Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Детињство на надници


Стефан са баком Лином

Док се, повијен под теретом набреклог ранца враћа кући, дванаестогодишњи Стефан Арсић наглас утврђује градиво из школе. Оно, животно, савладао је са 10 година. Тада је постао радник на туђим њивама око Ћуприје, како би прехранио болесне, мајку и сестру.
- Данас сам зарадио толико да мама има шта да нам скува. А, сутра ћу у школу - каже нам. - Мора да се ради. Знам, мора и да се учи. А све је мање времена за школу. За игру? Ух, за то нема времена.
Арсићи су, у јуну 1999. године, прогнани са Косова. У Витини, Улица Станка Спасића, имали су дом и срећу. Стефан је тада имао две године и не памти кад је мама Слађана имала само толико времена да покупи децу и крене за војском.
- Ни лична документа нисмо успели да понесемо. Ништа! - говори дечак.
Прва станица ове породице - село Јовац код Ћуприје. И прво уточиште. Деца, мама Слађана и отац... надали су се повратку кући. Време је пролазило, а дом је био све даљи. Сналазили су се: најстарији Рожа (23) завршио је занат, оженио се. Брине о својој породици. Ћерка Сања (20) удала се. Сандра (17), фризер, покушава да се запосли. До тада ради шта стигне. Миодраг (18) напустио школу, и он мора да ради. Мама Слађана се разболела. Са њом су остали Стефан и осмогодишња Марија, рођена у Јовцу.
- Мама се од муке разболела, кад нас је тата напустио - каже Стефан. - Марија од рођења има проширене капиларе у мозгу. Радим за њих две. И за себе.
Друга адреса Арсића - Ћуприја. На периферији изнајмили стару, приземну кућу. У њој, ништа није њихово. Ни стари шпорет, ни разваљени кревет, ни сто, столица. Довде смо допратили Стефана. Мама Слађана дечаку једва скида ранац. Он јој пружа и 200 динара.
- Нисам нешто богзна данас радио. Низао сам паприку за сушење. Код деда Лоше и баке Лине у Јовцу. А, дали су ми опет да имамо неки динар - говори Стефан мами.
- Е, сине, сине - каже Слађана, па ће нама - кад треба да потрошим овај његов динар... плачем. Кад га ујутру у пет будим и испраћам на воз, исто. Цео распуст смо провели на туђим њивама. Копамо. Ја одустанем. Он копа до сумрака. То је живот мога детета.
Враћамо се у Јовац да упознамо људе о којима говоре Арсићи. Лина и Лоша су Милорад и Веселинка Ђорђевић. Затичемо их у дворишту. Обрадовали су се Стефану.
- Он је добро и вредно дете. Али у школу мора - каже бака Веселинка. - Где је, сутра, приспео без школе. И наставници о њему говоре лепо, да је добар ђак.
Причају нам Ђорђевићи да су пре неки дан брали грожђе “горе у брду”. Веселинка, Милорад и Стефан - радили цео дан. Ускоро ће и берба кукуруза. Опет ће дечак с њима.
- И да знаш: можеш само да береш. Не можеш ти шашу да везујеш, тешко је то за тебе - каже бака Стефану. И поново пакује дечаку у ранац воће и поврће.
Поново воз, оде Стефан кући, а волео би да га одведе у неко лепше детињство.
- Е, кад би тако било - каже дечак.

НА УЛИЦИ
У КУЋИ Арсића били смо баш оног дана када је станодавац, који одавно живи у Скопљу, најавио да долази по станарину. 80 евра сваког месеца Арсићи морају да дају за ово мало крша од куће.
- Нећу имати да им дам тај новац - рече Слађана. - Шта ћу? Не знам. Иде зима. Куда ћемо? Ни дрва, ни брашна. Ништа. Да није оних људи у Јовцу који нам помажу, да није Стефана, шта бисмо Марија и ја.
Сутрадан, јавила нам је мама Слађана Арсић:
- На улици смо. Нисмо имали да платимо станарину.
Горко срце Стефана Арсића памти нову невољу.

[дрвосеча]

Зашто сам ово окачио?
Разлога је више...
први је тај да се скупи помоћ за ову породицу, и овог дечака!

Друго.. не могу да верујем, да постоји овакав нечовек, да их избаци из куће, када немају ни за хлеба, а дечак мора да ради од јутра до мрака, иде у школу, и још трпи овако нешто.

