Митови,легенде предања и обмане о историји

[николаБГ]

Скоро сам негде прочитао и нема шансе да се сетим где, да се Винчанско писмо од ове године назива Европским писмом. Чича јел имаш неку информацију о томе, јел то тачно?

[дрвосеча]

http://www.jutarnji.hr/hrvati-su-bili-pr...en/361437/

Не качим ово ради комплекса, већ само чисто информативно да видите. Тим пре што није објављено у нашој штампи, већ њиховој.

Hrvati se bore uglavnom za goli opstanak od raznih izrabljivača, bilo ideoloških (nacisti, komunisti) ili pak osvajača (Srbi, Mlečani, Turci, Mađari, Austrijanci).

Ово им је горе нааајјачи коментар!  ;D ;D

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

Скоро сам негде прочитао и нема шансе да се сетим где, да се Винчанско писмо од ове године назива Европским писмом. Чича јел имаш неку информацију о томе, јел то тачно?

Поучно, порекло, историја, религија и занимљивости
Ево протекло је две деценије откако је у српској (тада југословенској) јавности обнародована чињеница да је у Италији, један универзитетски професор објавио нову систематизацију писма, која је померила границе прве људске писмености не само 2000 година у дубљу прошлост, већ је настанак тог писма изместила са познате колевке, Месопотамије, на наше Подунавље. Био је то палеолингвиста Радивоје Пешић, а најстарије писмо добило је назив Винчанско писмо по локалитету Винча код Београда, где су на фрагментима грнчарије и откривени ти најстарији словни знаци. Ова је Пешићева систематизација те 1985. објављена између осталог, у италијанској престижној енциклопедији “Еуроанали”, која сваке године доноси резултате најновијих научних истраживања из свих области, а већ следеће, 1986. иста је енциклопедија Пешићеву систематизацију прогласила за откриће деценије. За све то време је у нашој јавности владала потпуна медијска блокада, а када се после неког времена у средствима информисања о томе појавила стидљива информација, готово сви наши ауторитети су против овога заграјали громко, проглашавајући Пешићев “покушај неуспелим, дошлим пре времена!” (Срејовић), да се овде “не ради о писму већ знацима својине” (Гарашанин, Тасић, Палавестра), “једном врстом фантазије” (Бенац) итд... Није било лако професору Пешићу, који је у међувремену остварио бројне контакте са многим светским катедрама за лингвистику у циљу даљих истраживања Винчанског писма, које се у земљи порекла упорно негирало и проглашавало непостојећим.
Тако је било пре двадесет и више година, али како ствари данас изгледају? Интересантно је да је управо САНУ, чији су чланови некада били најгласнији у поништавању свих Пешићевих покушаја рада на Винчанском писму, на иницијативу једног њеног члана (Б. Брукнер) а у сарадњи са Министарством културе Србије, пре четири године у Новом Саду организовали симпозијум на ову тему, чије су главне гостујуће звезде били М. Вин из Америке који је докторирао на теми “Знаци из Винче” и Х. Харман из Финске, аутор неколиких књига на тему пра-писма. Један од спонзора ове акције била је госпођа оана Марлер, учитељица плеса из Америке и директорка Архео-митолошког друштва које су основале феминистикиње. Главни координатор целог овог окупљања био је извесни Марко Мерлини из Италије, чија је највећа главобоља била како да од Европске заједнице добије следећу донацију за наставак “проучавања на винчанској писмености”, па је на овом званичном скупу предложио да се име за Винчанско писмо (до сада већ у науци усвојено и познато) промени у Старо-европско писмо или Подунавско писмо, што су сви присутни здушно подржали и усвојили, без обзира на то што тај поступак може значити далекосежне последице деноминације и уопште, укидања Винче као центра прве светске писмености. Тако неће бити за чуђење да будуће генерације уче о неком првом староевропском писму које сада може настати било где, јер је стара Европа широк појам. Да ствар буде још гора, Мерлини је ауторки ових редова у наступу искрености, признао како сумња да ће се будућа истраживања више уопште обављати у Србији, јер како све финансира Европска заједница, а Србија није у Европи... Заиста, највиши представници наше науке су на овом скупу, после више од двадесет година, поново “потопили” Винчанско писмо!
Упорно трагање за запостављеним детаљима
Професора Радивоја Пешића, међутим, овакви и слични скупови више не могу “потопити” јер је он о овим проблемима писао у својим радовима и говорио на својим предавањима, а упорно трагање за запостављеним детаљима на које није обраћана довољна пажња, довело га је до открића линеарног писма, чиме је учинио да до тада анонимне научне чињенице избију на видело, што је отворило нове димензије за даља и другачија истраживања. Наиме, постоји мишљење да је у праисторијско доба линерана писменост немогућа уколико јој не претходе сликовни облици писма. Теза Пешића о постојању линерног писма у периоду винчанске културе, разматрана на завидном нивоу у његовој књизи “Винчанско писмо”, открива чињеницу да је ово писмо имало неколико верзија и 57 карактеристичних слова. У упоредним таблицама Пешић успева да издвоји коначних 26 слова и покаже њихову сличност са словима древних азбука и потпуну идентичност са етрурском азбуком. Објашњавајући свој рад Пешић каже да ово писмо “својим системом насталим из његове морфологије, а ова из универзалних константи ритма, као идентификација механике духа, покреће бројне фундаменталне