+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-17-2009
Видео снимак није препоручљив осетљивим и малолетним особама!
![[Image: 1992tuzlanskakolona.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/1992tuzlanskakolona.jpg)
Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења ненаоружаних припадника ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“. Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини 1992-95, а извршили су га припрадници Патриотске лиге БиХ, уз сарадњу са локалним властима. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.
Према наводима из кривичне пријаве, у колони је погинуло око 200 старешина и војника ЈНА, док је 140 заробљено и мучено. 15. мај се слави као дан ослобођења Тузле!?
Припадници екстремне организације „Патриотске лиге" уз помоћ локалних тузланских власти су 15. маја 1992. године напале колону возила ЈНА која је у складу са договором мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године.
Према изјавама учесника тог догађаја, колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозије су одјекивале на све стране. Цео напад директно је преносила локална телевизија "ФС 3", што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.
Тачан број официра, младих војника (на радовном служењу војног рока) и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је реч око 200. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је 29 тела.
Председник Скупштине Организације породица погинулих бораца Ђоко Пајић рекао је да су локалне власти у Тузли 1992. године са градоначелником Селимом Бешлагићем на челу том приликом починиле злочин, јер је ЈНА, у складу са договором, мирно напуштала град.
![[Image: radovan-krstic.jpg]](http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/86919/i/2/radovan-krstic.jpg)
Радован Крстић, у то време војник на редовном одслужењу војног рока, чија прича на најсликовитији начин сведочи о паклу у Тузли:
„Када смо кренули да напуштамо касарну, у Тузли је била тишина, готово невероватна. Онда је одјекнуо само један хитац, ваљда је то био знак за напад, и почео је пакао. Возач камиона и ја смо рањени, али је он некако успео да нас довезе до насеља Славиновићи. Тамо је изгубио контролу и испалисмо из камиона. Док сам лежао, појавили су се неки њихови војници. Један од њих ми је сео на груди и питао где ми је пушка. Када сам рекао да је немам, погледао ме је и рекао: "Немаш, а?" Извукао је пиштољ, угурао ми цев у уста и пуцао. Изгубио сам свест, а пробудио сам се тек касније у тузланској болници“...
БЕШЛAГИЋ
- ЈНA није испоштовала договор и почела је да пуца по грађанима Тузле, након чега су браниоци града одговорили на ватру. Од те ватре није страдало ни десет војника, већ је већина погинула од граната које су превозили у колони, када су се оне запалиле и експлодирале - изјавио је својевремено Селим Бешлагић једној страној агенцији.
Међутим, у Билтену Скупштине општине Тузла из маја 1992. године Бешлагић се хвалисао "великом побједом".
- За добру припрему било је потребно вријеме, а то смо обезбиједили завлачењем југо-армије свакодневним исцрпљујућим преговорима, уз истовремену припрему наше акције. Одложили смо стављање знакова "љиљана" на униформе, већ смо имали грб Тузле, како би у ЈНA и даље вјеровали нашим преговарачима - навео је, између осталог, Бешлагић у писму бошњачком ратном вођи Aлији Изетбеговићу.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-17-2009
Документарац: Сарајево логор(и) за Србе
Упозорење: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!
Документарни филм „Сарајево логор(и) за Србе“ представља доказни материјал и свједочење о начинима и мјестима страдања Срба на подручју Сарајева 1992-96.
Филм садржи потресне приче преживјелих логораша, те видео-записе о страшним облицима мучењима Срба у Сарајеву у којем је било 126 логора и у којем је убијено 6.635 Срба.
1/8 део
![[Image: sarajevologor.gif]](http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/wp-content/uploads/2009/10/sarajevologor.gif)
2/8 део
3/8 део
4/8 део
5/8 део
6/8 део
7/8 део
8/8 део
аутори филма:Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-18-2009
ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ: МУЧЕНИЦИ
Дугометражни документарни филм "Мученици", који говори о страдању Срба у логорима "Лора" код Сплита, "Дретељ" код Чапљине и "Челебићи" код Коњица од 1991. до 1995. године.
Филм, који садржи тридесетак свједочења Срба који су прошли најстрашнија мучења у овим логорима, режирао је Денис Цвитичанин, Србин који живи у Канади, а урадила га је продукцијска кућа "Бриџ продакшн" у коопродукцији Радио-телевизије РС, уз помоћ Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Удружења логораша регије Требиње.
"Опредијелио сам се да филм буде играно-документарни, како би гледаоцима што више приближили мучења и страдања српских логораша", рекао је Цвитичанин.
