у бг, односно да није било руса славили би четници и краљ из лондона??? нешто ми се на слаже овде??

[Rodjak sa Severa]

"10 пута ми је драже руско гов*о него нити једна америчка пица"!  ;D 

"Више волим Руско гов*о него америчку торту" 

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

Чича, све сам разумео сем оног дела где причаш да тито без руса никад не би ушао у бг, односно да није било руса славили би четници и краљ из лондона??? нешто ми се на слаже овде??

Е гледај овако... знаш и сам колико је Црвена армија припомогла Титу и партизанима, што у стратегији, што у оружју а напосљетку и у одлобађању дијелова Србије, па и Београда...

А гледај сада ово, однос четника и партизана је увијек био предмет спора, тј. њихова бројност, наравно послије рата партизани су говорили да су у четницима били само екстремни националисти и да су они били велика мањина...али то није тачно- Војска у отаџбини није била бројна као партизани, али није имала ни занемарљив број...е сад краљ се одрекао Драже и војске, али да нпр. Црвена армија није направила продор и помогла Титу, сценарио би ти био један од сљедећих- паризанима би помогла Енглеска или Америка, или би четници дејствовали скупа са њима под надлежношћу Западних сила,  и вјероватно Дражином командом, јер тито ма како добре генерале имао, нити један није био у рангу једног од најшколованијих официра бивше државе- Дражи!
Тито сам не би могао поразити Нијемце, или би морао чекати сам крај рата, да га опет ослободе странци, тј да му помогну у ослобађању...имао је народ, имао је и елан, али једноставно ниеј имао обучену војску, и опрему...па данас се зна да оне бајке о великим офанзивама су у ствари преувеличане риболовачке приче...Америци и Енглеској није у циљу била испостава Русије, или уопште самостална комунистичка земља на балкану... зато су се својски трудили послије рата да краља врате у Југославију, а када су видјели да то неће тако лако ићи, јер се и СССР умјешао ( који еј опет у почетку био за краља, па се нећкао, али на крјау прихватио Тита), онда су одустали...они да су помогли Титу, моја процјена је да би се 80 % краљ вратио у Југославију, Дража би био помилован од његове стране, враћен у службу ( мада је било могуће од те побјегуљске владе и да стријељају Дражу због свега као Тито што је урадио, али мислим да је прва опција реалнија)...

Не знам јесам ли ти објаснио...ако нисам, реци гдје мислиш да гријешим, тј. шта треба да објасним...

[дрвосеча]

Мене си узмрсио сада Чича ко бугарин ћурку.  ;D

Црвена Армија јесте припомогла истеривању нациста са подручија Бивше СФРЈ, али само тачно одређених делова. Они су наиме ушли из Бугарске у Србију, односно Тимочку Крајину, и ишли све до Дрине (у Босни нису били), па на Север према Дунаву и Мачви. Затим после још прешли у Срем, Банат, и Бачка... Мислим чак и Барања. Ту су се спојили са својим јединицама у Мађарској, и онда наставили ка Берлину.

Занимљиво је како нису ишли ка Загребу и Љубљани. Можда се то могло гледати као некаква зона интереса САД и СССР, односно да ове горе територије спадају под зону интереса Руса, а ово остало САД. Мада ми није познато да ли је Црвена Армија тада 1944. прошла кроз Космет. Мислим да није, али нека ме неко исправи ако грешим.

Што се тиче Ј. Б. Тита, он је био део ове јудео-масонске машинерије, и имао је тачно одређене задатке које је морао да изврши током рата.

