Митови,легенде предања и обмане о историји

[херцеговац]

Да почнем са реченицом коју је Самарџић ставио у наслов, стратешки циљ (нео)комуниста остаје непромењен: у Београду може бити само Брозов, а никако и Дражин гроб!

Болна истина оставља горак укус у устима. Овај цунами ознаша који из прве, друге, треће... руке све знају, све чули, све видјели појавио се послије притиска из емиграције, а циљ му је да направи по ко зна који пут пустош у српској памети...

Четништво није идеологија, већ војна доктрина. А црвени зликовци, они прошли и ови садашњи неокомунисти, желе да га представе баш као идеологију која у српској историји није нашла или боље речено, се није снашла да оствари своју улогу услијед своје неспособности и анахронизма. Наравно комунисти су по њима били авангарда.

Шта кажу:

У броју од 21. марта ''Прес'' је донео исказ 91-годишњег официра Озне, да је Дражу убио извесни Ознаш Божа Ђорђевић звани ''Кундак''. Наводно, ''Кундак'' је командовао стрељачким стројем, на Ади Циганлији, а потом је ђенералу испалио метак у потиљак. Официр Озне, коме се не наводи име, рекао је ово Комисији у замену за ослобађање унука из затвора, а неко из Комисије пренео је вест ''Пресу''. Уз додатак: ''Комисија ће предложити држави подизање споменика на Ади''.

Кључна је била ова последња реченица, која је тих дана често понављана. Пре ње, стратегија (нео)комуниста састојала се у инсистирању на месту на коме се ништа не може пронаћи. После ње, они су схватили да и то место, без обзира што на њему нема ничега, може постати култно. Зато је стратегија преко ноћи промењена: од места на коме нема ничега, одмах се прешло на место кога нема нигде! Другим речима, није ни Ада, ни Ратно острво, ни ма које место... Није нигде!

Једноставно,
испарило стратегија. Ипак 'другови' није вам ово четрдесет пета па да свакога неистомишљеника можете кундаком у потиљак, зато прибјегавате старој опробаној тактици НЕМА НИЧЕГА, НИГДЈЕ НИШТА... Да ли ће вам проћи остаје да се види.

Ево цитата из Самарџићевог чланка:

Слободан Хомен:
''Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде и први човек комисије, јуче је најављујући 'историјску седницу' истакао да ће до петка бити саслушана још два сведока и да ће након тога, у понедељак или уторак, бити одржана конференција за новинаре на којој ће бити изнете све информације на који начин је и где ухапшен, где су и како нестали досијеи војне и државне безбедности о локацији на којој је сахрањен Дража Михаиловић.
На последњој седници договорено је да се обаве разговори са Душаном Ступаром, некадашњим помоћником начелника Службе државне безбедности, и Дражиним унуком Војиславом Михаиловићем. Наш саговорник из комисије каже да то не мења суштину истраге, која је утврдила место где је убијен и сахрањен генерал Дража, и истиче да ће се од следеће недеље писати нова историја!
- Истрага је дефинитивно утврдила да је Дража убијен на Ади и закопан у ружичњаку, где су комунисти после подигли споменик са петокраком. На то више нико не треба да баца сумњу. Ступар је изучавајући четнички покрет имао увид у нерегистровану грађу Архива СДБ-а и донесен је закључак да са њим треба да се разговара, јер се ново сведочење умногоме поклапа са сазнањима које је он раније износио...''

Најављена конференција за новинаре није одржана. Да ли су Ступар и Воја Михаиловић саслушани, не зна се. Али, бивши шеф београдске Удбе, Душан Ступар, поново се огласио у штампи. ''Сведочење анонимног ознаша пуно (је) лажних трагова и маштарија. Дража је доведен сам и убијен према тадашњим прописима'', изјавио је он за ''Новости'' од 29. марта. Ступар се огласио у ''Новостима'' и пре две године, 26. априла 2009, поводом оснивања комисије. Био је најављен као познавалац историје четничког покрета, али и сведочења поратних високих функционера тајне полиције, са којима је сарађивао. Они су му рекли да је трагање за Дражиним гробом узалудно, пошто су ''креч и поплаве на Ади учинили своје''.