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије истакао је да ово потресно остварење даје српском народу додатну снагу да се врати у долину Неретве, гдје је живио и раније, да обнови саборну цркву у Мостару и цркву у Чапљини.
Предсједник Удружења логораша РС Бранислав Дукић је такође рекао да филм мора да буде наук за покољења која долазе.
"Ово је више од античке драме, ово је хришћанска драма којом је Цвитичанин, заједно са својим мученицима из филма, дао свој удио у стваралаштву и промоцији истине", истакао је Драган Давидовић, директор Радио-телевизије РС.
Епископ захумско-херцеговачки и приморски нагласио је да ово филмско остварење има неколико врло значајних момената, а најзначајнији је тај што су сведоци људи који су преживели тортуру и страдања у логорима.
- Они су своје сведочанство показали на најбољи могући начин, а то значи да нису имали мржње ни према коме, чак ни према мучитељима - додао је владика Григорије, указујући да је вредност филма у томе што у њему учествују и часни људи других националности, са којима су Срби били у сукобу као народ у протеклом рату.
Филм "Мученици" треба да погледају сви, и они који су били жртве и они који су били злочинци, јер је он поука генерацијама које долазе шта ваља а шта не ваља, шта треба да раде а шта не треба - сматра је др Доброслав Ћук, начелник општине Требиње.
Документарни филм "Мученици" сниман је 10 мјесеци.
УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!
1/8 део
![[Image: P1070325__Medium_.jpg]](http://t3.gstatic.com/images?q=tbn:UOnXvhVn6nR5RM:http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/files/u4/P1070325__Medium_.jpg)
2/8 део
3/8 део
4/8 део
5/8 део
6/8 део
7/8 део
8/8 део
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-18-2009
ПАЖЊА !!! Текст је изузетно потресне садржине !!!
Ход по мукама др.Олге Драшко
Хрвати, чапљинске усташе, током прољећа 1992. године у некадашњем издвојеном објекту ЈНА, који је служио као складиште за гориво оближњој ауто-јединици из гарнизона Чапљина, оформили су логор за Србе. •
У зиму, боље речено, поткрај мјесеца јануара 1993. године, шетајући се, разгледам излоге у Кнез Михајловој улици у Београду. "Бобо", прекину моје разгледање милозвучни глас др. Љубе Тохољ, иначе блиске сараднице др Милана Булајића, секретара Државне комисије за ратне злочине извршене над српским народом у Другом свјетском рату од стране НДХ (Независне државе Хрватске) и окупатора, и челника Државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида у СР Југославији. Истине и себе ради, др. Љуба Тохољ и ја, активно смо сарађивали од 1985. године, када смо почели радити на прикупљању, систематизацији и документацији грађе на тему - Геноцид над Србима у Херцеговини, 1914-1941. година.
Почели смо причу о Дретељу.
Једно од села у саставу општине Чапљина, у Херцеговини, је и Дретељ. Село је лоцирано на десној обали ријеке Неретве, на непуна два километра, сјеверо-западно од Чапљине. Дретељ је са истока омеђен ријеком Неретвом, а са сјевера, запада и југа опасан је брдима, од којих јужно брдо звано Градина дијели га од вароши Чапљина. Према Савезном попису становништва Југославије, од мјесеца марта 1991.године, у Дретељу је било - 553 становника. Од тога, Хрвата-491, муслимана-52, Срба-3, југословена-10 и осталих-2.
У прољеће 1992.године, Дретељ је имао око осам стотина становника. Откуд прираштај од око двије стотине становника за саио годину дана? Одговор је веома прост. Хрвати, чапљинске усташе, током прољећа 1992. године у некадашњем издвојеном објекту ЈНА (Југословенске народне армије), који је служио као складиште за гориво оближњој ауто-јединици из гарнизона Чапљина, оформили су логор за Србе.
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-18-2009
Др. Љубу, посебно је чинила несрећном чињеница, да се међу логорашима налазе и четири љекара из Дома здравља "26 ОКТОБАР" у Чапљини. Љекари, логораши, били су: Марић др. Срећко, специјалиста стоматолог, Кузман др. Душанка, специјалиста стоматолог, Кузман др. Нинола, специјалиста стоматолог и Драшко др. Олга, специјалиста микробиолог. Др. Срећко Марић ухапшен је у свом стану у Чапљини, дана 25. априла 1992. године. На њега су били посебно кивни, из разлога што су му усташе приликам пљачкања стана пронашли икону Светог Саве. Како ми је Срећко причао, током свакодневног малтретирања увјек су му говорили "Ово те Свети Сава бије, а не ми". Послије више од шест мјесеци понижавајуће тортуре у Дретељу, др. Срећко је дана 31. 10.1992. године, као један од 277 логораша, ступио на слободно тле у луци Бијела код Херцег Новог, гдје је стигао бродом из правца Плоча. Каквој тортури је био изложен др. Марић, казива чињеница да ми је мјесеца новембра 1992. године у Београду, показивао повећу, још увијек свјежу рану на тјемену главе, коју је носио преко четири мјесеца.
