+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Митови,легенде предања и обмане о историји (/showthread.php?tid=1435)
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-16-2009
Одрођавање сјеверног Српства,
које захвати најприје балтичке и полапске Србе. Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске поплаве, одмах они помолише рогове против Срба и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе. Балтички и полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке, јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србима и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт. Силна, српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци. Од тих Франака добише своје име данашњи Французи.)
Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковођи Звјездодраг, Бјелослав и Дерван, потукоше много пута војску Франачку, а Дерваи освоји цијелу Саксонију и Тирингију и опустоши их. Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у бојевима против Карла Великог, краља Франачког, те само у једном боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођ Драшко погибе у боју против Данаца, а за тим Бодрице три пу застопце разбише Данце и освојише велик дио њихових земаља. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.
Једном приликом Срби Љутице под својим краљем Рашком превалише преко мора и завојштише чак на Енглеску. Али тамо бјеху лоше среће, те у повратку искалише срце над Шведима, Данцима и Нијемцима. Но још лошија срећа навела је ове Србе, да троше своју снагу и за рачуи туђина, те их врло често виђамо, гђе ратују с Нијемцима, против Данаца, и с Данцима против Нијемаца. А са њемштином бјеше дошло међу ове Србе и ђавоља неслога. И нигђе братска неслога није починила толико зала, колико међу тим балтичким и полапским Србима. У томе се особито одликоваше, иначе јуначка и силна племена, Љутице и Бодрице, који вођаху међу собом многе крваве ратове, а за то вријеме Нијемци пустошаху оне земље српске, па најзад их и савише под своју власт.
Но једно вријеме панонским и полапским Србима синуше љепши дани. Било је то почетком седмог стољећа. Тада (од год. 620. ,до год. 641) јави се међу њима велик човјек, по имену Само или Самко. Он ослободи панонске и полапске Србе од аварског и франачког јарма и сједини под своје жезло многа племена српског имена и језика. Срце Самове државе бјеше у Чешкој, али се она пружала озго чак из Саксонске и Баварске све до Карпата, а отуд све широм и уздуж преко данашње Чешке, Аустрије, сјеверне и западне Угарске, па преко Дунава Дравом и Савом дуж цијелог Сријема, Славоније, Хрватске, Крањске, Корушке и Истрије све до Трста, а неки веле, да се ова српска држава саставила и са балканском Србијом, те се протегла на југу чак до Егејског, Јонског и Јадранског Мора. То бјеше Самкова Србија, и то је било највеће државно јединство српско, каквога нигда прије ни послије не познаде наша повјесница."
Али на брзо по смрти Самковој пропаде и та држава српска, а Франци потљачише све српске земље од балтичког до Јадранског Мора, па продријеше чак преко Сријема и Фрушке Горе. (Франачко име Срби изговараху: Фруги или Фрузи, те по тим освајачким Фрузима назва се данашња Фрушка Гора.) Поучени том невољом, најзад се једном сложише и они крвни непријатељи, Љутице и Бодрице. Њима се придружише и Полапски Срби, па сви заједно око године 840. дигоше устанак против Нијемаца. Нијемци их савладаше, али они се онет подизаху. А кад у једном устанку од 844. год. погибе бодрички врховни кнез Гостомисаљ, тада остали ситнији кнезови српски опет признаше њемачку власт али коначно се још не покорише. Тако и год. 927., 929., 937., 940., 944. и 945. ови Срби дизаху све нове и нове устанке и бораху се очајно на живот и смрт.
