Слика данашње Србије..

[HITMAN 47]

У вези ове размене поклона, ово као ''Ја тебе војводо, ти мене сердаре'' ... бар је то овај наш нафурани очекивао ...

Ал опет га је Ујо зајебо ... дао му је књигу о сукобима у Вуковару, 1991. године. Коју је иначе написао његов, пази сад, ''саветник за бранитеље'' !?!

Еееј па бруко једна Борисе, трси те бре ко како стигне !


Ууух животе ... луталицо! >

[Red Star Forever]

Борхан и екипа су тотално изгубили компас, али још већи је проблем што ни опозиција није боља... Ко год да дође, биће исто, па нисам паметан шта нам је чинити... Сви су јаки на причи, а дефинитивно су сви играчи разних западних служби и завереничко-масонско-јеврејских група које владају светом...

И још већи је проблем што је и овај јадни напаћени и заглупљени народ изгубио и компас и "вид" а посебно муда, да као против Слобе устане и каже доста бре бандо једна!!!

[дрвосеча]

Знате шта је најтрагичније... што ће Тадија без блама доћи 4. августа у цркву св. Марка, на парастос жртвама Олује...  >

Да није трагичнио, било би смешно.

[KizaLion]

Боље да се појави на книнској тврђави на прослави дана домовинске захвалности  >

[дрвосеча]

Србија на сметлишту историје

Пише: Ања Вујевић, Печат магазин.
15.07.2010.

11. јула 2010. године Србија је у Поточарима клечала, док је Харис Силајџић немилосрдно вербално шамарао Бориса Тадића, без обзира на то што је српски председник пристао да учествује у креирању неодрживог фалсификата који за циљ има нестанак Републике Српске.

Сребреница је већ петнаест година оаза преко које бошњачки политички естаблишмент гради мит који му треба помоћи да реализује своје ратне циљеве, док део међународне заједнице подгрејавањем тог мита покушава да оправда сопствене злочине. За разлику од сарајевских политичара који из Сребренице црпе и финансијску и политичку корист, или земаља чланица НАТО-а које преко Сребренице перу руке од сопствених монструозних злочина, немогуће је наћи рационалан разлог због којег је председник Србије Борис Тадић за себе резервисао ролу у креирању неодрживог фалсификата који за циљ има нестанак РС.

ТАДИЋЕВА ПРЕСУДА МЛАДИЋУ
11. јула 2010. године, Србија је у Поточарима клечала, док је Харис Силајџић немилосрдно вербално шамарао Тадића иза чијих леђа су стајали транспаренти „Србија= агресија=геноцид=Дејтон=Република Српска“, „Србија је одговорна за геноцид“, „Пресуда Интернационалног суда правде је надређена дејтонским геноцидним творевинама“ и „Жртве геноцида захтевају имплементацију пресуде интернационалног Суда правде“.
Тадић је у Меморијални центар Поточари стигао у друштву председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића, турског премијера Тајипа Реџепа Ердогана и председника Црне Горе Филипа Вујановића. Након што се поклонио испред ковчега, Тадић је у свом обраћању новинарима генералу Ратку Младићу пресудио пре Хашког трибунала, прогласивши га кривим за дешавања у Сребреници.
„Ово је трагедија која не може да се заборави, али да би се на неки начин умирили они који су остали иза жртава потребно је пронаћи и осудити све оне који су криви. Ја као председник Србије никада нећу одустати од трагања за преосталим кривцима. Ту пре свега мислим на Ратка Младића. Тада ћу сматрати да сам довршио један део свога посла“, казао је Тадић.


Није само паклена врућина била разлог Тадићевог презнојавања и посезања за таблетама против главобоље. Председник Србије, који је у Меморијални центар Поточари стигао у друштву председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића, турског премијера Тајипа Реџепа Ердогана и председника Црне Горе Филипа Вујановића, био је свестан да је изгубио и последњу мрвицу достојанства.