Што се тиче односа четника и партизана, ту је бројност била варијабилна, и четници су све до 1944. имали задовољавајућу бројност, и успехе у борби против Немаца, па и усташа. После су то комунисти све приписивали себи, из разумљивих разлога. Оно што је још битно рећи, а тај податак има негде и записан у читанкама. Да је партизанима бројност расла из године у годину. Односно до крај 1941. године они су имали бројност око 80.000 бораца (мушкараца и жена, и чланова СКОЈ), да би на крају рата достигли бројност 800.000 бораца. Иако их је и током 4 ратне године пуно изгинуло, разлог за оволику повећану бројност може се тражити у пребегавању усташа, балиста, чланова муслиманске милиције, на страну партизана, јер су видели током јесени 1944. како се ситуација радикално мења. Црвена Армија је већ улазила у Пољску, Чехословачку, Мађарску, Бугарску, Румунију, и овај наш део Србије. Италија је већ септембра 1943. капитулирала, а савезници су се искрцали у Нормандији и Бретањи, односно отворен је Западни фронт, где су Немци такође били у повлачењу. Што се четника тиче, преко радио Лондона, краљ Карађорђевић је рекао да се четници окрену Титу, а не Дражи?!
Иако су четници Динарске Дивизије имали добре ратне позиције, и нису били цело време рата поражени у директним борбама са партизанима... али су се повукли, јер су видели да су издани од краља коме су положили заклетву, а и партизани су добијали помоћ од САД и Британије.

[николаБГ]

Чича обично се слажемо, али мислим да си у вези Руса, краља, тита и запада побркао све што може да се побрка. Немам сад времена, јавићу се са мојим погледом на ствари ових дана!

[Rodjak sa Severa]

Следи "мало" разне историјске грађе са разних страна и извора коју сам прикупио и сажео.

Сви српски митови, истине и заблуде

Одавно је познато да победници пишу историју. Али, победници у нашој историји често су имали вишак инспирације у креирању лоше слике о пораженима, тако да, уз неизоставну митоманију, која је током векова турске владавине превазишла потребе очувања националног идентитета у условима репресије окупатора, данас често имамо искривљену слику о многим значајним догађајима који су обележили историју нашег народа и наше државе. Почев од тезе да су Срби небески народ, која се врло лако „доказује" испред било које сеоске кафане у Србији.
Историјске чињенице говоре да није све црно-бело, како смо навикли да гледамо историју, али чим те „историјске истине" напусте универзитетски кабинет неког професора историје, онда добија управо такав облик. А што би рекли, такав смо народ да се критичко тумачење историје сматра залажењем у „ситна цревца", а сигурно да се са тим тумачењем не бисмо баш добро провели у кафани.
Ми имамо велики проблем да се наша историја пише простим језиком који свако може да разуме, а поготово деца, и онда се неке искривљене слике стварају у националној свести.

Србија

Многи не знају да је неколико пута у нашој историји мало недостајало да Срби постану католици.  Када је Стефан Првовенчани постао краљ, он је ту титулу добио од римског папе-Свети Сава је био грдно разочаран због тога, повукао се на Свету гору и није се јављао брату три године. Стефан је тада добио круну, а за жену ћерку Енрикеа, дужда млечанског, који је урушио Византијско царство. Свети Сава је породичном дипломатијом успео да убеди брата, одвео га је у Жичу, где га је поново прекрстио.
Са Царом Душаном вођени преговори да преузме католичанство, а заузврат би од папе добио титулу команданта хришћанских снага у борби са Османлијама. Преговори су прекинути његовом смрћу.

Иако је модерна српска историја настала на такозваном косовском миту, уз веровање да је тада кнез Лазар главом платио овоземаљску Србију како би сачувао небеску, историја Косовског боја би га сврстала тек у једну битку из тог периода. Јер, српско царство је пропало много пре тога, а кнез Лазар је и пре битке признао врховну власт угарског краља и на тај начин, говорећи језиком модерне политике, увелико урушио „државни суверенитет". А српска држава је у мање или више вазалном положају постојала још читав век и по.
Велика заблуда је и прихватање наше поезије као народне поезије. Народне песме које се уче по циклусима су, биле дворска поезија српских феудалаца. Чешки историчар Константин Јирчек бележио је да су још од времена Стефана Првовенчаног српски краљеви имали оркестре који су им свирали уз гусле и бубњеве. Бој на Косову је опеван у народним песмама и иако су народне песме подељене по циклусима у односу на бој, мит о Косову није резултат народног предања.
Мит о Косову јесте настао тек после сеоба Срба на север, када је почела да се рађа млада српска интелигенција која је стицала образовање на Западу и која је имала потребу да успостави тај национално-историјски континуитет. Пресудно за стварање косовског мита било је, међутим, што се развила потреба да се црква постави као заштитник Срба у Аустрији. Тада је успостављен тај духовни мит „боље гроб него роб". Мит је постављен тако да је српска средњевековна властела показана тако  а није знала ни за шта друго до да се међу собом бори за власт, док је црква предводник борбе за национални интерес.