проблеме не само на подручју граматологије, већ и на подручју историјског развоја цивилизације и њене еволуције. Јер управо је Винчанско писмо потврда да писменост света није настала из пиктографије, како је то до данас наука тврдила површним закључивањем, већ из биолошке законитости на коју је тај праисторијски човек једино и био упућен. Стога оно није било посвећено ритуалу, како је претпостављала Марија Гимбутас, која је тиме своје докторанте удаљавала од централне зоне поимања и усмеравала их на давно превазиђене путеве. Винчанско писмо је религија без ритуала и религија без посредника. Праисторијска религија није имала свештенике који су писали, како се то учинило Х. Харману, нити се састојала једино у начину сахрањивања, како нас обавештава А. Л. Гуран. Праисторијски човек је имао једно једино поље информација које је потицало из његовог искуства и његове чисте свести, и сваки пут ка светлости могао га је водити једино директном узлазном путањом да би се вратио истим или заобилазним смером на физички хоризонталну позицију како би сагледао линију свога кретања. Из форме коју је уцртала та линија настао је корен у математици, који је уједно корен графеме и сама графема, што је логична последица хармоније ритма. Духовним доживљавањем процеса кретања ових елемената тај праисторијски човек је могао доћи до структуре и у њој видети једино идеално јединство, а не обрнутим смером. Винчанско писмо је превасходно сведочанство тог процеса и преимућство тог осећања и поимања истине и њене природе.”
Живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав
Захваљујући мултидисциплинарном приступу истраживања винчанске писмености, проф. Пешић је успео да заинтересује за свој рад читав низ научника различитих дисциплина, који су тако образовали круг еминентних научника заинтересованих за решавање истог проблема. Српска наука, међутим, и даље ће упорно бежати од непознатог, без обзира на бројне очигледности па ће Пешић често бити у прилици да се од тих и таквих ставова не брани бекством и ћутањем што је био главни манир ових потоњих, већ речима: “Јер живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав. Тој истини нас може повести само језик, само реч које је била и на почетку.” Случај Винчанског писма стар је готово колико и откриће самог локалитета од стране Милоја Васића, једног од пионира српске археологије који је први наговестио могућност пра-писма од графизама нађених на овом локалитету, па преко бројних истраживача који су се овим проблемом бавили сврставајући тај богати фонд писмености из доба неолита на Балкану у произвољне категорије које су биле само наговештај писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. У временском распону од скоро сто година многи истраживачи имали су прилике да се суоче и са новим материјалом откривеним на скоро четрдесет локалитета широм Балкана, а на располагању им је била и савршенија технологија али им конзервативна методологија није дозволила да превазиђу знања која су им била позната једино из школских убеника. Тако је писани материјал са Балкана окарактерисан као “знакови својине и радионица” или “идеограмски симболични цртежи на ритуалним објектима”. Тек појавом нове систематизације писма професора Пешића, јавности је пружено сведочанство високог степена писмености света из доба неолита и обиље документације о високом степену његове свести, а тиме и могућност да тај свет сагледа у правој светлости, одбацујући уврежене предрасуде о његовој духовној закржљалости.
Сведоци смо данас дирљиве чињенице, да је овај систем писма промовисан званично у Италији већ више од двадесет година и даље предмет ниподаштавања многих наших научника који су у завади с логиком и елементарним познавањем ствари. Манипулисати данас с научним резултатима или их дрско одбацивати, као што је то био случај поменутог скупа у Новом Саду, где је било забрањено помињање Пешићевог имена, није никакв допринос науци већ напротив, огромна штета и компромитовање науке. Уместо да се у условима демократских кретања дозволи приступ неоптерећеним ставовима, младим генерацијама и свим осталим напорима који могу дати драгоцени допринос општем напретку, невероватна је тенденција да се и даље тапка у мраку сопствених неистина и заблуда. Оно што можемо понудити Европи и свету нису ствари којих је тај свет већ презасићен и ни сам не зна како да их се реши, већ фундаментална знања и истине које о нама треба да сазна и прихвати.
А благопочившем професору Пешићу, без обзира на сва ћутања и оспоравања данас више нико не може преузети улогу пионира српске палеолингвистике, чијим се књигама већ ево годинама уназад, богати српска и друга духовна елита широм света. Могуће да је према томе, и други великан наше археологије Д. Срејовић био у праву, када је у жељи да негира резултате Пешићевих истраживања, нехотице му изрекао највећу потврду, да је “његов рад дошао пре времена”.
Нама остаје једино да се питамо, колико то времена треба да прође у земљи Србији да препознамо праве људе или ћемо, како нас то историја учи, и даље чекати да на то добијемо одобрење и благослов из иностранства, оданде где је то све много боље, лепше, па према томе, вероватно и “паметније”. А свет старих цивилизација чијег смо знања баштиници из дубине векова и даље ће нам слати поруку: Ко је неписмен? Онај “који не познаје умеће писања”, или онај који поруку не уме да прочита?