И тако, све је одрадио креч и Сава...

Увијек се кроз причу о Чичи провлачи и прича о издаји његовог најоданијег човјека, потпуковника Николе Калабића команданта Краљеве горске гарде. Човјека коме су комунисти прије тога убили петнаестогодишњег сина.

Ко жели више да прочита:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...97&start=0

А пар занимљивих ствари:



1. Калабић 1935. године
2. Лажни Калабић 1946. године. Изгледа млађе него прави Калабић 1935.
3. Прави Калабић 1943. Ова фотографија послужила је као модел за глумца
4. Прави Калабић 1944. године


Калабић је био висок човек, док је лажни Калабић незнатно виши од ознаша Раденка Мандића (на слици испод, четврти с лева), који је био изразито ниског раста. Још један у низу дилетантских пропуста је што се 12 ознаша са лажним Калабићем сликало носећи своје лично наоружање, па тако и три совјетска аутомата ''добошара''.



Од дванаесторице ознаша са фотографије данас је жив још једино потпоручник Миле Булајић. Ово је цитат из ''Блица'' од 19. септембра 2009:
''На питање да ли је Калабић био ухапшен и да ли их је он довео до Драже одговара и да ли се сликао са њим:
- Ја не знам ко је Калабић. Да ли је то Калабић или неко лажан, не знам. Никада га пре (п. а. избегава да каже пре сликања) нисам видео...
На питање да ли је Калабић био тај који их је подучавао како да се понашају преобучени у четнике, тврдо одговара:
- Нико нас није обучавао! Не знам ко је тај Калабић!''
Другим речима, Булајићева изјава потврђује да су се њих дванаесторица окупили само ради сликања са глумцем који је имитирао Калабића. То објашњава и зашто Крстић није могао да се сети имена свих колега, којима је наводно Калабић данима држао ''четнички курс'' и које је потом одвео до Драже.



Датум на Калабићевом писму од 22. новембра 1945.



Датум на фалсификату од 19. децембра 1945: свака бројка написана је другачије, а такође и слово ''г''.



Неколико редова из оригиналног Калабићевог писма од 22. новембра 1945. У речима ''срећа'' и ''Србину'' слова ''ср'' написана су као једно слово.

Ово је дио писма које је потпуковник Никола Калабић послао Чичи и којим га извјештава да је његов син 'пао за идеју Равне Горе'. Даље се јасно види да 'док је Чича жив, жива је и нада у бољу Србију'.





Неколико редова из писма од 19. децембра 1945, за које Удба тврди да је Калабићево.
У речи ''Србији'' слова ''ср'' написана су одвојено.
У речима ''Равна Гора'' свако слово је другачије у поређењу са речима ''Равне Горе'' у писму од 22. новембра 1945.
Калабић је стављао тачку на мало ''ј'', а то овде није случај, итд.



Оригинални Калабићев потпис



Потпис на писму од 19. децембра 1945.

Јако занимљива је она слика ознаша на којој желе да 'овјековјече' своју улогу у хватању Чиче. Особа која би носила Шпагина била би сваком четнику сумњива, јер добошаре је имала искључиво Црвена армија, па је са њима и дошао до Србије. А онај ознаш у средини носи шмајсер са закривљеном цјеви што су га користили Нијемци у бици за Стаљинград у уличним борбама, још једна ствар која упада у очи. Таква врста наоружања у Србији до појаве Црвене армије једноставно није постојала. Црвена армија је наоружавала комунисте, јасан је закључак...
Ставимо се у позицију особе против које се воде непрестане потјере, а онда напрасно повјерује људима који носе шпагине и шмајсер из Стаљинграда!?

[херцеговац]

Чича у ОЗН-ином затвору. Измучен тифусом на превару од стране Енглеза предат комунистима који га подвргавају најжешћим тортурама. Иако издат од краља Петра II Карађорђевића, 'савезника' Енглеза и Американаца није желио да се повуче из отаџбине.