Није само паклена врућина била разлог Тадићевог презнојавања и посезања за таблетама против главобоље. Харис Силајџић свестан чињенице да одмах поред њега стоји председник Србије, државе која је усвојила Декларацију о Сребреници и тиме ставила омчу око врата Српској,  искористио је то да каже да ни то није довољно. Оптуживши међународну заједницу и СБ УН да „носе велики део одговорности за почињени геноцид у Сребреници“, зато што „нису на време укинули ембарго на увоз наоружања Бошњацима“, Силајџић је рекао да „ембарго није укинут искључиво због тога што се радило о Бошњацима и БиХ!“
„Искључиво због оваквих одлука данас се налазимо на месту где су почињени најтежи злочини после Другог светског рата, али ово није једино место где су српске снаге починиле геноцид. Геноцид је почињен на територији целе БиХ, што ће се доказати у процесу који се у Хагу води против Караџића“, поручио је Силајџић.
„БиХ је данас једина земља на свету која злочине у Сребреници није званично оквалификовала као геноцид, искључиво захваљујући домаћим порицатељима геноцида! Одговорност за ову чињеницу не лежи само на главном порицатељу геноцида, који ће завршити на сметлишту историје исто као и његови идеолози Слободан Милошевић и Радован Караџић, већ и на међународној заједници, која према овим новим порицатељима геноцида заузима исти благонаклон став као што су то својевремено радили и са Милошевићем и Караџићем“, наставио је Силајџић.
„Резултати геноцида“ (читај: РС), завапио је, „користе се као кључно средство блокирања изградње БиХ као демократске државе равноправних грађана и народа“, што у Силајџићевом речнику значи – РС треба нестати.
Немоћан да БиХ наметне мит који је наметнуо у Србији, односно да натера РС да потпише себи самој осуђујућу пресуду, Силајџић је позвао ЕУ да „постави захтев Парламентарној скупштини БиХ да усвоји предложени закон о забрани порицања холокауста и геноцида“.


11. јула у Сребреници и старо и младо носило је фесове, димије, муџахедини и вехабије своје капе и са посебним уживањем махали турским заставама

ХАРПЕР И ТАДИЋ
Унитарна БиХ неостварени је и политички и војни ратни циљ Сарајева. Сребреница је постдејтонско средство, механизам да дођу до тога циља. Сребреничке жртве најмање су им битне. Сребреница је протеклих година била Мека, како за сарајевске политичаре тако и за њихове стране савезнике, преко које су опљачкали, опрали, више милијарди евра. Толико о њиховом жалу за страдалим Бошњацима.
С друге стране, Сребреница је добро осмишљен политички пројекат, чија реализација је у току, утемељен на фалсификату. Хашке пресуде политичком и војном врху РС треба да буду пресуде институцијама Српске на којима ће се утемељити неке нове политичке одлуке.
„Клинтон ми нуди да у Сребреници жртвујемо пет хиљада муслимана и биће НАТО бомбардовање Срба“, речи су Алије Изетбеговића из септембра 1993. године. У светлу тих речи јасно је зашто је у априлу 1993. године демилитаризована зона под заштитом УН снабдевана оружјем, и зашто су немо посматрани стални напади муслиманских снага на српске положаје из „демилитаризоване зоне“ у којима је страдало близу 3.500 српских цивила и војника.
Да се којим случајем одазвао позиву и 12. јула присуствовао парастосу српским страдалницима, председник Србије би, поред њихових гробова у Братунцу, видео и гробове оних који су страдали током НАТО бомбардовања. Видео би и стотине гробова оних који су прерано преминули од последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. Подржавајући мит о Сребреници, САД настоји да прикрије сопствене злочине, Сарајево жели остварити политичке циљеве. Али, шта добија Тадић?
Изложен притисцима и сувише кратковид да извуче поуке из искустава политичара из РС, Тадић је одлучио да иде линијом мањег отпора, занемарујући крајњи исход својих потеза.
Канадски премијер Стефан Харпер недавно је уложио вето на предлог да парламент његове земље 11. јул прогласи за „дан сећања на жртве геноцида у Сребреници.“ Таквим поступком премијер Харпер је показао храброст да се одупре политичким притисцима и да сачува лични интегритет. За разлику од њега, Тадић не само да није у стању да сачува лични интегритет, него је одлучио да се коцка судбином два милиона Срба који живе с леве стране Дрине.
Председник Србије која је гарант Дејтонског мировног споразума, уместо што беспоговорно слуша Силајџићеве тираде о „геноциду на тлу читаве БиХ“, има сасвим легитимно право да постави питање етничког чишћења 150.000 Срба из Сарајева, да инсистира на утврђивању потпуне истине о Сребреници.
Било би национално одговорно да током сесија Сарајево-Истанбул-Београд, званични Београд од Сарајева затражи да поштује Дејтонски мировни споразум и одлуке институција које су произашле из њих. Једна од таквих институција је и Уставни суд БиХ који је пре шест година наложио Влади Федерације БиХ да достави све податке о страдању Срба у Сарајеву. Ова одлука ни до данас није спроведена, нити је саопштено име иједног Србина убијеног у Сарајеву. На жалост, овде грех није само на Тадићу него и на властима РС којима није пало на памет да покрену питање кривичне одговорности оних који се оглушују о одлуку Уставног суда БиХ, иако им закон пружа такву могућност.