Треће, нешто што ми голица ганглије, што деца рецимо у БГ, НС.. су превише резмажена.. Чак ни они са 25 годиниа старости неће да раде, а не ови тинејџери, који су већином и размажени, сити, напијени, излежавају се (мислим, не помажу својим родитељима у кући напремер), а има их са пуно лоших оцена.. А камоли да запну као овај дечак Стефан. Родитељи спремни да им испуњавају свакакве хирове, глупости, само да не кмече, и не зановетају.. и стварају од њих паразите, да не потегнем неки гори израз..

Мени је суза у оку засијала, и то велика.

[николаБГ]

Брате где си нашао ово? Па где ми живимо бре ја не верујем... а за параду пола милиона евра... за то има јел да???

Па знате ли ви колико има оваквих случајева? Нисам паметан, не знам шта радити, најлакше је затворити очи пред оваквим стварима, али не смемо то.

Слажем се да им треба помоћи, колико се може, колико ко има. Надам се да има још вољних да помогну !

[veteran 1970]

морамо помоћи детету по 50,100,200 динара нико осетити неће,а њему ће бити огромна помоћ,па он мученик цео дан ради за 200 динара.туга,мука и јад...

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

Детињство на надници


- Мама се од муке разболела, кад нас је тата напустио - каже Стефан. - Марија од рођења има проширене капиларе у мозгу. Радим за њих две. И за себе.

мајку му је*ем ненормалну....правио дјецу за свој ђеиф па их напустио...па какав је то родитељ...оставити саму жену и болесну нејач...
ЗА ТАКВЕ КАЗНА МОЖЕ БИТИ САМО СМРТ!!!НЕКА МУ БОГ ДРАГИ ВРАТИ...
пс-апсолутно добро би било да буде било каква акција,да се бар мало помогне овој породици...

[дрвосеча]

Брате где си нашао ово? Па где ми живимо бре ја не верујем... а за параду пола милиона евра... за то има јел да???

Слажем се да им треба помоћи, колико се може, колико ко има. Надам се да има још вољних да помогну !

Писало је у јучерашњим новостима.

И ја се слажем.. Већ на утакмици у Новом Саду, волео бих да видим кутије, где ће се скупити новац за ову породицу. То је само први корак.
Други корак је неколико нас, ко има млађих у кући, да им пошаље стару одећу.
Е сада ово око новца.. не волим никоме давати новац у руке, јер то уме да буде проклетство. Требало би им заправо плаитити кирију, где год да живе, да ли том нечовеку из Скопља, или другде већ где су нашли смештај..
Ајде видећу ја преко Новости, где су сада и како да им се помогне..

Али добро би било у Новом Саду, да се скупи новца.. ценим да ће бити нас у НС бити 3000, и нека се скупи око 50.000 динара, то је већ нешто.
Глупо је да се наши људи у НС опијају, ждеру, а да овај дечак скапава. То ми и данас звече речи једног нашег члана делије.нет који је био 2002. године на Космету, који је имао сличан коментар.

[дрвосеча]

Данашње Новости.

новинарка: Милена МАРКОВИЋ, 25.09.2009.
_________________________________________________