Једна од највећих историјских заблуда који је произвео косовски мит постављање Вука Бранковића као издајника, иако је историјски доказано да то није тако било.

Невероватном христијанизацијом целог догађаја, све је по систему црно-бело приказано, тако да буде схватљиво сваком обичном човеку, али је од тада на националном плану изгубљен осећај за реалност.
Наша историографија има велики проблем у упознавању периода турског присуства на Балкану, што је више од пет векова.

После боја на Косову имали смо државу деспота Ђурђа Бранковића.Његова престоница Смедерево био је као нови Цариград, али се о томе мало зна како је окончана та српска држава али још мање од свега о улози деспота Стефана Лазаревића(син Кнеза Лазара), који је суштински увео ислам у Европу.
Наш највећи писац националне историје Владимир Ћоровић о бици на Никопољу доноси тек неколико редова, заједно све формулацијом да је Бајазит пошао у бој „праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стефан Лазаревић".
Највећи светски ауторитет Вил Дјурант у монументалном делу „Историја цивилизације" бици на Никопољу даје више простора од свих битака тог времена у Европи.

Битка код Никопоља

Кроз Србију је прошла уједињена хришћанска војска од 60.000 људи и опсела турски гарнизон у Никопољу. Када су француски витезови, разгаљени вином и женама, упозорени да Бајазит, са војском из Азије долази да уклони ту опсаду, они су обећали да ће је уништити. Са своје стране, Бајазит се заклео да ће свог коња привезати за олтар светог Петра у Риму...
... Француски витезови пројурили су кроз турске редове, али их је с друге стране брда сачекало 40.000 копљаника... Угари и Немци су ипак некако потиснули Турке, али је онда српски краљ Стефан Лазаревић повео 5.000 хришћана против хришћанске војске и за султана добио одсудну битку код Никопоља (1396). Од тог дана Бугарска је до 1878. (кад и Србија) била провинција Отоманског царства.

Данас већина оних чије се изучавање историје завршило у основној школи верује да је Карађорђе био човек који је повео „куку и мотику" да протера Турке из Србије. Али, Карађорђе уопште није био толико омиљен међу Србима.
- Он је био савршен вођа за период који је претходио Првом српском устанку, али тачно је да није имао свеобухватну подршку српског народа. Зна се да је на почетку устанка убио Теодосија из Орашца, зато што му је овај приговорио да би и он могао исто тако да влада, само да је хтео. Већ на првим корацима нове српске државе, Карађорђе је био приморан да води битку са војводама, које су хтеле да буду „калиф уместо калифа". Историја је показала да је тако прек и агресиван вођа био  неопходан јер је Србија тада ипак била далеко од нивоа који је желела.

Период  Првог српског устанка је родио мит да ће нам Руси помоћи онда када нам је најтеже. Јер, Карађорђе је све време устанка водио битку да добије подршку Аустрије и Русије за српско питање. Руси су тада послали један свој одред, а у Србији је био и руски посланик Родофинкин, који је подржавао војводе, а и сам се наметао као вођа. Међутим, после битке на Чегру 1813, када су Турци „притисли", и руски изасланик се повукао. Карађорђе је остао усамљен, а то што је његово убиство наручио Милош Обреновић створило је нов мит о вечном сукобу две српске династије.