Много пута ови Срби многобошци починише ужасан лом од Нијемаца и њихових попова, који им силом наметаху хришћанску вјеру, и с њоме и народност њемачку. Једном приликом Бодрице под својим војводом Местивојем опљенише и спалише и сам град Хамбург и многе крајеве њемачке. А већ у години хиљадитој: (1000.) полапски Срби бјеху слободнији и самосталнији него прије 200 година. Па и касније кроз читава два стољећа балтичко-полапски Срби крвавом муком чуваху своју лијепу слободу српску. У то доба особито се истакоше на бранику Српства бодрички кнезови: Ратибор, Крут и Прибигнев, па син му славни и племенити Гочалк, па Гочалкови потомци Будивој, Хенрик, Владимир, Светопук (II.) Кнут и Свеник. За тим се истакоше и још два кнеза полапска, Прибислав и Никлот, и рујански кнез Јаромир. Сви се они лавовски бораху за своје мило Српство и бјеху се завјерили: ''или сви до једног да изгину, или да се освете Њијемцима.'' Али Нијемци бјеху удружени и сложни, а српска племена раздружена и несложна. С тога сав отпор њихов и све муке јуначке поруши — неслога српска.
Међу тим и хришћанство међу њима бјеше захватило корјена, те покрштена господа, одличници и вође народне, почеше пријањати и уз туђинштину: почеше примати њемачки језик и обичаје, а одбацише све своје српске особине. Временом и дугом навиком ова одродска зараза пређе са српске господе и на сам народ, те тако ово негда несавладљиво сјеверно Српство сваким даном падаше суноврат. Већ у 12. стољећу готово са свим нестаде тога силног ''урликајућег лава'', од кога негда ''погибаше војска њемачка и дрктијаше читава држава римско-њемачка'' — како веле сами Нијемци.
Велико мноштво ових Србаља изгибе у безбројним бојевима са Нијемцима и Данцима, али још веће мноштво претворило се у праве Нијемце и баш то су данас најжешћи противници Словенства. Но још прије неких 1200 година један велик огранак Срба Бодрица, потиснут њемштином, сађе у Бачку и Банат: па ту и остаде за на вијек. То су праоци данашњих Срба Бачвана и Банаћана. Ови Срби Бодрице подигоше у Бачкој град Бодрич (Бодрог), те касније по томе граду прозва се цијела данашња бодричка (бодрошка) жупанија у Угарској. Последњи балтички Срби у Пруској коначно су поњемчени истом прије 200 година. Али од полапских Срба преостаде и до данас један мали остатак. То су оних 175 хиљада Лужичких Срба у Саксонској, који се и дан дањи у својој Спревској Шумадији очајно боре за лијепо своје име српско.
Али За то вријеме већ се у велико бјеху прочула и сва садања народна имена словенска. Још почетком шестог стољећа прво се појави име Словјен, негђе у сјеверној Русији око Иљменског Језера, а касније име Словјен пређе и на све оне дачке, панонске и корушке Србе, који се данас зову: Словаци и Словенци. У то доба бјеше у Великој Србији једно горштачко племе, које живљаше хрбатом Бабијих Гора, те се по томе називаше Хрбати, што ће рећи: Горани или планинци. По њима се и Бабије Горе назваше Хрбати, а за тим Карпати. Касније од тих Срба Горана постаде посебно српско племе Бијели Хрбати, а то су данашњи Хрвати
За тим се појави име Чех, па Моравац. Пољак и Рус, те већ у седмом стољећу једни данашњи народи словенски почињу засебну своју историју под засебним, новим именима народним. Али још и тада добар дио оних Срба у галичко-пољској Бојки сачува своје српско име. Половином шестог стољећа један огранак ових Срба бјеше се спустио у Банат, Бачку, Барању и Троједницу. Ту они сви и осташе, а они у Троједници и Барањи основаше тада и нову Бијелу Србију којој бјеше средиште данашња Славонија и Сријем. Почетком седмог стољећа умрије. врховни кнез оних Срба у Бојки галичко-пољској, а државу му насљедише два сина његова. А кад у то доба Авари прегазише српске земље на Балкану, онда један од ове браће са половином народа остаде у Бојки, а други се с другом половином исели и пође у помоћ јужним Србима, који бјеху заподјели нову борбу против Авара. Тако настаде:
Последња велика сеоба Срба са сјевера на југ
а то се сврши негђе од 630. до 636. године. Ови Срби бјеху још некрштени и дођоше у ове земље под именом Бијелих Срба и Бијелих Хрвата. Срби и Хрвати потуку и рашћерају останке Авара, па онда Хрвати посједоше сјеверо-западно приморје јадранско и пружише се до ријеке Уне и Купе, а Срби заокружише Хрвате у полукруг и заузеше данашњу Далмацију, Боку, Херцеговину, Босну, Праву Србију, Црну Гору и сјеверну Албанију са пећском области чак до испод Шар Планине и Скопља, те тако се измијешаше и саставише са оним ранијим јужним Србима на Балкану и са оним Србима, старосједиоцима у Банату, Бачкој, Барањи, Сријему и Славонији.