ево ти и неки страни сајтови који винчаницу назива старим европским писмом:

http://www.omniglot.com/writing/vinca.htm
http://arxiv.org/html/math.HO/0309157
http://www.prehistory.it/ftp/winn.htm

по мени је то грешка јел то може бити само најстарије свјетско писмо или "СРБИЦА" тј Српско писмо...или бар Словенско тј претеча черта и реза....


Јесам ли успио одговорити?

[дрвосеча]

Свака част професору Пешићу на оваквом раду. Први пут чујем овако нешто.

Немам више речи за овакве идиотске поступке наших политичара који научнике и људе од знања и угледа, гурају у страну.
Понавља нам се историја. Док се странци поносе са Николом Теслом, Михајлом Пупином, Милутином Миланковићем... па сада ће бити и проф. Пешић. Код нас чемер!

[Kapetan Kuka]

У овом времену превирања, како код нас тако и у целом свету, просто као народ губимо осећај за поштовање. Поштовање о којем ја пишем потекло је из одломка књиге "Молитва" од Вука Драшковића коју када сам год читао, по 2-3 пута сам се враћао на тај део књиге, а који ћу поставити испод овог да кажемо увода. Не желим да улазим у улогу књижевног критичара и анализирам одломак по том образцу, нити ћу, нити то умем. Нећу се нешто ни претерано дивити Вуку Драшковићу као човеку, него ћу само написати пар реченица о томе како сам се осећао када сам прочитао овај део књиге. У његовим редовима осетио сам неку тежину речи, као да се ово писмо односило на мене. Сву топлину речи које изгледају наизглед оштре и немилосрдне, а које сам и сам слушао небројено пута од својих родитеља схватих да су оне давно ишчезле из мог живота и да их се тек повремено сетим када им пронађем сличност у књигама. Мени су ове речи представиле слику српске савести, глас који нас прати током целог живота. Зар оне нису и данас актуелне и потребне? Не само због описа наше трагедије, већ да би се у нама коначно пробудила та искра савести за поштовањем речи наших предака и очева. И у себи осећам стид због оваквих речи које нису имале одјек у том времену али са још интензивнијим осећањем страха прихватих мисао хоћу ли ја, моја генерација и будући нараштаји чути и са поштовањем прихватити овакве речи које ће нама бити упућене. Једноставније речено, да ли ћемо знати чију реч и дело да следимо. Свима препоручујем да прочитају овај одломак, тачније писмо херцеговачког четничког војводе упућено свом сестрићу, комунисти (партизану) тј. пролетеру почетнику. У том једном писму и на свега пар страна, сажета је читава српска несрећа !!!

