Отаџбински рат - Printable Version

Отаџбински рат - Printable Version

+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-12-2009

Упозорење: филмови се не препоручују осетљивим и малолетним особама!

1. део.

Исповест хрватских избеглица из Бугојна 1993. године, избеглих пред налетом муџахедина Алије Изетбеговића. Спас су пронашли код Војске Реп. Српске.

2. део
Исповест хрватских избеглица из Бугојна 1993. године, избеглих пред налетом муџахедина Алије Изетбеговића. Спас су пронашли код Војске Реп. Српске.

1. део

Maсакр Срба и уништење села Чемерно, у општини Илијаш, код Сарајева десио се 10. јуна 1992. од стране припадника муслиманских формација под командом Алије Изетбеговића.

2. део

У Чемерном је страдало 30 српских цивила и бораца, који су 10. јуна 1992. године погинули у овом мјесту у сарајевској општини Илијаш.

Један од ријетких Срба који су преживјели напад на Чемерно Петар Рашевић, иначе тешко оболио од посљедица злочина који је преживио, сјећа се тог кобног дана.

"Не могу никад заборавити како је било. Сви су моји ту били, али тешко је причати о томе. У пола шест сам устао јер сам радио у кухињи. Напад је почео и муслимани су са свих страна ударили и 30 наших је погинуло. Да су бар погинули од пушке, већ су измасакрирали људе, а највише Здравана Дамјановића, Горана Бунијевца и Миру Пантића да се није могло ни познати шта су урадили са њима. Ја сам преживио, јер сам се сакрио у земуницу, под шталу коју су послије запалили. Видио сам када су из штале, у којој су се сакриле, извели двије дјевојке, сестре Дамјановић. Ту су их силовали, мучили и измасакрирали. Старији људи нису могли ни бјежати, а нису се ни надали да то могу урадити комшије из сусједних муслиманских села Корита, Мамутовића Ријеке и Орахова".

Преживјела је и Бранка Тривковић, којој су погинули отац, мајка и млађи брат, док је други остао инвалид у колицима. Ножу је избјегао и Млађо Дамјановић, коме су погинуле двије сестре и мајка. Породице преживјелих огорчене су због тога што ни послије више од 16 година злочина није покренут поступак против оних који су свјесно и плански, са наредбом претпостављених, кренули да убију становнике и село сравне са земљом, о чему постоји обимна документација, као и неколико свједока од којих је један припадник Армије БиХ.

Родбина истиче да се "злочинци понашају као да се на Чемерну није десио злочин, јер раде у државним органима, отварају приватне фирме и ресторане, а као награду за масакр добили су највиша војна признања. Како је мјесто припало Федерацији БиХ, ништа није обновљено и у ово село Срби се неће вратити. Повратка у Чемерно и Илијаш нема, јер нема ни донација за обнову уништене имовине, а ризик представља и посјета гробљима и црквама, чије је рушење настављено и послије рата.

А доле у дубини свијетли Бреза у сумраку и тумарају крвници са бременом проклетства на леђима док кругови пакла спремни их очекују...

Злочинци из рата у БиХ, Бреза

Алић Џемал - муслиман из Брезе, командант јединица Територијалне одбране за Брезу. Одговоран је за учешће у нападу на српско село Чемерно, општина Илијаш, изведен 10. јуна 1992. у 5 сати. Село је уништено, а на свиреп начин убијено 30 српских цивила (наведено у кривичној пријави КУ-63/92 од 17. јула 1992. ).

Барић Брацо, звани Галава - Хрват стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин убијено је 30 особа српске националности.

Барић Данко, звани Синће - Хрват по националности, стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин убијено је 30 особа српске националности. Такође је одговоран за почињено кривично дело злочин против цивилног становништва изведено дана 19. јула 1992. у мјесту Љубина, општина Илијаш на магистралном путу Тузла - Сарајево. Тада су убијени Срби Николић Јован, Марић Тихомир и Мацановић Слободанка, а тешко су рањени Марковић Марица, Марковић Зорица, Марковић Гордана и Мацановић Влатко.