Брачни другови, Кузман Никола и Душанка, дана 5. маја 1992. године, са радног мјеста из Дома здравља у Чаплини, одведени су у логор Дретељ. Као и остали Срби, и они су били мучени и тучени. А др. Душанка Кузман, без обзира што је била мајка, супруга, љекар, хуманиста, бивала је свакодневно силована и сексуално злостављана. Врхунац бестијалности састојао се у томе, да су несрећног Николу доводили да гледа како му усташе силују супругу. На интервенцију генерала хрватске војске Слободана Праљка, рођеног у чапљинском селу Грабовина, брачни пар Кузман бива пуштен из логора Дретељ. Али, како ми рече др. Љуба Тохољ а према исказу др. Олге Драшко, исту ноћ по пуштању Николе и Душанке, по њих долазе усташе, браћа Јозо и Златко Вегар из чапљинског села Тасовчићи, те одводе др. Николу Кузмана и др. Душанку Кузман на оближње брдо звано Модрич у селу Тасовчићи, те их ту уз помоћ усташе Едина Сакоча, лишавају живота, односно занатлије смрти их кољу.
У логору Дретељ, била је и др. Олга Драшко. И за њу је био кобан уторак, 5. мај 1992. године, када је са радног мјеста из Дома здравља у Чапљини, усташе одводе у логор Дретељ. Чим су је сјели на задње сједиште припремљеног аутомобила, не желећи да губи право првенства пљачке, усташица по имену Сузана, наредила је Олги да скине златни накит. Олга је зачуђено погледала, на што је изнервирана усташица псујући јој "четничку матер", ударила је полицијсиом палицом у пређелу ребара. Виђевши да нема избора Олга је скинула драга јој обиљежја, вјенчања, рођења ђеце, годишњица брака. Скинула је златне наушнице, ланчић, наруквицу, два прстена и часовник. Како Олга нередо скинула, тако усташица Сузана радо у свој џеп похранила.
Др. Олга Драшко је мајка троје дјеце, др. Олга је супруга, др. Олга је била докторка коју су сви волели, јер је свима помагала и за сваког је добру ријеч проналазила. Олга је живјела у складном браку са супругом, адвокатом Лазаром Драшко. Грађани Чапљине, према брачном пару Драшко исказивали су респект. Уз све, поштовања вредне врлине, др. Олга је имала и двије "мане". Прва и основна "мана" др. Олге Драшко је што је Српкиња - а по њима, по Хрватима општине Чапљина то је највећа и најгора "мана". Не од 1992.године, већ од 1941, 1914, 1902 … 1054. године. Друга "мана" др. Олге била је та, што је понашајући се по уђенутом одгоју оца Стевана и мајке Миле, вјеровала је комшијама, вјеровала је "људима". Комшије Хрвати и муслимани, обећавали су др. Олги да јој "неће фалити длака са главе", јер она је опште омиљена личност у Чапљини. Сви становници Чапљине, сви Хрвати и муслимани, знали су шта се дешава са Србима у логору Дретељ у прољеће и љето 1992. године, али нико ни малим прстом мрднуо није. Нико.
Као Србин, као рођени чапљинац, не прихватам фактор "незнања" за Дретељ, како се сада покушава приказати од стране Хрвата општине Чапљина. Ја сам нејак у математици, али не толико да поистовјетим број један и број девет. У пролеће и лето 1992. године, Срби општине Чапљина, бивали су тамничени, тортурисани и живота лишавани, у следећим објектима:
1) Подрум зграде општинске административне управе
2) Дуванска станица Чапљина
3) Житни силос у Чапљини
4) Зграда старе поште
5) Полицијска станица у Чапљини
6) Касарна ЈНА у селу Грабовина
7) Издвојени објекат ЈНА у селу Габела
8. Издвојени објекат ЈНА у селу Дретељ
9) Приватни затвор у селу Домановићи, плус што је дио Срба бивао одвођен у усташке логоре у Метковићу, Вргорцу, Сплиту, Загребу, Задру и Шибенику у Хрватској, односно у Љубушки, Дувно, Посушје и Груде у западној Херцеговини. Ако би извртао истину, што нити хоћу, нити желим, шале ради рецимо, могу схватити да "господа" нису знали за логор Дретељ, али како наћи оправдање за незнање о девет казамата. Како? Ни злочине од 1914. и 1941. године, Неретва није, нити ће опрати, а стигао је овај злочин из 1992. године.