Највеће заблуде у нашој историји потичу из комунистичког тумачења догађаја, што је по правилу било искривљено у интересу партије.
Тако данас чак и на период Тимочке буне са краја 19. века гледамо погрешно. Генерације ђака у школама су училе да је то била народна буна против репресивне власти. Буну су водили тадашњи радикали Николе Пашића, надасве популарни у народу, а насупрот су били тадашњи напредњаци, који су често у историји окарактерисани као дворски подрепаши.
- У догађајима који су претходили Тимочкој буни, комунистичка историја је често потенцирала репресију државе, јер су и иначе у историји потенцирали буне у којима је све представљано једнобразно: да се народ подиже против угњетавача.
Истина је да је тада почињала да се утемељује модерна држава у Србији, са модерном војском по западним мерилима и модерним институцијама. А народ се масовно опирао тој модернизацији. Нису дозволили да се одузме оружје народу, што је сасвим нормално, ако желите да имате професионалну војску, а нису чак дозвољавали ни увођење обавезног образовања, те нису дозвољавали деци да иду у школу. Народ је навикао да се бори против државе, у то време сматрао је државне чиновнике за непријатеље. Као да су турски чиновници, а не домаћи. Тимочка буна је, дакле, пре свега била последица отпора конзервативног народа модернизацији. Тај сукоб практично траје кроз читав 19. век. Још је кнез Милош морао да пали куће јер сељаци нису желели да ушоре насеља, него су хтели да живе у засеоцима по брдима

Вероватно највећа историјска заблуда да су Срби стварањем  Југославије остварили свој интерес, формулисан „да сви Срби треба да живе под истим кровом“.Југославија је створена на миту. На силу је једној утопији дат живот, што се касније показало да ће бити мит који је јако коштао Србе. Заблуда је да су Срби само у тој Југославији могли да остваре свој интерес. Са 1,5 милиона жртава у Првом светском рату и два балканска рата, односно 28 одсто активног становништва, платили смо своју слободу, а онда смо то тако лако дали за идеју која је неостварива.

И о краљу Александру Карађорђевићу ујединитељу постоји много заблуда. Такорећи двострука заблуда. Од 1945. до деведесетих он је био карактерисан као тиранин.

Пре битке на Колубари, на којој је српска војска остварила велику победу, тадашњи регент Александар у Крагујевцу је тражио од војводе Степе Степановића да се повуче са своје позиције, па је Пашић морао да дође у Крагујевац да сређује ствари. Ко зна како би се та битка завршила да се војвода Степа повукао из војске. Александар, дакле, није био савршен херој и војсковођа, како га представљају. Из његовог живота сви су издвајали само оно што им годи. И комунисти, а после и национална реакција. Не говори се да је он започео солунски процес, у ком је елиминисао струју у српској војсци која се противила стварању Југославије или да је био велики коцкар.

О учешћу Србије у Првом светском рату углавном се у школама учи „да је младобосанац Гаврило Принцип извршио атентат на аустријског надвојводу у Сарајеву, због чега је Аустроугарска објавила рат Србији, а онда су Русија, Француска и Енглеска ушле у рат на страни Србије...".
Историјска дистанца, међутим, показује да је Србија искоришћена од стране великих сила да се тај рат започне, што је скупо платила. А каква је помоћ била говори и анегдота да је Француска послала топове за помоћ Србији, али муниција која је ишла уз топове није им одговарала. Муниција је зато слата у Крагујевац на додатну обраду, што је само успорило одбрану земље.

[Rodjak sa Severa]

Још једна велика историјска заблуда антифашистичка борба описана кроз велике партизанске офанзиве, како су деценијама представљане. Међутим, то заправо уопште нису биле велике војне операције. Чак нису имале утицај на ток Другог  светског рата, колико су српске ратне победе 1914. и 1915. имале на ток Првог светског рата.