[Kapetan Kuka]

Драги Млађене!
Испаде као поручен Шулета Скоковић,да ти пошаљем ово писамце по њему. Пишем у великој преши,па морам одмах прећи на оно најважније. Много сам,Млађо,љут на тебе. Начуо сам  да агитујеш по селима око Требиња и Билеће и да кривицу за усташке злочине сваљујеш на предратну власт и управу и да стално испираш уста "великосрпском хегемонијом". То ми је тешко пало и ујело ме за срце. Протураш и шириш исту лаж као и усташе,с' том разликом што је твоја лаж много опаснија. Говориш у име Русије,позиваш се на Русију,па ће овај поклани и слуђени свијет још и да ти повјерује.
Знаш добро: Русија ми никад није била мање на срцу него теби и никад нијесам волио Александра. Био је самољубив,препреден,пријек, среброљубац,лицемјер. Више несрећан него срећан спој двије крви које је у себи носио,Карађорђеве и свога ђеда књаза Николе. Све му се то може пребацивати,али то да је био "краљ хрватождер" и да је био завео "великосрпску тиранију" - то, драги Млађене, није истина.
Ти си се,мој  Млађо,тек био родио кад је осамнаесте,послије пробоја Солунског фронта,наша војска ослободила Србију. Врховни командант, регент Александар,нареди нам да станемо на Дрини и да чекамо. Шта да чекамо? Ујединила се Црна Гора са Србијом,присајединила Војводина. Швабе и Аустријанци бјеже преко Босне,Славоније и Хрватске,а ми на Дрини чекамо. У Мостару,Невесињу,Сарајеву, Бањалуци,у Сплиту,Задру и Шибенику усталасао се народ и,као једна душа,тражи уједињење,преклиње нашу војску да долази. Ама,оста глув на те молбе регент Александар. Касније сам дознао да су му Французи и Американци ширили под носом мапу Балкана и нудили да сам нацрта границе Србије. Александар је одбио. Куњали смо на Дрини,уплашени не пред непријатељем,већ пред својим земљама у које нам је пут био широм отворен. Десет година прије тога,кад је Беч приграбио Херцег-Босну за себе,умало Србија не зарати с Аустријом. Послије Куманова,Брегалнице,Цера,Колубаре,Мојковца,Албаније,Вида,Крфа, Солуна ... послије милион и по глава које изгубисмо,и пошто сломисмо Аустрију,Турску,Бугарску и Мађарску,послије свега тога,кад више није било отпора и кад су нас Херцег-Босна,Лика,Кордун,Банија и Далмација ишчекивали раширених руку и у сузама,Александру на Дрини поклекнуше кољена. Нареди да чекамо. Да чекамо док се у Загребу прогласи стварање измишљене и непостојеæе државе Словенаца,Хрвата и Срба,са којом ћемо да се ујединимо. Не шће Александар да прошири Србију,не шће да Србији присаједини српске крајеве,него допусти,додворавајући се Хрватима,да они,иако поражени у рату,равноправно и више него равноправно узму учешћаа у стварању нове државе. Никад Анте Павелић не би ни уснио да се пружи до Дрине,само да му српски краљ "хрватождер",осамнаесте,не нацрта мапу будуће,ове садашње,усташке државе!
Двадесетак хиљада хрватских,муслиманских и словеначких официра и подофицира,који су се у прошлом рату борили у аустријској  војсци и против Србије,наша војска је,осамнаесте,као браћу рођену,примила у своје редове. Са истим  чином који су имали. Александровим указом многи су и унапријеђени. У исто вријеме,у немилост су пали многи српски официри,чак и генерали и војводе. Многи јунаци и мученици са Цера,Мојковца и Колубаре не могоше да добију ни службу у новој,југословенској,војсци,ни пензију,ни било какву награду. Сретао сам и виђао Солунце како просе по Београду.Причао ми је човјек да је мајка Гаврила Принципа просила у Сарајеву. Жена-херој,Милунка Савић,једва се запослила као чистачица у банци ... само ти,плашим се, и не знаш ко је била Милунка Савић,мој Млађене.
А не знаш,вјерујем,ни ко бијаху др. Владимир Пребег,ни надбискуп  загребачки др. Анте Бауер,ни др Јанко  Шимрак,ни др. Тугомир Алауповић,ни др Антун Корошец,ни Никола Преко,ни Адемага Мешић, ни др. Иван Шарић ... могао  бих ти до зоре ређати имена тије и такије,који су,четрнаесте,од Љубљане до Дрине,подаракавали и дражили народ противу Срба и Србије. Тако ужасна бијаше великосрпска хегемонија и страховлада,да су сви ти србождери,сви ти зликовци и наши највећи душмани,награђени високим положајима,највећом чашћу и од главе до пете посути ордењем. Сјетих се: не знаш,можда, ни ко је Марко Натлачен? То ти је,Млађо, онај који је,у јулу четрнаесте,скнадио пјесму Србе на врбе и који је,за вријеме српске страховладе и хегемоније,постављен за бана Дравске бановине!
