На Светога Саву


Кад сте јуче, мила децо,
сви радосни били,
чистом душом свете песме
угоднику вили,

песме вили на његову
и на своју дику,
Светом Сави, српског рода
првом просветнику,

на ме паде, не знам зашто,
нека брига љута,
уздан`о сам тога дана
неколико пута.

Сећ`о сам се црна мрака
и борбе крваве,
па сам глед`о у икону
Светитеља Саве.

Одвеле ме брижне мисли
до оних крајева
где још ни сад српској деци
српске школе нема.

Како је то њима тешко
лутати по тами,
у туђини, у несвојти
видети се сами.

Благо вама, мила децо,
којима се даје
да у свакој драгој школи
прибирате знање!

Где с језиком миле мајке
свака врлост буди,
где с` учите да будете
и Срби и људи.

Штујте школе као темељ
будућности праве,
црпску школу к`о аманет
Светитеља Саве.

Благо вама идућ, к знању
по српскоме путу,
ал, ја плачем кад год видим
грану откинуту.

Свети Сава


Престо га је чек`о - он га није хтео,
он је нешто више духом заволео,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

" Веру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу."
И та нам је вера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вера - о хвала ти, Саво! -
и унуке спасти.

Ал` та вера не сме да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
" Има л` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свести;
оно што нас учи да трпит умемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!"
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтео, није хтео славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, - а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнели,
и где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:
" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

Под иконом Светог Саве

Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј' деце има,
једно мање од другога.

Друга нема, – деце има
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће, шта ће деца мала?

Мрак би био, али није:
болесници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.

Ил' је зебња, ил' је страва,
ил' је слутња, ил' што више;
Око мајке деца с' купе,
мајка врло брзо дише.

Поноћ куца, деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.

Мајка б' хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз'ти,
али гласа више нема.

Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.

Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.

"Знаш ли што бих хтела рећи?"
то говори, рука пада;
око стаје, срце стаје,
али јоште има нада.

Има наде у првенца,
да ће знати, да ће хтети -
"Разумем те мајко драга,
и држаћу у памети.

У груд'ма ће мојим живет'
мис'о твоја, твоја жеља,
ја ћу водит' браћу своју
путем овог светитеља.

Окаљат' нам образ неће
ни сто људи, ни сто беда,
схватићемо, памтићемо
да смо српске мајке чеда".

Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса.

Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје, цвет до цвета -
венац око мртве главе.

Свети Сава

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ


Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.


Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:
— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

Светом Сави

Оставио бабов замак
и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници
у незнане туђе краје.
На атонској испосници,
у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге
у молитви и подвизи.

Срце ти је за род било,
чистоћом си вере сјао,
милом роду и Господу
на службу си себе дао.
Међу браћом утулио
жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви
и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин
пред тобом су били равни,
сви чланови једног тела
неразлучни, пуноправни.
Беседама твојим, оче,
трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна
да их твојој деци прича.

Око собе скупљао си
децу малу, српску наду,
учио их речи Божјој,
ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице
једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив'о
од Божјега благослова.

О, научи и нас слабе
узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити,
вршит' пос'о неумрли;
одрицат се таштих части,
крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит`
срце чисто, задовољно...

СВЕТИ САВА


Српкињица једна мала
волела је много знати;
што год види она пита:
„Шта је ово, мила мати?“

Преврћући књигу неку,
спазила је слику малу
и на слици децу многу,
међу њима Светог Саву.

„Је ли, мати, ко је ово
са дечицом што се бави,
што му рука десна лебди
на дечијој малој глави?

Реци, мајко, ко је, реци
ја ту слику врло волим,
не знам зашто, ал` бих често
да се пред њом Богу молим“.

„И моли се, ћерко мила,
та је слика света глава,
тај што децу благосиља,
то је, `ћери, Свети Сава.

Краљевић је српски био,
ал` му круна не би мила
у животу монашкоме,
душа му се посветила.

Одреко се света, блага,
сиромахе дух му тражи,
пролазио свуда он је,
да их теши, да их блажи.

Волео је српство своје
па му школе стога дао,
да га спасе од незнања
просветом га опасао.“