Реис-ул-улема ефендија Мустафа Церић замолио је Европу да им отвори своја врата и да спречи хорде непознатих људи (Срба) да се 12. јула са симболима мржње и терора ругају са Војничког гробља у Братунцу

[дрвосеча]

наставак...



„СВИ СМО МИ ЕЈУП ГАНИЋ“
Председник Србије требало би да има макар толико свести и савести да зна да се 11. јул не може посматрати изоловано. Када је већ одлучио да се меша у унутрашње ствари БиХ, онда је то требало да чини на бази релевантних података. Говорити о 11. јулу немогуће је без генезе догађаја још од Другог светског рата.
Да је 12. јула дошао у Братунац на лицу места би спознао да је тог дана пре 18 година у сребреничком селу Залазје убијено 69 мештана. Данас у Залазју постоје само чађави зидови и гробови. Комшије муслимани су у Другом светском рату, само у једном дану, побили 105 мештана, међу којима чедрдесеторо деце. Оно што је претекло и њихови потомци, на најсвирепији могући начин убијени су у овом рату.
Да је председник Србије 12. јула поразговарао са српским мајкама Сребренице, знао би да је „невиним жртвама Сребренице“, назвао војнике Насера Орића који су страдали у нападима на српска села из „заштићене зоне“ из које су сејали смрт, убијајући жене, децу, старце и старице.
Да је председник Србије желео врло лако је могао сазнати да се на списковима несталих налази преко хиљаду живих Сребреничана, да су у Меморијалном центру Поточари сахрањивани и они који нису страдали 11. јула 1995. године. Могао је сазнати и од Бошњака да у Меморијалном центру Поточари није сахрањено ниједно дете, нити жена, па да самим тим не може бити говора о геноциду. Али, исто тако се 12. јула на лицу места могао уверити да су муслиманске снаге из „заштићене зоне“ на зверске начине убијале жене и децу, у потпуности затирући и сваки траг будућег живота, што већ садржи елементе геноцида.


„Брисање историје“ почело је на Петровдан ове године, када је Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова Владе РС забранио да се у Сребреници обележи годишњица страдања Срба. Целокупна церемонија измештена је у Братунац, и први пут у послератном периоду у Сребреници није служен чак ни парастос српским страдалницима!?

Председника Србије све то не занима, јер је би се то косило с интересима његових шефова из Вашингтона. На жалост, изузев вербалног противљења и жалопојки које све више постају патетичне, ни из РС нема конкретних потеза који би спречили прекрајања историје и стварања слике о Србима као агресорима и злочинцима. То ретуширање се сада врши на судовима, не смо у Хагу него и у Сарајеву, који не осуђују одговорне за злочине над Србима, а пресуђују целокупном српском политичком и војном руководству, правећи услове да Српску једног дана прогласе злочиначком и геноцидном творевином, а будуће генерације да се стиде оних који су је стварали. Они који су чинили злочине свакако треба да одговарају, али злоупотребе правосуђа у политичке сврхе у циљу сатанизације Српске не смеју се прихватити. Иако је из бројних изјава руководства РС јасно да су свесни да се овај сценарио управо одвија пред њиховим очима, полиција РС и институције РС и даље ревносно спроводе све налоге Тужилаштва и Суда БиХ из којих узвикују: „Сви смо ми Ејуп Ганић“. Све се то дешава док се из буџета БиХ, који пуни и РС, издвајају милиони марака за одбрану Ејупа Ганића, док су на платном списку тих институција хашки оптуженици из реда бошњачког народа итд. Истовремено, док је читава државна апаратура упрегнута у одбрану Бошњака оптужених за ратне злочине, Срби у Савету министара БиХ саучествују у ускраћивању документације неопходне за одбрану првог председника РС Радована Караџића.


РС је израз народне борбе за голи опстанак. Њена будућност не зависи ни од оних који воде Србију ни од оних који воде њу. Али, будућност вођа свакако зависи од тога колико поштују вољу народа, а сваки њихов покушај прекрајања и брисања историје само их може одвести на сметлиште историје