Барић Карло - из села Насићи, војник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин убијено је 30 особа српске националности.

Барић Стјепан - Пепо, Хрват, власник СУР „Грил“, стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин убијено је 30 особа српске националности.

Барић (Винко) Зоран - Хрват стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин убијено је 30 особа српске националности.

Бека Енвер - из Брезе, војник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је уништено, а на свиреп начин побијено је 30 лица српске националности.

Бешлија Ферид - из Брезе, село Корита, припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је током напада уништено, а на свиреп начин убијено је 30 лица српске националности.

Бешлија Осман - припадник ТО. Одговоран је за учешће у нападу 10. јуна 1992. на српско село Чемерно, општина Илијаш. Село је током напада уништено, на свиреп начин убјено 30 лица српске националности. Такође је одговоран за почињено кривично дјело злочин против цивилног становништва изведено 19. јула 1992. у мјесту Љубина, општина Илијаш, на магистралном путу Тузла - Сарајево, при чему су убијени Николић Јован, Марић Тихомир и Мацановић Слободанка, а тешко су рањени Марковић Марица, Марковић Зорица, Марковић Гордана и Мацановић Влатко.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Допринос злочина у Брези, њиховој ствари

[Image: cemerno.bmp]

Вође напада Енес Дурак и Мирсо Бешлија

Налог за напад на Чемерно издао је бивши официр ЈНА Јусуф Мушинбеговић, а учествовале су јединице Територијалне одбране Брезе и Какња.
Познати предводници су Енес Дурак (родом из Бање Лучице, код Соколца.. пре рата милицајац у Вогошћи) и Мирсо Бешлија (рођен 1964.) занимање шумар из Корита. У нападу су учествовали углавном муслимани и Хрвати из Какња, Брезе, Корита и Махмутовића ријеке, ранији милиционер из Вогошће Салкић, син Авде Махмутовића, Џамил Алић из Брезе, Карло Барић из Насића, Стјепан Барић из Соколовића, Енвер Бека из Брезе, Ферид Бешлија из Корита, Муса и Нусрет Бешлија из Корита, Суљо Бешлија, Марко Цвјетковић из Орахова, Нијаз Чабаравдић из Ханџар дивизије, Муамер Фрљај из Брезе, Паво и Стипо Иванић, Гојко Ивић из Насића, браћа Шимо (наставник историје пре рата, а у рату поручник ТО Армије БиХ) и Стјепан Павловић, извјесни Зоран, Хасан Селимовић из Корита, Сенад Секира из Папратина Какањ, Теуфик Турудија - Туфо командир какањске маневарске јединице, Елведеих Велић и Жељко Видовић из Љубине код Илијаша.

Логори за Србе, Бреза, 1992. - 1995.
1. Бреза, војни затвор,
2. Бреза, полицијска станица
3. Бреза, логор у подруму фабрике "Електротерма" ( стара Основна школа "Исмет Шарић - Слободан" )
4. Бреза, складиште предузеца "Ударник", преко пута зграде МУП-а
5. Бреза, у купатилима на градском базену
6. Бреза, логор у магацину рудника "Бреза"
7. Бреза, зграда "29"

Никола Новаковић (73), родом из Брезе, данас сам живи у Вишеграду и више од 15 година трага за џелатима који су му у пролеће 1993. године, у једном од најтежих злочина почињених за време рата у Босни, звјерски побили читаву фамилију. Ни после више од 15 година трагања, Никола није нашао правду, али, каже, од завјета који је дао на гробовима својих најмилијих, брата Ранка Новаковића, жене Милке Новаковић, снахе Обреније Новаковић и полусестре Рајке, неће одустати.