Слика која је објављена у четничкој емиграцији убрзо по убиству Дражином, што је међу комунистима изазвало велику нервозу, јер су направљене само три копије за њихов врх, а негатив је одмах уништен. На слици се виде трагови мучења и измасакрирано тијело Дражино.



Потпуковник Никола Калабић са сином кога су убили комунисти и ћерком.

[херцеговац]

Дражино гробно мјесто.

Већа скица:

http://picturepush.com/public/4608516

Према сазнањима историчара Динчића, која му је пренио титов гардиста Чичин гроб би се требао налазити на мјесту означеном на скици.

Ево шта каже:

Броз, који је одмах по приспећу у Београд, октобра 1944. године, наредио својим људима да се у Србији понашају ''као у окупираној земљи'', био је у грчу још више него претходни окупатори, Немци. И годину и по дана после ''ослобођења'', он је често живео у склоништима од ваздушних напада, направљеним испод Белог двора уочи Другог светског рата. Ту су га чували одабрани припадници тајне полиције Озне, односно, касније, Удбе. И за време Дражине ликвидације, као и непосредно пре тога, није напуштао ово склониште.
Иронија судбине хтела је да у истом том склоништу, нешто даље, у просторији коју су звали ''пећина'', и која је имала оловна врата, последње седмице свог живота проведе и ђенерал Дража. Из те ''пећине'' Дража је одвођен на суђење у Дом гарде на Топчидеру, који се налази у непосредној близини, а у њој је вероватно и убијен. Ту су остале његове ствари, које ће много деценија касније наследник Удбе, БИА, показати јавности и пренети у свој музеј.
Према сведочењу гардисте, Дражу су сахранили у комплексу Белог двора, у једној ували испод цркве Светог Ђорђа. На том месту терен се спушта у Лисичји поток, тј. дворска ограда, која се налази испод гроба, дели ову падину Лисичјег потока на два дела.
У време када се гардиста тамо налазио, Дражино гробно место било је оивичено камењем ишараним маховином. Тик изнад гроба налазило се рачвасто листопадно дрво, вероватно платан. Около је био травњак, а кроз травњак, поред самог гроба, пружала се пешачка стаза, којом су стражари ишли до ограде. Ова стаза одваја се од пута који од Белог води ка Старом двору. Гроб је од тог пута удаљен 30 до 50 метара.

Црква Светог Ђорђа, дворска црква у којој је некадашњи усташа припадник 369. усташке пуковније, Марко Месић стриц послиједњег предсједника предсједништва СФРЈ, испалио метак у чело фрескописаног лика Господа нашег Исуса Христа Спаситеља. Када се 369. усташка пуковнија распала пред Стаљинградом Руси су заробили Месића и поставили га за команданта заробљених, а 'преваспитаних' усташа, који су сачињавали ново формиране комунистичке јединице југословенског батаљона, које су се ставиле под брозову команду. Месић чим је са совјетима ушао у Београд одужио се брозу тако што је провалио у цркву светог Ђорђа и пуцао у фреску Господа Исуса Христа. Још увијек се могу видјети трагови тог дивљаштва. За таква 'јуначка'дијела сам броз је одликовао Месића.



Месић, док је још био усташа.

Наводи гардисте о Чичином гробу се поклапају и са наводима из књиге Ђенерал Дража и општа историја гдје је Загорка Васић, обавештајац генерала Миодрага Дамјановића, испричала исту верзију са мањим  одступањима везаним за гробно мјесто. Ријеч је о пар десетина метара. Генерал Миодраг Дамјановић је био командант свих четника који су се налазили у логорима по Италији.

Загорку Васић, предратну секретарицу у кабинету председника Југословенске владе, Драгише Цветковића, Дамјановић је јануара 1946. године послао из Италије да пронађе Дражу и да му понуди извлачење из земље. Загорка је пронашла Дражу у Западној Србији, али он, као ни раније, није хтео да иде у иностарнство. Марта 1946. године Дамјановић сазнаје да је Дража заробљен и одмах кује план о његовом ослобођењу. Као и под Немцима, четници су и у ово доба у Београду имали јаку обавештајну службу и доста илегалаца, на које се Дамјановић ослањао.
Видевши да се нешто дешава, комунисти су направили Дражиног двојника, кога је ''марица'' сваког дана одвозила од затвора у Ђушиној улици до Дома гарде на Топчидеру. У ствари, Дражу су држали у подземним склоништима, која се пружају од Дома гарде до Белог двора. Када је Дража убијен, двојника су водили на различите локације, ради заваравања трагова.