Ми и данас имамо државнике који понављају те Брозове реченице. То су флоскуле које смо учили о седам офанзива, револуционарима и друговима који су се жртвовали за земљу. Нисмо учили да су комунисти пре рата били међународна терористичка организација, која је свој програм заснивала на рушењу Србије.

У Титовим уџбеницима није могло да се прочита да су комунисти само неколико година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ту државну творевину називали „плодом империјалистичког рата" уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су тада истицали право на „присаједињење својој националној држави", а тих година је донета одлука и о ликвидацији Југославије као државе, и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније.

До краја је концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама конгреса КПЈ у Дрездену 1928. Помињало се отцепљење мађарске и албанске националне мањине, сарадња са великоалбанским Косовским комитетом, као и сарадња са хрватским усташама у Лици. 

Заблуда око догађаја 27. марта.
У основној школи се учи да је то била акција комуниста, који су промовисали  идеју „боље рат него пакт", али је историјска чињеница да је то акција патриотских организација и британске службе, а да су комунисти ту били маргиналан учесник

Постоји велика историјска мистерија око Другог светског рата у Србији.

Недостаје нам критичка историја Другог светског рата како бисмо могли да утврдимо улогу избегличких влада од Симовићеве до Субашићеве, као и да бисмо могли да одговоримо на питање колико су одговорни за судбину југословенске војске у отаџбини.

Просто, код комуниста је постојао принцип: ко другачије каже, он клевеће и лаже, тако да још нисмо изашли на чистину .Титове историјске неистине данас се откривају на сваком кораку, почевиши од чувеног историјског „не" Стаљину.

Тајни документи су открили да је Стаљин заправо Титу поручио то чувено „не", а да му је Тито до 1949. исказивао верност и оданост.
Тек када је крајем 1949. године видео да се Стаљин неће предомислити, Тито се окреће Западу и „продаје се" управо на том миту да се супротставио Стаљину.

У историјским читанкама није могло да се прочита ни да је у чувеном Брионском пленуму Тито параноично затрован страхом од српског национализма решио „проблем" српског руководства на челу са Леком Ранковићем давајући почетне елемента државности косовским албанцима. Од тада се у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају „терором Ранковића и великосрпских националиста".

Тако је идеолошки подобна историја после Другог светског рата пробој и Сремски фронт 1945. године навела као најславније бојиште у НОБ-у, у којој су Титови партизани дали немерљив допринос рушењу Трећег рајха. Данас смо, ипак, далеко ближе истини да је та операција, у којој је погинуло преко 13.000 становника централне Србије, била непотребна и да је искоришћена како би се коначно решило „српско питање".
Истина је да је Броз све до краја рата у Југославији имао изузетно слабу подршку у Србији.

Краљ Петар и краљ Александар су углед међу српским сељацима базирали на миту о краљевима који су се у Првом светском рату повлачили са војском на воловској запрези, док је Тито у ослобођени Београд стигао тек пет дана после совјетских војника. Неразумно је било жртвовати толико српских војника када се добро знало да су немачке трупе морале да се повуку након продора Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији.

Према извештајима са ратишта са Сремског фронта (Штаба Корпуса народне одбране Југославије), чак 42 одсто позваних се није јавило у војску, а о расположењу Срба према партизанској војсци показује и један извештај Озне у коме стоји да је „трећа армија тражила да се обустави слање на фронт непријатељских елемената, јер интелектуалци користе политичке часове да агитују за краља и Дражу".

Ниједан уџбеник није смео да има реченицу да је Србија била за Дражу.