Да министрују,то није могло запасти ни војводу Степу,ни сердара Јанка Вукотића,а свог ђеда,црногорског краља  Николу,Александар је погазио као поњаву. Кад је било стани-пани и бити-не бити,Никола је,без размишљања,загазио у рат на страни Србије. Не фалим га ја због тога,таман посла да то није учинио. Српству се радило о глави и краљ Никола,све и да је хтио,од српског народа у јуначкој Црној Гори није смио да поступи друкчије. Кад стиже побједа,јадни Никола изгуби и круну и домовину. Вољом народа круну,али вољом унука домовину. Одрастао је Александар у ђедовој кући,на Цетињу. Не допусти,ипак, старцу да се врати кући,не испуни ни ђедову жељу да му пренесе кости у Црну Гору,да почивају између Стојана Ковачевића и Новака Рамова,у никшићком манастиру ... Можда и гријешим душу, ово за Николу. Причао ми је прије неки дан поп Периша како је њему,пред сами овај рат,причао под Острогом наш патријарх Гаврило Дожић како је њему,уочи свог злог пута у Француску,Александар причао како ће,чим се врати из Париза,пренијети ђедове кости у Никшић и сахранити их уз све почасти које Николи краљу,Николи јунаку и Николи ђеду пасују и доликују.
Таман да је тако,опет стотину вода не може опрати Александра. Улагивањем Ватикану,Хрватима и Западу,Србију побједницу оставио је без побједе и сахранио све наше наде од Косова! Из ината,ја сам на свијем изборима гласао за Радића,потље и за Спаха и Мачека.
Нападај бившу  власт због високих пореза сељацима,због биједних зарада радника,због беспослице,због мита, курварлука и покварењаштва,псуј је због тога и ја ћу да ти помогнем. Много има црног да јој се пришије,па није потребно да се кнади и надодаје. И то да је вођена противсрпска политика,и то је истина. Али великосрпска,то је, Млађо,више него неистина.
По чему су то Срби били привилеговани? Да нијесу,можда,плаћали мањи порез него други,да нијесу лакше добијали службу,да нијесу забрањивали Хрватима вјеру и рушили домаћим Турцима џамије? Јесмо  ли такли икоме у имање,у Бога или обичаје? Били смо први само у једноме: имали смо највише затвореника и сиротиње. У тој великосрпској држави,тамнице су највише пуњене Србима: комунистима,Николиним присталицама у Црној Гори,Аписовцима и Солунцима у Србији! Хрвати се борише и добише своју бановину,своју државу,иако је хиљаду година нијесу имали. А ми,несреæници, укинусмо и никад их не обновисмо - и Црну Гору и Србију. Па и ви,комунисти,избористе се за хрватску и словеначку компартију,а ни сада,колико ја знам,немате такву засебну странку за Србију. Таман и кад би нестало српског народа,опет би Ватикан,Загреб и такви као што си ти трубили и букали о српским повластицама и српској хегемонији! Само да није те мржње према српству,коју ми ничим и никад нијесмо скривили и заслужили,ја бих,добро знађ,још давно пришао Комунистиèкој партији.
Имаш више школе  од мене,али старији сам и дуже памтим,Млађене. Препјешачих од Стамбола до Сплита и од Солуна до Сент Андреје. Свуда сам слушао гусле,виђао наше цркве и наше гробове. Више од пет вијекова бранили смо католичку Европу од азијске куге и били пред том истом Европом,пред Бечом и Римом,читаво стољеће бедем њиховом,на исток,мачу и надирању. Пола нашег народа прихвати туђу вјеру,римску или турску,али ми,никада,и не покушасмо да силом неког себи преведемо. Чак ни да нашу покатоличену и потурчену браћу у ђедовску вјеру повратимо. И никад на колективни злочин не узвратисмо злочином. Нестајало нас је,тописмо се под ударцима огња и мача,али и тада и касније,као побједници,кад смо могли да се осветимо и да се наплатимо,ми смо,умјесто мача,потезали - Јеванђеље. На своју штету,вазда смо настојали да угодимо слабијем од себе. И вазда смо били слијепи за ону границу која дијели брата и злобрата,глупост и милосрђе! И шта дочекасмо? Пуне нас,ево,јаме и пливамо по свим ријекама,мој Млађене!
Да прогледамо и да се освијестимо,ни то нам,изгледа,не помаже. Агитујемо против себе и  кољемо сами себе - ја данас само тако разумијем сваку натуку о српској  тиранији и великосрпској хегемонији. Као да смо без памети,као да желимо да нас нестане!
Беч и Рим,Беч и Рим су то измислили,црни мој Млађене! Од Карађорђеве буне,чим  им запријети опасност од наше слободе,ништа друго и не раде нако што кнаде лажи против Срба и Србије. Мућни главом и отвори широм оба ока: не дај,синко,да те у ту лаж убиједе. Сви који данас трањасају о некаквој српској тиранији и хегемонији неће ништа друго нако да докажу свијету како усташки нож и наша касапница нијесу без разлога. Кумим те Богом,Млађо,не учествуј у томе. И не петљај Русију,никад она није имала везе са тијем.
Агитуј за слогу са Хрватима и муслиманима,није сав народ крив,и ја то поздрављам. Први ћу на ту страну да се окренем. Агитуј против усташких и турских злочина,али не правдај ничим злочине!
Рукопис,виђећеш и сам,није мој. Ја сам диктирао,а перо је држао Урош Вукотић,син кнеза Лазара из Љесковине. На своју руку,он је преправљао и неке моје изразе: то сам видио тек сад кад ми је писмо прочитао. Моје су мисли,само што их је Урош склопио љепше и ученије.
Код куће,у Вилограду,сви су добро и здраво. Мајка ти је била малко болећива од оне њезине реуме. Филип се спрема за кошевину жита и није му баш право што те нема код куће,да помогнеш. Кошуљу,коју шаљем уз писамце,сашила ти је ујна Иконија.
Прими пуно топлих поздрава.