"Више свједока одмах ми је испричало да су члановима моје фамилије двојица муслимана, претећи оружјем, наредили да се окупе у старом подруму братове куће. Иза поноћи, у подрум су стигли џелати, прво су их мучили, онда све звјерски побили - Рајку ударцима шрафцигером у слијепоочницу, Ранку су пуцали у уста, Милки и Обренији одсекли су главе... Сутрадан ујутру, комшиница Слободанка нашла их је мртве и позвала полицију... Да све буде још горе, њихова тијела су послије пребачена у мртвачницу Дома здравља у Брези, ту су им навучене униформе војника Армије БиХ, сликала их је телевизија, а исте вечери ТВ Сарајево приказала је њихова тијела уз причу да су то невини муслимански цивили које су масакрирали четници" - препричава Никола даље голготу своје фамилије која траје до дан-данас. Истина, муслиманске власти у Сарајеву касније су за злочин у Брези ухапсиле и осудиле на казну од 18 месеци затвора једног познатог сарајевског криминалца. Никола, међутим, и дан-данас тврди да су праве убице на слободи и да слободно живе у Сарајеву носећи на души његове најмилије.

Бреза, урбани део града. Од почетка ратних сукоба у БиХ до успостављања мира, односно склапања Дејтонског споразума, Бреза је била у поседу муслиманских власти. Због тога многе чињенице о судбини и страдању Срба у овој општини, као и у осталим општинама под влашћу муслиманско-хрватске федерације, још су недоступне стручним службама које се баве овим послом, а тиме и јавности.

То локалне власти у Брези годинама доста ефикасно прикривају, посебно на ужем градском подручју. Ипак, један од више злочина извршених над Србима у Брези није остао прикривен пред локалном јавношћу. Непознатог датума у мају или јуну 1992. у насељу Брањевац убијени су и спаљени у властитој кући мајка и њена деца близанци, скоро бебе од свега осамнаест месеци. Њихов отац је у време злочина био затворен, немоћан и пребијан у неком од бројних логора за Србе. У то време у центру града уништен је и српски православни храм Свети Прокопије.

Жртве из Брањевца 1992. године:
1) Слађана Ађић, 1969. и њена деца близанци
2) Сњежана (Радисав) Ађић, 1990. и
3) Синиша (Радисав) Ађић, 1990.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Злочини у Сарајеву 3. мај 1992.
Добровољачка улица

[Image: Dobrovoljacka.jpg]

Добровољачка - планирани злочин

Пише: Боро Марић, ПОЛИТИКА

Злочин у Добровољачкој улици, подсетимо, догодио се 3. маја 1992. године, када су бошњачке паравојне формације и Специјална јединица полиције БиХ, напале колону Друге војне области тадашње Југословенске народне армије, која се повлачила из Сарајева.
О мирном повлачењу јединица ЈНА договорили су се командант Унпрофора генерал Луис Мекензи, командант Друге војне области генерал Милутин Кукањац и Алија Изетбеговић, у то време председавајући Председништва БиХ кога је претходно, по повратку из иностранства, на сарајевском аеродрому заробила ЈНА.

Упркос договору, припадници Патриотске лиге, „зелених беретки” и полиције су, чим је транспортер Унпрофора у којем је био Изетбеговић прошао, пресекли и напали колону ЈНА. У том нападу убијено је 42, рањено 73 и заробљено 215 војника и официра ЈНА. За злочин у Добровољачкој улици Тужилаштво за ратне злочине Србије осумњичило је 19 држављана Босне и Херцеговине. За њима су недавно расписане међународне потернице. Управо то је последњих дана изазвало жестоке реакције првенствено бошњачких политичара. Против расписивања потерница протестовали су, управо у Добровољачкој улици, бивши борци Армије БиХ, који су, поред осталог, тражили од званичника БиХ да прекину све односе са Србијом.

„Када се говори о Добровољачкој улици, бошњачки политичари по правилу се позивају на два више него проблематична аргумента. Први – да је то био акт одбране од агресије?! Други – да је БиХ 6. априла међународно призната и да је ЈНА од тог дана била окупаторска војска, која није имала шта да тражи у овој земљи!? Оба ова аргумента су, с правне тачке гледишта, неодржива”, констатовао је Чизмовић.