Пронађени су историјски подаци који су потпуно оголили цео историјски концепт комуниста који се заснивао на миту о Титовом моделу економије у ком су сви лепо живели. Строго чувана документа Савезног секретаријата за иностране послове и Извршног комитета Председништва из 1977. садрже економске показатеље из којих се види да је од 1974. до 1976 (када је СФРЈ напустила модел полутржишне привреде) југословенска привреда буквално десеткована.
После 1948. Југославија је постала пројекат финансиран са Запада, да би „самоуправни социјализам" за само неколико година како је остао „на својим ногама" достигао исти ниво економске зависности од Совјетског Савеза као уочи Титовог историјског „не". О томе није смело јавно да се говори. Чак двадесетак хиљада основних ОУР-а пословало је са губицима. Плате у предузећима која су остваривала губитке биле су у просеку за 5,4 одсто веће од примања запослених у рентабилним фирмама. Око 23 радника је радило у предузећу које је пословало са губицима. Учешће Југославије у том периоду у светској трговини пало је за трећину, са 0,59 на 0,42 одсто, а југословенски извоз на конвертибилна тржишта опао је за више од трећине, са 35,8 на 23 одсто.То је била та Титова економија о којој маторци причају.

Историјска заблуда, која се кроз нашу историју протеже од Косова до данас, јесте да се Србија увек дели на борце за слободу и издајнике, од Вука Бранковића, преко књаза Милоша, а та подела постоји и данас.Митоманија је створила заблуду која је надрасла себе и због које је последња два века наше друштво подељено на две Србије. Ма како год да се оне звале. 

Највеће заблуде српске историје: 

Србија је изгубила државу на Косову 1389. - српско царство се распало много раније, а кнез Лазар је због најезде Турака много пре битке признао врховну власт угарског краља. Српска држава је у вазалном односу постојала још век и по (150 година)

Вук Бранковић је издао Лазара - историјски је доказано да то није тачно, али је то веровање остало у народу; последица да се Срби увек деле на борце за слободу и издајнике (илити на две Србије)

Србија је била браник хришћанства у Европи - деспот Стефан Лазаревић у бици на Никопољу задао је одлучујући удар великој хришћанској војсци у одсудном моменту и тако суштински увео ислам у Европу

Русија је пријатељ који ће се увек наћи Србима - заблуда која је настала у Првом српском устанку, када је све време устанка у Србији био изасланик Родофинкин и један руски одред. Када је постало „густо" 1813. године, Русија напушта Србију. А у претходна два века Београд и Москва су више времена провели у лошим него у добрим односима

Тимочка буна 1883. била је устанак народа против репресивне власти краља Милана - то је био отпор конзервативних сељака против модернизације државе. Сељаци нису желели да предају оружје, што је било неопходно да би се формирала модерна стајаћа војска. Сељаци су били и против обавезног образовања.

Србија је стварањем Краљевине СХС (Југославије) остварила свој интерес да сви Срби живе под једним кровом - историја показала да су у праву били они који су тврдили да је Србија скупо плаћену слободу лако продала за утопијску идеју

Краљ Александар Карађорђевић је био диктатор и тиранин (комунистичко тумачење) - краљ Александар Карађорђевић је био херојски војсковођа, ослободилац и ујединитељ (монархистичко тумачење) - из његове личности свако је узимао оно што му одговара; у стварности био је човек са много мана и грешака

Приступањем Тројном пакту кнез Павле је хтео да увуче Југославију у Други светски рат на страни Сила осовине, а 27-мартовским пучем Срби одбранили национални понос - од Југославије је тражена практична неутралност, да би на крају Срби, потплаћени од стране британске службе, учешће у рату од 17 дана платили са 1,7 милиона живота и увођењем комунизма

Пуч 27. марта организовали комунисти - тврдња која је важила као истина готово 50 година. Комунисти нису били ни маргинални учесник, јер су тада били у савезу с Хитлером. Изасланик председника САД, пуковник Донован, много година касније је рекао: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили"

Антијугословенске идеје предратних комуниста
Пре рата су били међународна терористичка организација. Само неколико година након стварања Краљевине СХС називали је плодом империјалистичког рата уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су истицали право на „присаједињење својој националној држави" и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније. До краја концепт ликвидације Југославије разрађен на конгресу КПЈ у Дрездену 1928.Тито је имао минималну подршку подршку у Србији и био је свестан тога.