Само зато што нису били Хрвати, у прољеће и љето 1992.године у Чапљини, убијени су следећи Срби, цивили:
1) Кузман др. Никола 2) Кузман др. Душанка 3) Трипић Сретен 4) Трипић Дражен 5) Ивковић Боро 6) Николић Зоран 7) Мисита Милан 8. Мисита Илија 9) Елезовић Невенка 10) Елезовић Славојка 11) Ијачић Војко 12) Ћуктераш Симана 13) Симић Адам 14) Ждралић Радославка 15) Вулић Милан 16) Драгичевић Госпава 17) Даница (проф. М. Делића, тетка) 18) Медић Драгиња 19) Пудар Дивна 20) Векан Бранко 21) Прело Сока 22) Ђонлага Ђоко 23) Рељић Ђурђа 24) Рељић Вукашин 25) Драшко Цвија 26) Бекан Стана 27) Митровић Предраг 28) Чучак Цвија 29) Чучак Василија 30) Ждракановић Гоша 31) Голо Госпава 32) Пухало Славко 33) Шакота Слободан 34) Рељић Новица 35) Симић Здравко 36) Булатовић Рајко 37) Дулаћ Витомир 38) Зеленковић Славко 39) Ијачић Драго 40) Ијачић Невенка.
Хрвати општине Чапљина у изналажењу друмова из властитог мрака, поново и изнова, по систему загледаности у прошлост, одабиру најгори могући пут - пут пакла, доказујући да су ментално и структурално далеко од онога што се зове цивилизован свјет. Слажем се да кривица не може бити колективна, али како су ми причали и како сам сазнавао, никад се није десило, ни приватно ни званично, да било који Хрват општине Чапљина нађе за потребно па да каже да се десио злочин према Србима, да су поклани и побијени невини људи. Никад, нити ће.
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-18-2009
У логору Дретељ спуштала се ноћ 6. маја 1992. године. Црна ноћ а црни, назови људи, улазе у ћелију др. Олге Драшко. Почињу је тући ногама и рукама, цијепају јој одећу, она плаче, вришти и отима се, а усташе ражешћене вриском и отимањем ударају још жешће, савлађују је и силују.
Ово су урадила двојица усташа, Сејо из Цриквенице и црномањасти усташа звани "Дуги". За те сподобе зла мјерна јединица је ад, јер не марећи за измрцварено и на бетонском поду склупчано Олгино тјело, са пиштољем уперениим у Олгину сљепочницу, присиљавају је на орални секс.
Сутрадан, 7. маја 1992. године, Салко, омањи усташа родом из Тузле, ставља Олги нож под грло и наређује: "Скидај се". Умоболни, луциферов изданак, усташа Салко, силује др. Олгу Драшко.
Желећи да се у Љубушком чује да је и он "мушкарац", током истог дана, др. Олгу силује усташа Цикоја Врањеш из села Доњи Радишићи, општина Љубушки.
Дана 8. маја 1992. године, др. Олгу дислоцирају из ћелије самице у оближње складиште, у којем затиче др. Душанку Кузман. Осмог маја 1992. године, др. Олга бројати знала ни умјела није. Ту ноћ Олгу и Душанку, силовало је распомамљено крдо усташа, колико је ко хтио, како је хтио и кад је хтио.
Сутрадан, видјевши на поду складишта модро, измрцварено, обамрло и скоро беживотно тело, усташе - људи звјери, остављају Олгу на миру неколико дана. Докторка Олга је помислила да је оно најгоре за њом, али усташки крвожедници нису мислили тако. Спознајући да се Олга за неколико дана, колико-толико повратила од шока и бола, то др. Олгу силује усташа Дујмовић Драган, држављанин Канаде. Уствари Олгу заједно силују Дујмовић Драган и Медић Иван, из села Д. Радишићи, општина Љубушки.
Поједини умоболници из усташког рода, доносили су у логор еротске часописе и онда силовање вршили према датим позама. Тако усташа звани "Муф", црн, око 20 година стар, наређује др. Олги да легне потрбушке а он на зид поред Олгине главе прислања отворену дуплерицу еротског часописа и онда силује Олгу онако како је приказано у еротском часопису. Пјевао је најбезобразније пјесме усташа Брајковић Дамир из села Студенци, општина Љубушки. Кад је завршио пјевање, усташа Брајковић Дамир силовао је др. Олгу. "Четникушо, скидај се, правићемо малог усташића", наређује Олги усташа Хектор Ћосић, звани "Дида", стар око 55. година, држављанин Аустралије. Усташа Хектор Ћосић силује др. Олгу Драшко.