ИСТОРИЈУ ТРЕБА ИЗБРИСАТИ
Такође, изузев вербалног спорења оцена да се „у Сребреници десио геноцид“, институције РС не чине ништа да се сазна потпуна истина о Сребреници. Од формирања Института за ратне злочине, које је премијер РС Милорад Додик обећао још 2006. године, а који је прво требало да се позабави Сребреницом, одустало се на захтев тадашњег америчког амбасадора у БиХ Дагласа Меклхејнија.
Додикова недавна изјава да „историју треба избрисати“ управо иде у смеру прекрајања историје како то желе да прикажу бошњачки политичари. „Брисање историје“ је почело на Петровдан ове године, када је Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова Владе РС забранио да се у Сребреници обележи годишњица страдања Срба. Целокупна церемонија измештена је у Братунац, и први пут у послератном периоду у Сребреници није служен чак ни парастос српским страдалницима, што је изазвало гнев сребреничких Срба који су самоиницијативно окупљени код спомен-обележја у селу Залазје поручили и Влади РС и владики зворничко-тузланском Василију да ће идуће године сами организовати обележавање годишњице страдања.
Ако избришемо своју историју, остаће само једна, њихова. А њихова историја тврди да су српске војне и политичке вође били сви од реда злочинци, а њихове вође хероји, и да, стога, као што у Поточарима рече Силајџић, „РС као ентитет утемељен на злочину треба да нестане“. Ипак, РС је створио народ, и она је израз његове борбе за голи опстанак. Њена будућност не зависи ни од оних који воде Србију ни од оних који воде њу. Али, будућност вођа свакако зависи од тога колико поштују вољу народа, а сваки њихов покушај прекрајања и брисања историје само их може одвести на сметлиште историје.

[дрвосеча]

Не само да се Борис Тадић руга српским жртвама у околини Сребренице настрадалим 1992-1993, већ и свима нама за које он "нас представља"!
Ругло и срамота српског рода!

СПАСИ СРБИЈУ И УБИ СЕ, БОРИСЕ, БОРИСЕ!

[HITMAN 47]

У вези ове размене поклона, ово као ''Ја тебе војводо, ти мене сердаре'' ... бар је то овај наш нафурани очекивао ...

Ал опет га је Ујо зајебо ... дао му је књигу о сукобима у Вуковару, 1991. године. Коју је иначе написао његов, пази сад, ''саветник за бранитеље'' !?!

Еееј па бруко једна Борисе, трси те бре ко како стигне !


Ууух животе ... луталицо! >

И даље сам мишљења да га је Хрват изузетно спустио, и на јако интелигентан начин преузео иницијативу и показао шта је ипак њему најбитније, и поред свих диригованих ''сусрета сарадње''. Иако су током ова два дана на све могуће начине покушавали, и они и медији, да створе слику ''великог пријатељства'' два председника, ''фантастично разумевање и залагање за исте европске вредности'' ... ипак тај њихов Иво зна ко је и шта је, да се на крају крајева после овог ''друговања са Србима'' мора вратити у лијепу њихову, и да мора мало извадити ствари.
И поклања књигу ратне тематике, чији је и сам садржај споран, и заснован не на неутралним изворима, већ ни мање ни више него на сећањима учесника тог рата, припадника хрватских ЗЕНГИ тј. - ЗНГ/Збора народне гарде.


Сјајно трпање у режији Хрвата Ива, а наш Тадија се још и захваљује, и све пита дал има још!!!

Стварно ме је ово око поклона шокирало, па сам мало детаљније потражио податке о тој књизи.


Дакле овако ...


- Тачан назив књиге је ''Ништа лажно - Вуковар 1991''. Написао ју је Предраг - Фред Матић. Данас на функцији ''саветника за бранитеље'' хрвaтског председника.

- Предраг - Фред Матић у књизи описује своје ратне подвиге, говори о томе како је ''осoм'' гађао и уништио чак девет тенкова са војницима ЈНА, али и како је ''скинуо'' снајперисту који је убио његовог саборца, извесног Ћипу. Матић касније бива и заробљен, али и ослобођен!!!

- ИЗЈАВУ ЗА СРПСКЕ МЕДИЈЕ ПОВОДОМ ''ПРИЈАТЕЉСКОГ ПОКЛОНА ЗА ТАДИЋА'' ДАО ЈЕ И САМ АУТОР:

Важно је да ваш председник види шта се у Вуковару заиста догодило. Мој брат и ја након заробљавања прошли смо велику голготу и завршили смо у логору Стајићево у Зрењанину. Није то био стационар, како се код вас представља, већ прави логор и истина о томе треба и овде да се чује!

- Исту ту књигу о рату у Вуковару на поклон су добили и наш врли вицепремијер Ивица Дачић и такође врли премијер Мирко Цветковић.

- Хрват Предраг - Фред Матић живи и ради у Загребу, ожењен је српкињом (?!?), и члан је бројних удружења организоване подршке хрватском генералу у Хагу, Анти Готовини!

____________________________________



Брука бре, ја не знам шта друго да кажем! >




ПС: Нађох ову слику Хрвата Иве, спремио је за споменар ваљда ...

[UrbanBaby]

Деца у Србији гладују, наш Велики Брат, промовише «гутање сперме»! Па, то је сјајно. Икона наша, заслужује да виси на зиду.

[свелудо]

Објаснили.