Доказ да су четнички илегалци били близу је фотографија мртвог Драже, до које су дошли непосредно послије ликвидације. Ову фотографију комунисти су направили у свега три примјерка – по један за Александра Ранковића, Слободана Пенезића и Светислава Стефановића – а негатив су уништили, али она је ипак још тог лета објављена у четничким новинама у Италији. Тада су комунисти покренули опсежну истрагу, али никада нису сазнали како се фотографија нашла у рукама генерала Дамјановића. Касније, Дамјановић је предао фотографију Загорки Васић, а 1993. године, када се први пут вратила у Србију, из Калифорније, она је фотографију поклонила Самарџићу. Када је основана Комисија за проналажење Дражиног гроба, 2009. године, фотографију Самарџић је предао једном члану те комисије, ради анализе; анализа још није обављена, нити, иначе, има вести о раду ове Комисије.

Колико је ова спрдачина неокомуниста око рехабилитације попримила размјере најбоље се увјерио свако ко је био на неком од рочишта, а да не бих ја овдије давио свако ко пожели може се и сам увјерити у истинитост, ако посјети будуће неко рочиште.

Србија земља без правде. То су први осјетили навијачи Црвене Звезде. Мишићу издржи.

[дрвосеча]

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/brita...-1974.html

Ево једне стручне, да не кажем научне анализе дешавања на нашим просторима с краја 1930-их, и занимљивог тумачења Устава СФРЈ из 1974. године. Врло занимљиво, а ја ћу цитирати само закључак.

После изложене расправе може се лако дешифровати и дипломатска фраза да ће Србија приступити Европској Унији кад постигне пуну сарадњу са Хашким трибуналом.
Преведена на свакодневни језик обичних људи, ова фраза значи да Србија мора да прихвати све „вредности“ Устава СФРЈ од 1974. ако жели да преговара о свом уласку у Европску Унију. Другим речима, Србија мора да призна независност Косова и Метохије, да усвоји Пајтићев неохабзбуршки статут за Војводину, да пристане на гашење Републике Српске и да потпуно заборави на Србе из некадашње Војне Крајине, Црне Горе и Македоније, ако уопште намерава да настави своје интеграционе процесе у „евро-атлантске“ структуре. Превисока цена за једно велико ништа! Искрено се надам да је Србија нешто научила из своје прошлости.

[херцеговац]

Ако се слажете да пренесем најпотпунију писанију о хапшењу Чича Драже, мало ширу, из пера Самарџића, само реците.

[Skrimo]

читамо те брате,пиши 

[дај гол]

Пиши што више,само пиши

[херцеговац]

Поглавље из Ђенерал Дража и општа V том, Самарџић.