Наш саговорник каже да је „одбрана одговор на напад или одбрана од предстојећег напада”. „Ништа од тога се није догодило у Добровољачкој улици. Југословенска армија се повлачила из Сарајева су складу с раније постигнутим договором у којем је учествовала и команда Унпрофора. Тим договором је одређена и траса извлачења ЈНА и распоред возила, која су прегледана пре него што је колона кренула. Дакле, ЈНА тада никога није напала, нити је то намеравала да учини”, објашњава Чизмовић.

С друге стране, додао је он, ратно Председништво БиХ и паравојне јединице којима је командовало, тачно је знало која је улица најповољнија за напад на колону ЈНА. „Добровољачка улица је уска и могла би се означити као својеврстан ’градски кланац’. Дакле, она је изабрана због тога што јединице ЈНА нису имале ни најмању могућност маневра, односно организовања за пружање отпора и, евентуалног, пробоја. Када све то имамо у виду, као и улогу појединих чланова Председништва БиХ, слободно можемо рећи да је злочин у Добровољачкој учињен с директним предумишљајем. Ову тезу потврђује и чињеница да је напад у Добровољачкој сниман од почетка до краја, што значи да су сниматељи унапред обавештени о оном што ће се догодити. Уосталом, чак да се ту радило и о некаквој одбрани, убијање рањених и злостављање заробљених се не може ничим, па ни самоодбраном, правдати”, оценио је Чизмовић.

Посебно питање, сматра он, гласи: „Ко је убио и заробио припаднике ЈНА у Добровољачкој улици”. „Наиме, Армија БиХ је настала после тог догађаја и тек онда је законом регулисана и утврђен ланац командовања у њој. Тако да, у овом случају, можемо једино да говоримо о постојању паравојски, пре свих Патриотске лиге и ’зелених беретки’, којима је командовало ратно Председништво Републике БиХ.”

Неодржив је, према његовим речима, и други аргумент бошњачких званичника – да је ЈНА од 6. априла била окупаторска сила у БиХ. „Познато је да су се 26. априла 1992. године у Скопљу потпредседник СФРЈ Бранко Костић и вршилац дужности савезног секретара за народну одбрану генерал Благоје Аџић састали са Алијом Изетбеговићем. На том састанку је договорено да се ЈНА мирно повуче из БиХ до 19. маја. Нападом на колону ЈНА у Добровољачкој улици, сасвим је јасно, прекршен је и један међудржавни споразум”, изричит је наш сабеседник.

Јован С. Чизмовић каже да Србија има право да води поступак против осумњичених за злочин у Добровољачкој улици. Тим пре што, колико је познато, Тужилаштво и Суд БиХ ништа конкретно нису урадили у овом случају, иако им је Тужилаштво за ратне злочине Србије пре две године доставило доказе о овом злочину.

Истоветног мишљења је и министар правде БиХ и кадар Хрватске демократске заједнице БиХ Бариша Чолак. Он је недавно штампи у Федерацији БиХ изјавио да је неоспорно да се злочин у Добровољачкој догодио. „Тај злочин може да се процесуира у БиХ, али и у било којој другој држави”, казао је Чолак, за сада једини високи функционер из Федерације БиХ у заједничким органима који је стао, када је реч о овом случају, на страну истине.

Имена са потерница
Званично нису објављена имена лица за којима су расписане потернице због сумње да су учествовале у злочину над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици. Незванично, тврди се да су, поред осталих, на листи чланови ратног Председништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић, затим високи официри Армије Бих Јован Дивљак и Фикрет Муслимовић, командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић, командант специјалне јединице полиције Драган Викић, оснивачи „зелених беретки” и Патриотске лиге, Емин Швракић и Заим Бацковић, и заменик министра унутрашњих послова БиХ Јусуф Пушина.

Када се сви детаљи злочина у сарајевској Добровољачкој улици над официрима и војницима бивше ЈНА сложе у целину, мирно се може рећи да је он учињен с директним предумишљајем, тврди председник Адвокатске коморе РС, Јован С. Чизмовић.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Упозорење: филмови се не препоручују малолетним и осетљивим особама!

Подсећање на овај стравичан злочин муслиманских екстремиста!