Запаливши цигарету, подигавши ноге на сто и држећи откочен пиштољ у руци, усташа са презименсм Чевра, родом из Сарајева, наредио би Олги да се попне на сто. Нова наредба је гласила: "Лагано се окрећи и лагано се скидај". Кад би Олги понестало одеће, тад би је усташа Чевра ударио ногом у унутрашњу страну кољена, којом приликом би Олга поклекнула и пала, а разгоропађена хијена, усташа Чевра, силовао би Олгу на столу.
"Ја сам из Ниша који је докторирао, а сад ћу докторирати на докторици", говорио је дебљи, растом онизак, усташа Томо из Дрниша, Хрватска.
Ослобођен од ума и образа, усташа Томо силује др. Олгу Драшко. Не желећи да срамоти црнокошуљашки крај у којем су поникли Артуковић, Лубурић, Шакић, Бобан, Милош, Думанџић и остали крволоци усташког рода, то усташа Винко Приморац из Љубушког, силује докторку Олгу.
"Бобо, морам направити малу паузу", рече ми др. Љуба Тохољ, бришући сузне очи. Послије два-три гутљаја минералне воде, наставља причу.
С обзиром да се по околним усташким мјестима прочуло за силовање Српкиња, то су редовно долазиле усташе из цијеле западне Херцеговине те силовале постојеће и у међувремену ново ухапшене Српкиње.
Средином маја 1992. године, група усташа из Мостара није могла ући у ћелију гдје су биле Олга и сапатнице јер је неко од усташа нехатом затурио кључ, али зато сотонина копилад кроз решетку додају женама полицијске палице, репетирају оружје, и под пријетњом смрћу захтијевају да жене гурају палице у себе и при том да вриште и да дубоко уздишу.
Како написати? Како исказати све те абортусе усташког ума? Зар су то људи? Зар су то наше дојучерашње комшије, познаници и пријатељи?
Зар ти бастарди усташког рода, заборављају да и они имају мајке, сестре, супруге? Зар су то хришћани?
Молим Господа да ми удјене снагу у живот, у саживот. Како? Како кад је у западној Херцеговини усташко зло балзамовано и кад сваких четрдесетак година доживљава реинкарнацију. Како? Ко то говори о хомо сапијенсу? Више је него очито да је на дјелу хомо примигенијус хрватског, усташког рода.
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-18-2009
Омиљена забава усташа у логору Дретељ, била је "модна ревија". Наиме, десетак усташа заузме мјеста на унапред припремљеним столицама, које су постављене пред врата ћелије гдје су логорашице. Један од усташа прозива Олгу, Душанку, Јелену и све редом остале логорашице. Прозвана логорашица дужна је да направи неколико кругова испред усташа. У првом кругу шета се обучена, у другом кругу усташе наређују да логорашица скине блузу, у трећем кругу да скине сукњу, и тако редом док не остане без робе на себи, што би бивало пропраћено аплаузом и звиждуцима присутног окота.
Уз "модну ревију", један од "инспектора" усташког логора Дретељ, усташа Мирсад Репак, упражњавао је и "штафету".
"Четникушо, време је за …, шта бленеш, скидај се", наређивао би усташа Репак докторки Олги. Сиромашан умом, а затворен у вишегодишњу индоктринацију антисрпства, усташа Мирсад Репак силује др. Олгу Драшко. Послије силовања, да покаже снагу и моћ статусне припадности, усташа Репак надлакти се на наопако окренуту столицу, а Олги која је ослобођена од одјеће, наређује да с краја на крај логора проноса празну паклицу цигарета, при том пролазећи кроз шпалир разуларених усташа, који су је штипали за дојке и за задњицу. По учињеном кругу, кад би се Олга вратила до усташе Репка, овај би је уз псовке "наградио за труд", тако што би је тукао полицијском палицом по цјелом тјелу. За непун час, др. Олга би имала подбуло, болно, плаво-бјело тјело, док би усташа Мирсад Репак, задовољан учињеним, развлачио лице у осмјех и дизао руке у ваздух. Ножу вичан, усташа Салко из Тузле, поново силује др. Олгу, али овај пут како рече "за успомену четникуши", ножем урезује усташка обиљежја по Олгином тјелу.