Партизанске офанзиве у Другом светском рату биле херојски подвизи НОБ-а - у стварности то су биле мале војне операције које нису имале значајнији утицај на ток рата, а доводиле су до великих одмазди јер су Немци, осим на острву Крит, још једино у Србији имали правило 100 за једног

Сремски фронт-Пробој фронта 1945. године, навођен као најславније бојиште у НОБ-у, послужио је Титу да коначно реши „српско питање". У непотребној операцији погинуло преко 13.000 становника централне Србије. Неразумно жртвовање српских војника у време када су се немачке трупе ионако повлачиле.

Историјско „не" Стаљину 1948.-Тито је мит о себи градио на чувеном историјском „не" Стаљину. Показало се да је Стаљин у ствари Титу рекао „не". Броз је све до 1949. слао уверавања о оданости у Москву, а Стаљинове слике красиле су улице Београда. Једног јутра су, једноставно, нестале.

Брионски пленум-Тито се 1966. обрачунао са српским руководством на челу са Александром Леком Ранковићем. Откривено да је у „параноичном" страху од Срба искористио албанско руководство на Косову и поручио им - наставите путем који сте кренули. То је кореспондирало са буђењем албанског национализма на Косову.

Самоуправљање-Када су седамдесетих година престале да пристижу америчке дотације, „златно доба самоуправљања" показало своју праву слику - за неколико година достигнут ниво економске зависности од СССР као после рата. Али о томе није смело да се говори.

[херцеговац]

Све вријеме рата до почетка пребјега домобрана и усташа у партизане они су били минорна борбена сила способна за мање реакције на њемачке акције. Чичине јединице су биле далеко бројније са војничким устројством за разлику од партијског код комуниста. Ово ми је посебно важно па нећу лупати него ћу погледати цифре па пренијети, само да ухватим времена. Узмимо на примјер Србију у којој сем малих одреда на Космају и Јастребцу нигдје није било комунистичких јединица од 1941. до 1944. када су провалили у Србију услијед недостатка муниције код четника, иначе би прошли као и предходни напади. Читава Херцеговина није имала значајнији комунистички одред, сва је била четничка, добар дио Црне Горе, мада је за дискусију способност њеног командног кадра....

Ово, не замјери, да је запад све побркао не пије воду, ако имаш на уму да су Американци и Енглези, њихово оруђе контролисали два од три човјека. Први бравар, други Павелић. Професор Смиља Аврамов послије мјесеци проведених у архивима италијанске војске, архиву Вермахта и у Лондону дошла је до докумената које је објавила у књизи Геноцид и у новинама Геополитици у интервјуу, да је Павелић још од 1926. у директнопј вези са енглеском обавјештајном, а да је касније постао и њихов високи официр. Американци ни тада као ни сада ништа нису радили, а да тачно не знају шта раде. Енглези су њихове дроље и 1945. као и данас.

[дрвосеча]

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-...ra.sr.html

Занимљив текст о НАТО, рату у Либији, Гадафију, и наравно нафти!

С друге стране, побуњеници су већ склопили уговор с НАТО да сваки испаљени метак НАТО-а, сваку тону горива за авионе и бродове НАТО-а у рату против владе у Триполију и пуковника Гадафија Либија после рушења Гадафија плати својом нафтом. НАТО је овде бизнис фирма која обезбеђује сопствени опстанак на војној и политичкој сцени, своје директне трошкове, а у крајњем случају и тржиште за компаније из својих држава које ће стићи после рата у Либију. Проблем је што ће преусмеравање са ратних на мирнодопске околности, навикавање на живот без насиља и ментално преобликовање свих у Либији бити све теже што рат буде дуже трајао. Осим тога, свако ко интервенише у туђем грађанском рату мора да зна да тамо увек има оних који имају интереса да тај рат потраје.

[дрвосеча]

http://www.vaseljenska.com/misljenja/eng...ju-srbije/

Енглези радили на уништењу Србије

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића “Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске монархије 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе!?

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре 33 године и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.