Имена настрадалих војника ЈНА
3. маја 1992. у Добровољачкој улици

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Упозорење: филмови се не препоручују малолетним и осетљивим особама!

ДОКУМЕНТАРАЦ О ЗЛОЧИНУ У САРАЈЕВУ 3. маја 1992.
У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ, НАПАД НА КОЛОНУ ЈНА

Према раније постигнутом договору нове Владе БиХ, УНпрофора, и команде Пете војне области ЈНА, колона воника ЈНА је мирно требала да се извуче из касарни из Сарајева. Муслимански екстремисти, припадници "залених беретки", напали су колону војника ЈНА који су се у Сарајеву нашли на редовном служењу војног рока.

Исповест официра ЈНА: Милорад Кукањац, Милан Шупут, Ратко Каталина и Душан Ковачевић; и генерала мисије УНПРОФОРА: Луис Мекензи

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 1/6

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 2/6

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 3/6

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 4/6

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 5/6

Злочин у Добровољачкој улици, у Сарајеву 3. маја 1992. 6/6

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Злочин на Башчаршији 2. март 1992.

Терористички чин који је изазвао српско-муслимански рат у екс Југославији.

У Федерацијском Сарајеву 27. јуна 2007. год, око 23.30 часова, убијен је великомуслимански терориста и криминалац, припадник злогласне муслиманске војске, те убица старог српског свата на Башчаршији, Рамиз Делалић Ћело. Убиство великомуслиманског терористе и озлоглашеног криминалца Рамиза Делалића Ћеле, који је 2. марта 1992. год. својим терористичким чином напада на српске сватове и убиства старог српског свата Николе Гардовића изазвао српско-муслимански рат између Српске и Федерације у ондашњој Југославији. Терористички напад на српске сватове испред Старе српске православне цркве на Башчаршији, те убиство старог српског свата Николе Гардовића је чин који је изазвао српско-муслимански рат између Српске и Федерације у ондашњој Југославији. Великомуслимански терориста, криминалац и ратни злочинац Рамиз Делалић Ћело, рођен 1963. год. у Прибоју у Србији одакле је побјегао ради силовања малољетнице, је након убиства које је изазвало српко-муслимански рат у Југославији унапријеђен од стране великомуслиманског вође и аутора злогласне Исламске декларације Изетбеговића у команданта злогласне Девете брдске бригаде Муслиманске војске. Изетбеговић му је за „заслуге" поклонио пиштољ са посветом. Великомуслимански терориста, криминалац и ратни злочинац Рамиз Делалић Ћело, је за вријеме српско-муслиманског сукоба починио многобројне злочине над српским цивилима у Федерацијском Сарајеву.

Рамиз Делалић Ћело
[Image: Ramiz-Delalic-Celo-foto-DAN.jpg]

Пише: М. К, ПОЛИТИКА

Сарајевски криминалац Рамиз Делалић Ћело, рођен 1963. године у Пријепољу, убијен је на Башчаршији, недалеко од места на ком је убио оца младожење српских сватова, и православног свештеника Николу Гардовића. То убиство означило је почетак рата у Босни и Херцеговини, а Рамиз Делалић је измакао правди, да би се током опсаде Сарајева појавио као један од симбола "одбране града". Полиција за сада, у циљу истраге, не жели да даје било какве изјаве о могућим починиоцима убиства Ћеле.

Делалић је и у послератном периоду важио за јаког вођу утицајне криминалне групе. Причало се да је његова група у сукобу са албанским кланом. У борби за престиж један број људи из њиховог окружења, или оних који су били са њима повезани, протеклих година је ликвидиран. Полиција није расветлила ниједно од тих убистава.

Ћело је означаван као један од људи чија је јединица починила тешке ратне злочине у Сарајеву али и дуж Неретве. Против њега се, међутим, водио једино поступак због убиства Николе Гардовића, српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, а оптужница је подигнута тек 2004. Мало је ко веровао да ће икада због тога бити и осуђен.