Твој једини ујак,Митар Жеравица
            Љесковина,на Илиндан 1941.

[дрвосеча]

Свака част Кука на овом тексту - писму.
Оно је заправо огледало наше немоћи, неслоге, и наше пропасти.
Вођени смо погрешним идеалима, још погрешнијих политичара.
У томе по мени и лежи зла крв нас Срба... што 1918. смо правили договарања са Хрватима и Словенцима на равноправној основи, иако то није могло да буде, па не знам по ком основу.
Што су искрени наши ратници из Првог светског рата гурнути у страну, а официри из Аустријске агресорске војске примани у нашу војску са истим чиновима!? Ово је и мој деда мени причао. И знам да је то истина.

Ни на крај памети не би ми било да правим државу заједничку, са овим канибалима. Убицама и слугама Ватикана.
Али они су такви какви су. Мени никада, никада у глави неће да се споји то наше улизивање њима, и гледање да смо исти. Када је и сам краљ Александар знао за програм Анте Старчевића.

[DjoleKG]

Ова тема ме је највише заинтригирала

Свака част свима који су постављали ове сјајне текстове!

Пажљиво сам читао текстове и морам признати да су ми неки текстови од раније познати а за неке сам тек сада сазнао...

Е пошто ја имам само 16 година ове ствари ме баш привлаче и никада ми није досадно да читам о њима

Браћо само тако наставите!!!

[дрвосеча]

Текст Ивоне Живковић, познате блогерке на интернету, која се бави разоткривањем лажи и превара, које вође новог светског поретка, користе против обичних људи.

Ова прича је о лечењу рака (малигних тумора) у човековом телу. Где би проналазак лекова за болест рака донео велике проблеме јудео-масонима (богатим јеверејским породицама Рокфелер, Ротшилд, Морган, итд), јер између осталог, они контролишу фармацеутску индустрију. Тиме би њихов профит умногоме опао, појавила би се онда значајна стопа незапослености, а и број становника на планети Земљи би дакако премашио дозвољено.

Ова прича је још једна демистификација болести и лечења, савременог доба. Вреди је прочитати, јер свако од нас се сусреће данас са тиме да неко његов ближњи или даљи, има проблем са овом опаком болести.