1. КАКО ЈЕ ЗАРОБЉЕН ДРАЖА

После 13. маја 1945. године, Дража се налазио у области Фоче. Код села Закмура растао се са Николом Калабићем. Потом је кренуо на север, преко друма Фоча - Калиновик. Код села Булози, у области Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја долази до тешке борбе, у којој гине Дражин син Војислав. После те борбе, у Дражиној групи остало је 14 официра и војника, а увече 24. маја придружују им се још осморица. Наредних дана група од 22 четника лагано се кретала према Дрини, избегавајући бројне патроле. Хранили су се углавном пужевима, гљивама и дивљим луком. Једне ноћи, по олујном времену, комунисти су их напали са свих страна. Дража је наредио разбијање у још мање групе, ради извлачења из обруча. Један од осморице новопридошлих, Мирко Петровић, пробио се заједно са Владом Скорићем из Лознице и Драгом Димитријевићем из Конатице код Обреновца. Пошто нису успели да пређу набујалу Дрину, ова тројица одлазе на Краљеву чесму изнад села Ђила-Палеж, у правцу Хан-Пијеска. Било је то једно од места предвиђених за састанак у случају непредвиђених околности. Чекали су дан и ноћ, али није дошао ни Дража ни ма ко други.1
Ипак, Дража је крајем маја са групом од десетак људи стигао у област Хан-Пијеска и ухватио везу са капетаном Радетом Тушевљаковићем, командантом Власеничке бригаде Романијског корпуса. О скривању трагова и обезбеђењу старао се Малопољски батаљон, којим је командовао Војин Лучић из села Врбачка код Хан-Пијеска. У овом крају Дража се налазио до половине септембра 1945. године, када га је Малопољски батаљон отпратио на Романију, тј. до села Соколовића, недалеко од Соколца. Ту је обезбеђење преузео Мркољски батаљон Летеће рогатичке бригаде.2


Војин Лучић

Командант Мркољског батаљона био је Арсен Даниловић Петрушић (убијен је из заседе 1952. године).


Арсен Даниловић Петрушић

Командант Летеће рогатичке бригаде, капетан Радомир Нешковић, у ово доба још је имао доста снажне јединице. Са својом бригадом, Нешковић 20. септембра 1945. године разбија комунисте на Дрини и омогућава Дражи да пређе реку, код Ресника. Са Дражом је прешао и Дупски батаљон - према селу Дуб код Рогатице - из састава Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Јово Планинчић.


Нешковић и Планинчић са непознатим женама

У области Косјерића Дража се састаје са поручником Филипом Ајдачићем, командантом Косјерићке бригаде Пожешког корпуса, а Дупски батаљон се враћа у Босну.
Дража је тада имао четири стална пратиоца.
Први пратилац био је жандармеријски наредник, у ово доба поручник, Благоје Ковач, родом из села Морче код Билеће. Благојев рођени брат био је војвода Саво Ковач, командант Љубомирског батаљона, који је погинуо 1946. године код Љубомира. Још један Благојев рођени брат, Гаврило, служио је у Билећкој бригади; он је доживео дубоку старост. Благоје Ковач је био једини стални Дражин пратилац од априла 1941. године до дана када је заробљен.


Благоје Ковач

Са Дражом су била и браћа Урош и Никола Нико Мајсторовић, родом из села Губино код Ливна. Било је деветоро браће Мајсторовића, од којих су двојица одведена у заробљеништво, тројица су ратовала у Бригади ''Гаврило Принцип'' Динарске четничке дивизије, док су четворица 1941. избегла у Београд, да би се исте године нашла на Равној Гори. Марко Мајсторовић, студент завршне године Економског факултета, погинуо је 1945. у Босни. Не зна се судбина Бранка Мајсторовића, предратног инжењера у шумској управи у Бањалуци. Урош је пре рата припадао четничкој организацији, док је Никола био активни наредник у планинском пуку у Словенији. Урош и Никола заробљени су децембра 1941. у Операцији ''Михаиловић''. Држани су најпре у Ваљеву, па на Бањици, али су пуштени већ 20. децембра, јер су убедили иследнике да нису четници, већ да су ухваћени у рацији, као таоци. Крајем 1945. године имали су официрске чинове. Мајсторовићи из Бригаде ''Гаврило Принцип'' су емигрирали, а придружила им се и једина сестра, Олга.


Никола Мајсторовић са сестром Олгом

Четврти стални Дражин пратилац од јесени 1945. године био је Милан Јанковић, командир једне чете у Летећој рогатичкој бригади.3
По Повлену, Медведнику и другим планинама у Западној Србији, Дража се кретао са Ајдачићем и његовим пратиоцима, или је остајао на неком сигурном месту. У селу Годечево њима су се једног јесењег дана придружили четници Косјерићке бригаде Мијалко Перишић и Младенко Ристић. После неког времена поново су се поделили на мање групе. Перишић и Ристић су последњи пут видели Ајдачића 16. новембра 1945.