Тако Срби опет дођошен на старо огњиште своје, откале их бјеху потисли Келти и други отимачи.
Тако Срби изнова освојише и населише данашње домовине своје, гђе бораве стално већ 1260 година, пошто прегазише готово половину земљине површине и проживљеше хиљаде година у најстрашнијој борби. Тако је био далек и мучан пут наших праотаца, док нам извојштише ово мало земљице, коју и ми већ дванаест и по стољећа натапамо својом крвљу и крвавим знојем својим. Неизмјерни тај пут сав је засут костима Србиновим. Гроб до гроба и гроб над гробом лежи на том предалеком путу и вапије за бољом срећом народа српског. Колико ли славних и великих дјела починише наши праоци за толике хиљаде година! И колико ли јуначких, мука претрпљеше они на тако далеком путовању! Све је то заронило гробље једно непрегледно и застрло вјечним заборавом.
Но у брзо послије ове последње велике сеобе Срба са сјевера, догоди се нов, важан догађај, а то је:
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-16-2009
Појава Блгара у источном Српству.
Блгари, који се зваху још и Гагаузи (Црни Блгари), народ турско-татарског порјекла, увукоше се из Азије у Европу још у међувремену хунске и аварске најезде. С почетка Блгари се станише негђе у Великој Србији и неко вријеме бјеху подложни Србима. Но временом они се спусте у Бесарабију и Дакију, па најзад око год. б79. пређоше и преко Дунава у источне балканске земље, гђе тада живљаху они Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти), који бјеху подјељени у седам. великих племена. Ови Блгари Гагаузи увукоше се међу дачке и балканске Србе као гости и ратни савезници. Но временом они приберу око себе сву раштркану снагу тамошњих српских племена, па до под конац деветог стољећа учврсте нову јаку државу око планине Балкана и наметну јој своје име Блгарија. То званично државно име полагацко је прелазило на поједину српску господу око престола, а са њих и на сав народ, те тако кроз неких 300 година оних свих седам племена српских неосјетно изгубе старо своје име српско, па од њих постану данашњи Блгари илити Бугари. Но дотле бјеше нестало и правих Блгара Гагауза. Јер њих је било тако мало, да се и не зна, како и кад брже утонуше у тамошњем Српству. Блгари и нехотице примише од тамошњих Србаља и језик и народне обичаје и просвјету и све, што народ чини народом, а Србима наметнуше само своје име ''Блгарин''.
Баш у то доба, кад се довршивало одрођавање и блгарење југоисточног Српства — полапским Србима свану нов дан славе и слободе. Славни краљ Светопук ослободи јарма франачког остатке полапских Срба, који се тад бјеху прозвали Чеси и Моравци, па основа велико Моравско Царство, које обухвати сву данашњу Чешку и Моравску са околним њемачким и пољачким земљама, а на југ се пружи чак преко Драве до Саве и Дунава. Од Моравског Царства силно задркташе Нијемци и Пољаци, те се из тога страха излијеже нова опасност, а то је:
Долазак Маџара међу Србе.