Нема времена за детињство

 
Распуст од јутра до вечери на туђим њивама. А после, када је почела школа, дан на настави, два у надници. Тако одраста дванаестогодишњи Стефан Арсић, прогнаник са Косова, данас без адресе у Ћуприји.
- Мама није имала да плати станарину, па нас је газда избацио - говори дечак. - Спавамо где стигнемо.
Претходну ноћ Арсићи су ноћили у Јагодини, код познаника. Стефан је данас поранио у школу. Мама Слађана са болесном девојчицом Маријом (8 год) била је код лекара. Сутра ће у село Јовац, на бербу кукуруза.
- Немам ја времена за детињство! - каже Стефан. - Жао ми секе. И она за то нема времена.
О судбини овог дечака и његове породице „Новости“ су претходног дана донеле два текста. Реаговали су наши читаоци, потресени судбином дечака који надничи, како би помогао самохраној мајци да се прехране. У реаговањима, читаоци, без изузетка, желе да помогну Стефану да лагодније одрасте.
У петак смо се поново упутили у Ћуприју, намерни да истражимо - мора ли детињство овог дечака да буде толико сурово? Шта чини Центар за социјални рад да се помогне Арсићима? Колико може да помогне школа? (Стефан иде у шести разред основне школе „Вук Караџић“.)
Његов разредни старешина Данијела Пантић имала је часове тек касно по подне. Причу о Стефану испричали су други наставници које смо затекли у зборници:
- У каквим условима живи, Стефан је постигао добар успех протекле године. Ове, још је рано да говоримо о резултатима. Али, знамо, не долази редовно на наставу. Мама дође, оправда часове. Каже: „Радили смо јуче, заједно да зарадимо за хлеб.“
Арсићи су, како нам је испричала Слађана, донедавно добијали социјалну помоћ. Осам хиљада динара из Центра за социјални рад, месечно. Њена малолетна деца: Стефан и Марија, немају право на дечји додатак, као пето и шесто по реду рођено дете. Тако је - по закону!
- Осам хиљада динара које смо добијали, распоредимо за књиге, одећу и обућу, а до јуче још је једна моја девојчица била с нама - прича Слађана. - За станарину немамо. За храну сами зарађујемо. Стефан понајвише. Из Центра за социјални рад, врата ми нико седам година није отворио. Помоћ су слали, само када ја одем и молим. Сада немам ни то, јер су ми тражили да донесемо документа, али нама је проблем и да одемо до Врања, где су наше матичне књиге.
Зато смо се заједно са Слађаном и њеном децом обратили Центру. Слађана је, иначе, кренула да замоли за помоћ. Дочекала нас је директорка Сузана Младеновић. Није, каже, чула за проблем Арсића. И није имала времена за разговор, јер са новинарима има лоше искуство.
Врата су била отворена, директорка је са колегиницама седела. Слађана је испред отворених врата стајала са децом, Маријом и Стефаном. Марија се презнојавала, жуљале су је ципеле два броја мање. Стефан је крио лице рукама.
- Како не знате о коме се ради, толико пута сам вас молила за хиљаду-две - говорила је Слађана с врата. - Није мени лако да молим. Коме је лако да моли за хлеб.
Одговорила јој је једна од радница Центра, не устајући са столице.
- Ако немаш за хлеб, зашто си рађала толику децу.
Слађана је заплакала. Директорка Сузана Младеновић је изгубила стрпљење. Љута на Арсиће, на новинаре, посебно, што не одустају да све ово чују и сликају, позвала је обезбеђење да нас испрати. Потом и - полицију!
Морали смо напоље.
А онда и у полицијску станицу. Љубазним службеницима МУП дали смо изјаве, на пријаву директорке.
- Нисам имала избора. Желела сам да све чујете. Жао ми је због непријатности - казала је Слађана Арсић.
Отишли смо на крају да она отвори рачун, на молбу племенитих читалаца „Новости“ који желе да помогну Арсићима.

ИМА НАДЕ
Душан Трифуновић, председник невладине организације „Мушка сигурност“, од кога смо и сазнали за Стефанову судбину, већ је набавио огрев за Арсиће.
- Сад не знам где да одвезем ова дрва, кад они више немају адресе. Али верујем: има наде за другачије детињство овог дечака. Охрабрен сам добротом коју су показали читаоци „Новости“ и ваша кућа.

ЖИРО-РАЧУН
Сви који желе да помогну да буде другачије детињство Стефана Арсића, могу да уплате помоћ на рачун (динарски) број: 160-5300100664935-08 (банка Интеза) Слађана (Арсић) Новићевић.
Девизни рачун: RЅ 35-160-5330200334327-02.

[дрвосеча]

Страшно шта се дешава..
Прво ово ми трагично звучи.. човек без адресе.. жели донатор да му помогне, да одвезе дрва,а и не зна где ће?
Још горе ове гуске у центру за социјалну помоћ.. Срба све мање, наталитет у паду, а ова се спрда, и зеза жену што је родила 6 деце!? Шефица јој фина, па зове жандаре да их истерају, и пишу пријаве!? У каквој ми то држави живимо? Ко то нама ради у државним службама, и кога то хране порески обвезници Србије?
Боље да нисам тамо био на лицу места.. јер би се те две гуске пушиле од шамара које би им налупао због таквог дрског и безобразног односа према самохраној мајци. Не кажем да је требала да има даје куле и градове, али најмање што треба да учини, да покаже људски однос према њој. То јој је дужност и обавеза као државног чиновника.. Ако то није у стању да ради како ваља, и како Бог заповеда, онда нека тражи други посао.. јер за овај није, а Србија ионако има превише радника у администрацији.. па нека се "даме" покупе, и нађу рад код приватника да виде шта је рад.

Ето објављен је број динарског и девизног рачуна.. Немојте да нам буде жао да уплатимо бар по 300 динара.. Звезда ионако не игра сада европске утакмице, па то што ћемо дати за помоћ овој породици биће најмање што можемо да помогнемо као људи, као Срби, као православци.. хуманост је врлина!

Ево, ја нећу ићи сутра у НС, а ту планирану суму новца за боравак у НС ћу уплатити на овај жиро рачун.

[Igor_RS]

Ајде Делије нек свако уплати колико може, нама је то ситница, а њима ће много да значи.

[дрвосеча]

Ја сам данас уплатио суму новца коју сам планирао за НС.