"Рођаче, ди ја стадо, ти продужи", закопчавајући панталоне, усташа Шпегељ Жељко из Опузена, Хрватска, даје савјет мјештанину и рођаку Шпегељ Луки. И Жељко и Лука Шпегељ, силовали су др. Олгу Драшко.
Један шамар, други шамар, чупање косе, лупање главом о под, ударац песницом у слабине и на крају силовање. Тако је радио усташа Бјелиш Звонимир из Опузена, Хрватска, кад је силовао др. Олгу.
Ништа мање груб није био ни његов сродник и мјештанин Вјелиш Бранислав, који такође силује др. Олгу Драшко.
"Па добро Љубо, има ли краја том списку? ", прекидам ја др. Љубу Тохољ.
"Бобо", узвраћа она, " крај ће бити када сви они који су силовали Олгу, доспију на суд и добију заслужену казну". Др. Љуба Тохољ наставља.
Усташа Зоран, звани "Зока" из Коњица, Херцеговина, није имао ни ум, ни године, ни висину, ни тежину, али је имао црну униформу са великим латинично штампаним словом-У на капи, имао је црне мисли и црно друштво, што је било довољно за силовање др. Олге.
Сакрити говорну ману могао није, замуцкивао је. Али, кад је усташтво било на дјелу, ту замуцкивао није. Килограмима и сантиметрима обдарен, памећу ускраћен, црном идеологијом задојен, усташа Маринко из Цриквенице, Хрватска, силује др. Олгу Драшко.
"Скидај се, прво ћу да те бијем, па ћу онда …", шамарајући Олгу, говори усташа Анте Раич из Малог Поља, општина Мостар. Усташа Анте силује немоћну др. Олгу.
Муке по др. Олги Драшко не престају.
Знам му и оца и дједа и прадједа. Уствари, физички не знам никога, али судећи по томе да је са непуних осамнаест година навукао црну усташку униформу и потегао из Ријеке, Хрватска, до Чапљине, знам у каквом историјском наслеђу је растао малолетни усташа Александар звани "Саша"
Малољетни усташа силује мајку троје дјеце, силује супругу, силује жену која вјероватно има година као и његова мајка, силује Српкињу.
Усташа Александар из Ријеке силује др. Олгу Драшко зато што је срођен са вишевјековном идеологијом тијаре.
Усташа Горан Зец из Вараждина, Хрватска, силује Олгу а потом позива петорицу усташа, посматрача његовог силовања, да је и они силују. Усташе откопчавају опасаче, Олга вришти, отима се, плаче, али ништа јој не помаже, јер петорица Хрвата, петорица усташа, силују немоћну Српкињу.
Хрватско село Дретељ и српско село Тасовчићи, дијели само ријека Неретва, тако да су се у Тасовчићима, током ноћи, веома јасно чули јауци и запомагања Српкиња које су усташе силовале.
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-18-2009
Супруг др. Олге Драшко, адвокат Лазар Драшко, који је сво то вријеме боравио у родним Тасовчићима, предузимао је све што је било у његовој моћи да припомогне избављењу цивила, а самим тим и његове супруге из усташког логора Дретељ.
Некадашњи судија Општинског суда у Чапљини, потом адвокат, Лазар Драшко, писао је писмо Генералном секретару УН, Бутросу Бутросу-Галију, али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је писмо предсједнику Француске, Франсоа Митерану, али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је више писама МЦК (Међународном црвеном крсту), али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је писма УНПРОФОР-у (Међународне мировне снаге), али одговора било није.
Видјевши да се мјеродавни међународни фактори оглушују о његова писмена, то адвокат Драшко, августа осмог 1992.године, упућује се у Столац, у сједиште УНПРОФОР-а за источну Херцеговину. У Стоцу адвокат Драшко, као човјек од струке, пријављује затварање и силовање цивила у логору Дретељ, тражи примјену Женевске конвенције о заштити цивила и медицинског особља, тражи да делегат МЦК из Међугорја, општина Читлук, посјети логор Дретељ. Орјентације ради да напоменем, да Међугорје и Дретаљ су два села смјештена на различитим странама истог брда. Међугорје је на западној, а Дретељ на источној страни брда.
Одмах по примљеној притужби, ревносни канадски капетан Патрик, радио везом контактира делегата МЦК у Међугорју, а овај на исти начин предсједника општине Чапљина, Перу Марковића. И само како то усташе знају, Перо је одговорио да је др. Олга Драшко на свом радном мјесту у Дому здравља у Чапљини. Не провјеравајући чињенично стање, МЦК и УНПРОФОР одбацују приговоре адвоката Драшка и вјеру поклањају лажном исказу Пере Марковића, предсједника ХДЗ (Хрватске демократске заједнице) Чапљина и истовремено предсједника оппггине Чапљина.