Рамиз Делалић Ћело, уз Исмета Бајрамовића Ћелу, Мушана Топаловића Цацу и Јуку Празину, представљао је симбол борбе муслиманских војних и полицијских формација које су у Сарајеву формиране знатно пре почетка ратних сукоба, а углавном су биле састављене од градских криминалаца. Међусобно су "поделили" Сарајево и у "својим" деловима града се осећали као газде, одлучивали о животима немоћних грађана, чинећи злочине над српским цивилима а све уз оправдање "четничког гранатирања са брда". За своје "ратне подухвате" добијали су похвале и признања од врха бошњачке власти све до Алије Изетбеговића, који их је примао, консултовао и награђивао. Током рата слављени су као јунаци, борци за "муслиманску ствар", симболи одбране града... О својим подухватима Делалић се јавно хвалио током рата у иступима на овдашњим медијима.

Рамиз Делалић је у рат за муслиманско вођство ушао као херој самом чињеницом да је, према свим информацијама, убица Николе Гардовића, српског свата. До тих сазнања је полиција дошла одмах после убиства, али му је, наводно, сугерисано да се "мало склони". Изјаве оних који су видели убицу нису званично ни узимане у обзир, тако да је против њега подигнута оптужница тек 2004. године. Ћело је био уверен да се његова кривица никада неће доказати. Показало се из неколико судских расправа да је био у праву, што би се можда потврдило чак и у случају да није ликвидиран.
Како је стекао славу у сарајевској котлини међу онима који нису могли замислити српску заставу на Башчаршији, тако се понашао и у послератним периоду, јер је себе сматрао заслужним борцем што је Сарајево остало без Срба. То му муслимански политички и војни врх никада није оспоравао и због тога се није бојао ни оптужнице ни власти. Имао је своју приватну "гарду" која га је чувала и следила, извршавала његове наредбе, баш онако како се понашао у рату. Званична власт се од њега дистанцирала, бар јавно, али никада није озбиљно постављено питање о његовом злочиначком и криминалном деловању – нешто због стечене славе и признања за ратни учинак, а нешто због понашања владајућих гарнитура после рата, укључујући и правосудне органе који су занемаривали сва дешавања и убиства која су се последњих година доводила у везу са њим.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

ЗЛОЧИНИ МУЏАХЕДИНА БОСНИ 1992-93

Видео снимак не препоручујемо малолетним и осетљивим особама!

Након изјаве бившег припадника одреда "Ел Муџахид", Али Ахмета Али Хамада, на суђењу бившем команданту Армије БиХ, генералу Расиму Делићу, који је потврдио сарадњу муџахедина и Армије БиХ, и послије снимка говора самог Расима Делића, у којем је супротно данашњим тврдњама у којма признаје да су страни борци били под командом Армије БиХ. РТРС је објавила снимак до којег је дошао Савез логораша РС, исте јединице коју су посјетили Алија Изетбеговић и припадници Исламске заједнице који су обучавали војнике Армије БиХ.

Истовремено, на снимку се јасно виде свирепа убиства тројице заробљених српских војника на Озрену, али и убиство хрватског војника у околини Витеза.

Терориста у дипломатској мисији

Пише: Боро Марић, ПОЛИТИКА

[Image: Alija-i-Abu-Mali.jpg]

Некадашњи заменик шефа Мисије БиХ при Уједињеним нацијама Сафет Абид Ћатовић је у рату, као Абу Ма’али, командовао одредом „Ел муџахедин“, тврди др Дарко Трифуновић

Командант одреда „Ел муџахедин“ Абу Ма’али је под именом Сафет Абид Ћатовић био заменик шефа Мисије Босне и Херцеговине при Уједињеним нацијама, изјавио је данас у Бањалуци члан Експертског тима за борбу против тероризма и организованог криминала југоисточне Европе др Дарко Трифуновић. Он је, иначе, од 2000. до 2002. године био први секретар Мисије БиХ при Уједињеним нацијама. Због раскринкавања веза ратних и послератних босанскохерцеговачких дипломата у Америци са међународним терористичким организацијама Трифуновић је, што је потврдио и суд, мимо важећих прописа добио је отказ.