Стари Маџари зваху се Хунгари илити Угри, а бјеху сродници Хуна. Они дођоше из Азије у Европу, бјежећи испред Татара Печењега и врзмаху се с почетка по западној Русији, селећи своје черге с једног мјеста на друго. Грци први позваше у помоћ Хунгаре против оних Срба, који поплавише и посрбише готово све грчке земље. Но Срби одољеше и Грцима и Хунгарими. А кад Светопук умрије онда и Нијемци позову у помоћ Хунгаре против Чеха и Мораваца. А Пољаци. и Словацм, па и Срби дачки и панонски, бојећи се, да Моравско Царство не прогута и све остале земље њихове — с миром пропусте Хунгаре у Дакију и Панонију, па још им и помогну против Чеха и Мораваца. Тако се сломи и уништи силно Царство Моравско. А до године (1895. год.) навршује се равних хиљаду година, откако Хунгари дођоше и стално се настанише у овој негда чисто српској земљи која се по њима прозва Хунгарија илити Угарска.
Истом негђе касније, у XIII. стољећу, Хунгари се прозваше Маџари, али још за дуго туђинцн називаху Угрима сва народе угарске, па и Србе, Кад Маџари дођоше у Угарску, они ту затекоше мноштво Срба старосједилаца. Она шачица правих Хунгара губљаше се у томе мноштву српском, те с тога Маџари за дуго живљаху у најљепшој љубави са Србима и Срби заузимаху прве части и достојања у држави и у војсци угарској. Но временом Маџари претопише у себе многе и многе Србе и Словаке; па и Румуне, те тако од ратних савезника Маџара постадоше господари тих земаља.
Ето тако се разроди и одроди оно негда велико Српство свесловенеко, коме се ни броја незнађаше. И тако из оног остатка прастарих Србаља, поникоше нови народи: Чеси, Моравци, Пољаци, Руси, Словаци, Словенци, Хрвати и Блгари. Са постанком тих нових имена народних, нестадоше и она премнога стара племенска имена српска, а тек за тим (прије неких седам стољећа) сва ова племена, која се негда називаху опћим: рођачким именом Срби, усвојише ново опће име: Слозени. Тиме се круниса ово најубитачније доба српске прошлости, које заслужује да се назове: доба одродско — доба одрођавања.
Живот и обичаји старих Срба
у овом добу доста су одмакли од прастарог доба; Но и у овом: добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина. Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старјешина породице бјеше отац, а главни старјешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старјешина задругарски био је племенски старјешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (опћина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођ. Жупан је сазивао задругарске старјешине у зборове и вијећа. Збор и вијеће (сабор) бјеше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у вијећу споразумно су рјешавана сва важнија и питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старјешине).
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротници.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, бјеху са свим равноправни, а ропству и невољништву у опће не бјеше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опће добро.
С тога у старих Срба не бјеше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима бјеше добро. Некоје веће послове радило је цијело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се мјестимице до данас одржало. Срби се од памтпвјека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда она многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја). Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увијек бјеху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, сијела, прела и посјела. Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то бјеше један узрок, што се многи Срби претопише у туђинце.
Вјера у старих Срба
бјеше многобожачка — идолопоклоничка. Триглав им бјеше—бог над боговима; Перун—бог громовник; Сварог — бог неба; Стрибог —бог вјетра; Дајбог или Бјелобог — бог свега добра; Црнобог —бог свега зла; Радгост — бог гостољубља; Коледо — бог сунца и свјетлости; Давор — бог рата; Усуд— бог судбине; Пров бог правде; Световид — бог четири годишња времена: Додол — бог кише; Лада — богиња љепоте и љубави; Љеља — богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове ''кољиво'' оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: ''Гђе је слава — ту је Србин.''
Просвјета
ових старих Срба бјеше надмашила много околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ бјеху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, и.челарством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством. Имали су својих радионица и љеваоница; гђе су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, мéди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвјета, трговина и радиност још прије Христа бјеше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вјештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби старосједиоци још у доба Христово бјеху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним пјесништвом, глазбом (музиком) и плесом (игранком) били надмашили готово све тадашње народе у Европи.