Намјеран да истраје на путу правде, адвокат Лазар Драшко, не мирећи се са постојећим стањем, одлази у Требиње у сједиште МЦК за источну Херцеговину. За госпођу Мартман, која је била на челу МЦК у Требињу, мало је рећи да је непристојна, јер била је више него дрска приликом разговора. Одбијала је било какву могућност о постојању логора у Дретељу, јер је преко свог делегата с десне обале ријеке Неретве, званог Мишел, добила увјерење да је логор расформиран у јуну 1992. године. На ту констатацију, маниром искусног јуристе, адвокат Драшко, госпођи Мартман нуди на увид писмени захтјев усташке стране, којим потражују четворицу усташа заробљене од стране војске Републике Српске, а у замјену за заробљене цивиле у логору Дретељ. Преводилац Шегрт и адвокат Драшко, били су свједоци одмахивања руком г-ђе Мартман.
Тражећи упориште у правном лијеку, адвокат Драшко пише притужбу МЦК у Женеву, који након тога повлачи госпођу Мартман. Желећи да ствар истјера до краја, адвокат Драшко пише притужбу и Европској заједници. Суочена са необоривим чињеницама из притужбе, то Европска заједница одлучује да пошаље свог делегата у логор Дретељ. У логору Дретељ делегат ЕЗ-е затиче међу логорашима др. Олгу Драшко и др. Срећка Марића. Недуго иза ове посете, тачније августа 18, 1992. године, др. Олга Драшко је у групи од 245 логораша размјенута у мјесту Столац, Херцеговина.
Од усташког прогона из Чапљине, породица Драшко живи у Вишеграду, у Републици Српској. Заступана по супругу Лазару Драшко адвокату из Вишеграда, Олга др. Драшко, специјалиста микробиолог, средином мјесеца децембра 1992. године, против шездесет усташа, поднела је кривичну пријаву надлежном Јавном тужилаштву Републике Српске и надлежном тјелу за испитивање и кажњавање ратних злочина које ће се формирати од УН, или међународне заједнице. Нисам био у прилици да пријаву читам, али оно што знам јесте да је пријава поднета мјесеца децембра 1992. године, и како ми др. Љуба Тохољ рече, у пријави су наведени мјесто, датум, вријеме и начин извршења криминалне радње, са унесеним пуним именом и презименом инкриминсаних починилаца, тј. усташа.
Да ли је ту крај приче? Не !
Девет година свједоци смо правног нечињена, девет година свједоци смо опредмећења латинске пословице - SUMMUM JUS SUMMA INJURIA, тј. да је највеће право често највећа неправда. Али без обзира на оно јуче, више сам него сигуран да ће се колико сутра, наћи неко ко ће богињи правде Јустицији помоћи да одвеже очи, а онда ће доћи ред на теразије и мач, а онда ће доћи ред на спору али ипак достижну правду, а онда ће доћи ред на поднету кривичну пријаву Олге др. Драшко, специјалисте микробиолога, мајке троје дјеце, супруге, Српкиње, коју је, према слободној процјени др. Љубе Тохољ, силовало најмање стотину педесет усташа.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-18-2009
Стравично!
Ужасни несагледивих последица. Мучно ми је било читати, али када видите само колико зла има у покатоличењацима.. и овим злотворима са Запада, ЕУ, ОУН, МЦК, разних других го*ана.. који се понашају као да је рат игра, а они дошли у екс југ, да се шеткају..
О семе им се затрало, и вратило им се све овако како су затварали очи пред овим злочинима, и зверствима повампираног рода!
Жалосно је што о оваквим стварима не можеш ни на РТС да чујеш, а камоли на у92, или тако некој проевропској тв.
Слажем се, било је и са српске стране од појединаца злочина..
Али овако нешто сигурно није било рађено.
Све треба снимати, и тражити одговорност! Срамота је да само РС тражи овако нешто, и бори се.. а Србија ћути?!
Ако ме икада пут наведе на Вишеград, отићу до те жене Олге, да је упознам.
Дал' је могуће да се муслиманске и хрватске вође праве да овано нешто није било, и да је то шачица непослушника урадила?
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-19-2009
УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!
Злочин над Србима: Јошаница, 19.12.1992.
![[Image: 1992josanicaFoca.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/1992josanicaFoca.jpg)
КВАЛИФИКАЦИЈА ДЕЛА: Намерно убијање цивила
МЕСТО И ВРЕМЕ: Јошаница, општина Фоча, 19. децембар 1992.