Филип Ајдачић и Мијалко Перишић

Тога дана пошао је код Драже, са двојицом пратилаца, Младенком Ристићем и Војимиром Јосиповићем. Перишић наставља:
Њих тројица ишли су преко Сече Реке и села Полошица. У том селу сврате код неког Гроздена Јовановића и ту остану на конаку. Међутим, Грозден Јовановић их изда и сви погину те ноћи, 17. новембра 1945. Мислим да је Ајдачић извршио самоубиство бомбом. На слици његовог тела види се да му је бомба разнела руку. Када је Дража видео да је Ајдачић погинуо, вратио се у Босну.4


Посмртни остаци Филипа Ајдачића

[херцеговац]

Дража је вероватно пронео гласове да се вратио у Босну - иначе је током рата на тај начин често заметао траг - али то ипак није учинио. Није познато да ли је у Подрињу био у контакту са Рачићем, али је управо ових дана један његов курир пронашао Калабића. Калабић му је одговорио писмом од 22. новембра, које гласи:
Драги и мили Чича,
Прилике не дадоше да се у Црногорском срезу састанемо. Од г. Др. људи иду ка Вама па Вам се јављам. Драгоме Богу хвала да сте до сада све ове надчовечанске муке пребродили. Моје искрено од срца саучешће за драгим Војом. Мој Мишо - срећа моја - такођер пао је за идеју Равне Горе.
У име Бога биће добро, јер док год Ви живите Србији ће бити добро.
До сада сам обишао једанаест срезова, скоро свако село, издавао сам наређења као заменик Чика Марка (пуковника Драгослава Рачића - прим. аут). Организација оживљава, једино је потребно да се Ви сачувате до лишћа.
Ако могу помоћи дођите у наш стари крај, Теочин и околина. Молим за овлашћења и инструкције, јер до Ђурђева нема рата за нас. Потребна би била Ваша наредба о к-ту Србије и групи корпуса. Идем од села, до Мораве морам доћи у име Бога, да видим све. Дођите у околину кума. Када да Вас чекам и надам се?
Поздравите Нику, Уроша и остале а Вас грли, воли и мисли на Вас, Ваш Чика Пера.5
Мада је Дража познавао Николин рукопис, он је на крају писма, ради сваке сигурности, ставио напомену: ''Растали смо се пред Закмуром''. Јер, само мали број људи знао је да су се њих двојица растали пред овим фочанским селом.
Тог 22. новембра Дража више није био у Косјерићком (Црногорском) срезу, али се и даље налазио на десној обали Дрине, где су га пронашли људи које је послала особа под шифром ''Др''. И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња.
Наиме, Дамјановић је јануара 1946. послао из Италије Загорку Васић, која је уочи рата била секретарица у кабинету председника владе Драгише Цветковића, а током рата београдски илегалац и курир. Загоркин задатак био је да пита Дражу да ли жели да напусти земљу. Ако би одговор био позитиван, Дамјановић је гарантовао да то може извести за 24 часа.
Преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка Васић је дошла до Бајине Баште, где је човек за везу био ''Ђађа Воденичар'', који је становао у главној улици. Рекао је да ''комунистичке дивизије опкољавају Чичу'', и да ''свакога дана долазе лажни курири из иностранства'', због чега је и њој отежан задатак. ''Воденичар'' је одредио пратиоца Загорки до нове везе, у Белој Цркви код Крупња. Путеви су били закрчени комунистима. Патролама које би их зауставиле говорили су да иду да обиђу војника, партизана. У Белој Цркви Загорка Васић је најпре тражила ''чика Неђину кућу''. Када је нашла Неђу, разменили су лозинке: ''Да ли знате где је Воденичар?'' - питала је Загорка, а одговор је гласио: ''Премлатили су га комунисти''. Неђа је затим довео ''Воденичара'', са још двојицом. ''Воденичар'' је рекао да је ''видео Чичу пре месец дана'', да је он ''рањен на левој страни изнад кука'', и да се у склоништу ''хране углавном кукурузом''.
''Воденичар'' је послао два сељака код Драже, и они су, по повратку, Загорки Васић саопштили његов одговор за генерала Дамјановића. По сећању госпође Васић, ово су биле Дражине речи:
Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек, и мора да разуме да ја нећу одавде.
Сељаци су још питали Дражу: ''Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?'' Дража је одговорио:
Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи.
Док је путовала кроз Србију, Загорка Васић је често примећивала четничке пароле исписане у снегу. Остала јој је у сећању група девојчица како певуши: ''Трешњевице, село мало, нема више друже здраво, него има здраво брате, четници ће да се врате''.6