[Веља]

Мој разлог зашта не бих волео да се оженим странкињом или неко мој да се венча са странцем (нема везе јел црн, бео, жут), јесте што странци нас Србе никада неће скапирати, ни наш хумор, ни живот, ни проблеме ни ништа од онога што нас чини на овом поднебљу.
Пре пар дана дошла нека другарица, родом је из Семберије, и забавља се већ дуго за Кипранина, или тако нешто сам разумео.. Када су отишли у Реп. Српску, између осталога било је и неке приче о границама, рату, и сл. Причали су му јер га је занимало.. али он то није могао да скапира, нити верујем да хоће...

Драга браћо и сестре, тема је веома добра! Не могу, а да вас све не похвалим. И не замерите што се враћам на пост дрвосече од раније, ал' морам и ја да изјавим нешто за дневник  :-X
Да се малко осврнем на обмане и друга не - фер и прљава оружја коришћена против нас...

Прво, нормално је да треба и воље и труда да сконташ било који народ, његов менталитет, културу, понашање и сл. Тако би и тај Кипранин схватио нас када би се довољно потрудио, или ако би се неко потрудио да му све то "дочара", а он имао вољу да све то погледа, саслуша, итд.
Е, сад, ја управо ту видим проблем наших ратних и других пораза. Базирам се на период од рецимо 1989. до данас...
Моје мишљење је да смо на свим тим пољима, осим  што имамо погрешну политику која нас је водила странпутицом - губили медијске ратове, што је, показало се - било недопустиво.
Медијске ратове, почев од оних као што су Маркале, Рачак и сл., па до оних мање важних - где није довољно урађено на "реклами". Или нам није једноставно било дозвољено да буде урађено по том питању...  >

А имао сам  прилику да осетим те "медијске поразе" на својој кожи док сам рецимо боравио у Италији.
Ево једног примера. Блејим на плажи са својима и у неко доба нам приђе неко детенце које се заиграло ту око нас... Кренем ја да се зезам са тим дететом и након тога дође до нас његова мајка, те ми се обрати речима "извините ако смета, уме он да буде досадан"... Ја јој објасним да нема проблема и да је клинац занимљив, да не смета. Пита она мене одакле сам, пошто "по мом нагласку рекла би да нисам одатле (са југа Италије). Када сам јој рекао да сам из Србије - жена као по команди покупи дете, ствари и - педала са плаже...  :o
А, разлог...? Ма, све је јако просто - о нама, Србима, имају мишљење као да смо неки домородци из неке тамо Абу Даби земље... Као да једемо живу децу за доручак... Што је све скупа резултат подмукле медијске борбе која је годинама вођена...

А, нарочито то важи ако узмемо у обзир да рецимо један Италијан више верује телевизији него самом себи!  :-\
Зна Киза и још неки одавде - ја сам иначе пореклом Италијан. Деда ми је дошао у време Другог светског рата овде, али је напустио италијанску војску, те се борио протв нациста, па се на крају свих крајева и оженио овде и овде остао.
Е, сад, с' обзиром на све то - имам и сада рођаке у Италији, тако да сам успео својим очима да видим све ово што вам причам. Па мени је рецимо довољно када видим да моја сестра тамо када креће из куће носи кишобран са собом, иако је напољу 35 степени, иако нема нигде облака на видику. Али, јбг, на ТВ су рекли да је могућа киша... 

А, сви добро знамо колико је и какво оружје - телевизија! Мишљења сам да смо то требали искористити колико год је то било могуће. Слажем се да су нам у многоме "уста" била затворена на том пољу, али и поред тога - они који су тада водили Србију, као и они који је воде сада - нису се много трудили да искористе предности које са собом носе медији. Па је то разлог, поред осталих, што смо губили ратове у које смо улазили као много јача сила (војно) итд.

А, што се тиче тога да нас странци схвате / укапирају - то није неизводљиво. Само на томе треба порадити. Један од рођака из Италије много воли да дође у Београд. Све му се свиђа овде... 
Али, ни он такође у почетку није баш са лакоћом капирао нас, наше зезање, псовке, понашање... Међутим, временом (и уз много труда хехе) је укопчао многе ствари.
Тако му на пример уопште није ни било јасно да је Косово наша територија (јер је њему објашњено у тамошњим медијима да су шиптари ослободили територију, а не отели). Такође је сматрао да су босански муслимани управу, иако није малте не ни имао појма шта су уопште муслимани (вера, а не народ) и сл...