КРАТАК ОПИС: Муслиманске оружане снаге, предвођене представницима локалног становништва, у раним јутарњим часовима напале су и спалиле 10 села у Јошаничком крају:
1. Баждари
2. Медановићи,
3. Гапићи,
4. Брајковићи,
5. Богавићи,
6. Бјелице,
7. Хоxићи,
8. Шкобаљи,
9. Црнетићи,
10. Острмци.
Том приликом масакриране су и убијене 52 особе српске националности:
Лазар Благоијевић (1939.), Радомир Јагодић (1939.), Ристо Благојевић (1938.), Мирослав Благојевић (1968.), Драгомир Благојевић (1954.), Раде Пљеваљчић (1904), Стана Пљеваљчић (1906.), Драго Пљевљчић (1946.), Неђо Ивановић (око 1910.), Стана Мићевић (1928.), Новак Мићевић (1954.), Виде Кулић (1936), Перса Кулић (1938.), Перо Кулић (1939.), Винка Кулић (1939.), Данило Кулић (1919.), Стоја Кулић (1926.) Вукадин Вишњић (1928.), Зорка Вишњић (1928.), Милан Вишњић (1958.), Драгољуб Вишњић (1953.), Дражен Вишњић (1986.), Миле Шкипина (1953.), Гоја Вишњић (1948.), Ранка Вишњић (1968.), Зоранка Вишњић (1970.), Влатко Вишњић (1972.), Срето Грујичић (1937.), Вукосава Грујичић (1932.), Неђо Грујичић (1930.), Стана Грујичић (1930.), Марко Грујичић (1960.), Небојша Брујичић (1972.) Миладин Вишњић (1940.), Јела Вишњић (1942.), Миланка Стевановић (1940.), Раде Вишњић (1936.) Томо Вишњић (1947.) Мила Јегдић (1923.), Милева Јегдић ( (1950.) Милосав Давидовић (1930.), Новица Давидовић (1956.) Бранко Давидовић (1933.), Даница Давидовић (1931.), Ристо Кулић (1930.), Стана Кулић (1932.), Славојка Кулић (1942.), Данило Стојановић (1907.), Никола Стојановић (1913.), Гојка Стојановић (1950.), Милосав Ивановић (1934.). Влатко Јегдић (1938.).
Изјаве сведока:
„Само што су запалили свећу и сели за славску софру упале су звери и почеле клати. За славским столом и под иконом Св. Николе, ножем, бајонетом, жицом и кундаком, наше комшије, убили су деветоро гостију који су, као и многих година раније, дошли да са домаћином Вукадином Вишњићем прославе Никољдан. Никог па ни Бога се нису плашили, прича Славко Ђорђевић коме су муслимани, у свом рушилачком и крвавом походу на српско село Јошаницу код Фоче, заклали сестру Јелу и мужа јој Вукадина.
– Њихов син Миломир је успео побећи, али је после рата у нервном растројству, због слике убијених родитеља која му је свакодневно била пред очима, рукама задавио своје двоје деце и супругу да би потом и себи одузео живот, наставља Славко.
2006. године, под Прељућом понад Јошанице, мештани подигли споменик. На њему уклесана имена 68 сељана које су, њихове комшије муслимани, на најсвирепији начин, убили на Никољдан 1992. године. Раде Пљеваљчић, са 88 година био је најстарији, док је Данка Тановић имала тек 2.5 године, када су јој муслимани угасили живот.
Један од учесника масакра, Мехмед Брадарић, данас је наставник историје у основној школи у Поповом Мосту, код Фоче. Шета се градом без проблема и тврди како о томе нема појма!? Међутим, на видео запису, са уписаним 19. децембром 1992. види се како се Мехмед, са уздигнутом пушком у руци, враћа из акције! Ако није клао и убијао онда сигурно зна ко је то радио односно ко је наручио злочин у Јошаници, тврди Славко Ђорђевић.
Муслиманске снаге су, тих дана у Јошаници и још десетак њених заселака, спалили 68 кућа, и покрали све што им је дошло под руку.
Председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Фочи, Гавро Елез, истиче да није циљ да се Брадарићу унапред пресуди.
– Ми тражимо само истину и кажњавање оних који су починили злочин. Био то Брадарић или било ко други који је учествовао у покољу кога су, то се зна сигурно, починили припадници Прве дринске бригаде Армије БиХ, под командом Заима Имамовића. Пошто се на место наставника историје Брадарић није сам запослио, тражимо да се каже и ко му је у томе помогао. У сваком случају тражимо истину о Брадарићу који, замислите, данас учи децу о историјским догађајима, на крају ће Гавро Елез.