Постоје још два позната контакта са Дражом почетком 1946. године. Према Дејвиду Мартину, ''пријатељи из Швајцарске'' наговарали су Дражу да ''бар накратко напусти земљу, како би се опоравио'', јер је био ''скоро на смрт болестан'' од пегавог тифуса. Према Мартину, Дража се разболео од тифуса ''у јесен 1945. године''. До 16. новембра 1945, до када је Мијалко Перишић имао информације о Дражи или га је лично виђао, он још није био болестан.
Мартин цитира писмо које је Дража послао пријатељима из Швајцарске, јануара 1946. године:
За мене су околности у којима бих напустио своју земљу и свој народ незамисливе. ''Не можеш понети своју земљу са собом на ђоновима својих ципела'', рекао је Дантон када су га наговарали да напусти Француску. Ја данас могу само да поновим те речи. Јер, ја нисам Јосип Броз Тито, који са овом земљом и овим народом нема ничег заједничког, да бих могао да побегнем на први знак опасности и потражим уточиште на неком удаљеном острву. Неколико пута сам био у очајној ситуацији, окружен са свих страна и наизглед без икакве наде за спас. Али, уз Божију помоћ, увек смо успевали да се извучемо.
Ви знате који је мој стратегијски циљ: да се одржим по сваку цену, како бих могао да обавим велики задатак који лежи пред нама. Може се догодити да за нашу свету ствар и погинем. Али ви сви добро знате да праведна ствар за коју се наш народ бори неће умрети са мном. Јер ја само вршим вољу народа - зато сам и започео борбу против окупатора и, касније, против комуниста. Ја ни једног часа не сумњам да ће једног дана сунце слободе са Равне Горе обасјати нашу напаћену домовину.7
Са Дражом је у ово доба у курирској вези био и др Живко Топаловић, који се такође налазио у Швајцарској. Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Топаловић је ово писмо дао швајцарском листу ''Курие д`Женев'', који га је објавио 6. априла исте године. Како је и Топаловић молио Дражу да напусти земљу - а може бити и да је он један од пријатеља из Швајцарске које помиње Мартин и да су курири били исти - то је и одговор налик пређашњем. Писмо од 2. фебруара је опширније и оно гласи:
Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда кад не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у ''Независној држави Хрватској''...
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
Ви знате мој крајњи циљ: издржати по сваку цену за велики задатак који нас очекује. Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута. Ја сам само прост извршилац народне воље и у том својству сам отпочео најпре борбу против окупатора, затим против комуниста. Такав ће исто бити положај мог наследника, кога Ви познајете. Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену отаџбину.


Дража

[херцеговац]

Према томе, судећи по сведочењу Загорке Васић и писмима послатим у Швајцарску преко курира, Дража је напустио Подриње тек почетком фебруара 1946. године. Овде је свакако остао због комуникација: људи које је слао ''Др'', курир генерала Дамјановића, а свакако и курири за Швајцарску - били су упућени на железницу, на већа насеља и посебно на Београд. Прелазак на западну обалу Дрине значио је отежану комуникацију не само зато што је река сама по себи препрека, већ и зато што су 1943. године четници порушили све велике железничке мостове између Србије и Босне (мост ''Александар Први'' код Рудог, мост изнад Вишеграда и мостове код Мокре Горе).
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, - одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? - гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. ''Зар ме и ти, Слобо, бијеш?'' - рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: ''Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба''. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе... Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као ''горски цар'' и тобожњи командант ''60.000 до зуба наоружаних војника'' води огорчене борбе у југословенским планинама... А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је ''најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа'', додајући да је он био ''последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије''.10