„Када сам први пут видео снимак на којем се, поред бившег председавајућег Председништва БиХ Алије Изетбеговића, јасно види Абу Ма’али, схватио сам да је он, под именом Сафет Абид Ћатовић, радио као заменик шефа Мисије БиХ при Уједињеним нацијама. Абу Ма’али је БиХ напустио 1999. године, под наводним притиском америчке администрације. После свега, уверен сам да иза Абу Ма’алија стоје одређени кругови у америчкој администрацији“, казао је Трифуновић, професор на београдском Факултету за безбедност.

Он је додао да је командант одреда „Ел муџахедин“, осим наведених, користио и следеће имена: Абдул Кадер Моктари, Хамид бин Абдулах, Халид Ћатић и Сенад Абид Ћатовић. Пасош БиХ добио је у босанскохерцеговачкој амбасади у Бечу 1995. године. Према извештају Агенције за истраживање и документацију из децембра 2001. године, Абу Ма’али је после депортације најмање три пута долазио у БиХ.

Члан Експертског тима за борбу против тероризма и организованог криминала југоисточне Европе Џевад Галијашевић је упозорио да безбедност БиХ највише угрожавају муџахедини, за које је утврђено да су починили ратне злочине. „Нажалост, Тужилаштво и Суд БиХ нису подвргли судској истрази ниједан од злочина муџахедина нити их истражују, иако је Хашки трибунал у пресудама генералима Расиму Делићу и Енверу Хаџихасановић, као и пуковнику Амиру Кубури, утврдио да је одред ’Ел муџахедин’ починио монструозне злочине над Србима и Хрватима. Због тога се ми, када све ово имамо у виду, питамо какав је однос америчке администрације према ратним злочинима у БиХ, поготово када знамо да Абу Ма’али и сада борави у Америци. И када знамо да су четворица учесника у терористичком нападу на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године, као муџахедини, ратовали у БиХ. Један од њих је и главни планер напада Мухамед Ата. Да ли је то она политика коју је у Сарајеву промовисао потпредседник Америке Џозеф Бајден или она коју спроводи први заменик високог представника међународне заједнице у БиХ Рафи Грегоријан“, упитао се Галијашевић.

Галијашевић је, осим тога, указао и на спрегу бошњачких политичких лидера и високих верских службеника са муџахединима. При томе је издвојио два примера. Први – видео-снимак направљен на Озрену, после операција „Ураган“ и „Фарз“. На њему је Изетбеговић, поред осталих, у друштву Абу Ма’алија, затим духовног лидера одреда „Ел муџахедин“ Анвара ел Шабана и Абу Ма’алијевог помоћника за безбедност Авада Ајмана. Други – извештај травничког муфтије Нусрета Авдибеговића војној обавештајној служби Армије БиХ у којем је навео унутрашњу организацију одреда „Ел муџахедин“, затим лица и наводне хуманитарне организације које материјално и на друге начине помажу ову јединицу.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Видео снимак није препоручљив осетљивим и малолетним особама!

Прича о страдању Срба у Подрињу, код села Недељиста.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-13-2009

Логор за Србе - Виктор Бубањ, код Сарајева

Судбина једног Србина из Босне.

Страхиња Живак је средином априла 1992. године, из сарајевске болнице "Кошево", ухапшен од стране муслимана из БиХ, одведен у Централни затвор, а потом у новонастали логор, у коме је некад била касарна ЈНА, а од априла 1992. постао је злогласни логор за Србе. Ухапшен је под оптужбом да је Србин, и члан СДС.. затим осуђен на 15 година затвора. Ту је провео Страхиња Живак 2.5 године мучења. После чега је размењен за два муслиманска војника.
У логору Виктор Бубањ Страхиња Живак, сазнање да су му убијени два сина: Слободан и Велимир, у селу Брадина, код Коњица, као заробљени цивили.

Упозорење: филмови се не препоручују малолетним и осетљивим особама!

1/6 део

2/6 део

3/6 део

4/6 део

5/6 део

6/6 део