Но још у прастаро доба, давно прије Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се послије разви глаголица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, послије рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опјеваху своја дјела причаху своје доживљаје и заподјеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне пјесме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице — ти силни и бесмртни свједоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој неписменој књижевности српској, дубоко клања сав писмен и учен свијет. И има се чему поклонити!
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - Mikelandjelo - 09-17-2009
Прво:
РСФ:
Quote:ЈБТ, није ваљда да никог не занима ова тема??? Или се чувате за недељу Љутко
Брате, тема о паради је закључана.
Следеће:
Пажљиво сам прочитао ово што је поставио Чича Кежултра, па је ред и да прокоментаришем. За Бугаре се зна да су настали мијешањем Срба и татарских племена који су наметнули своје име а од нас присвојили језик и културу. Међутим, теза како су фактички сви словенски народи настали од Срба, по мени, благо речено, је за не повјеровати. Према томе, што је данас 250-300 милиона Руса, 50ак милиона Пољака, 15 милиона Чеха, 10 милиона Словака, итд. настали су од данас 10-12 милиона Срба!? Ту се стварно улази у бајке како су прво били Срби, па амебе. Без љутње, Чича, али ово је мени неприхватљиво.
Немам ништа против историјских истраживања, штавише, подржавам иста. Али ове ствари су чиста неозбиљност. Имају Срби пребогату и славну историју и без оваквих "научних открића".
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-17-2009
(09-17-2009, 11:45 AM)Mikelandjelo link Wrote: Прво:
РСФ:Quote:ЈБТ, није ваљда да никог не занима ова тема??? Или се чувате за недељу Љутко
Брате, тема о паради је закључана.
Следеће:
Пажљиво сам прочитао ово што је поставио Чича Кежултра, па је ред и да прокоментаришем. За Бугаре се зна да су настали мијешањем Срба и татарских племена који су наметнули своје име а од нас присвојили језик и културу. Међутим, теза како су фактички сви словенски народи настали од Срба, по мени, благо речено, је за не повјеровати. Према томе, што је данас 250-300 милиона Руса, 50ак милиона Пољака, 15 милиона Чеха, 10 милиона Словака, итд. настали су од данас 10-12 милиона Срба!? Ту се стварно улази у бајке како су прво били Срби, па амебе. Без љутње, Чича, али ово је мени неприхватљиво.
Немам ништа против историјских истраживања, штавише, подржавам иста. Али ове ствари су чиста неозбиљност. Имају Срби пребогату и славну историју и без оваквих "научних открића".
е брате мислим да ниси добро разумио
...по неким старијим ауторима назив Србаљ тј Србин је био прастари назив за Словена тј групацију словенских народа...име Словен тј назив групације налазимо тек у 5 вијеку док име Србин налазимо много прије...дакле Словени су се прије 6 вијека може бити називали Србљима (али не као народ него као скуп народа) да би касније добили своја народска имена...ја опет пуно више вјерујем нашим старим ауторима као што је Сима Лукин Лазић него овима који ми говоре да нисам Аријевац,да сам досељеник ,да смо хришћанство примили тек у 7 вијеку...све са циљем деградирања нације...пс-а и када би гледао са друге стране па зар се у задњих 100 година није од Срба одвојило неколико засебних народа:Македонци,Хрвати (мало и прије осталих),Муслимани (или бошњаци како већ),па и Словенци...
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - Red Star Forever - 09-17-2009
(09-17-2009, 06:21 PM)ЧИЧА КЕЖУЛТРА link Wrote: пс-а и када би гледао са друге стране па зар се у задњих 100 година није од Срба одвојило неколико засебних народа:Македонци,Хрвати (мало и прије осталих),Муслимани (или бошњаци како већ),па и Словенци...
У поређењу са овим одрођавањем у последњих 100-инак година, ништа није немогуће... Дакле верујем да је то одрођавање трајало вековима и да ће нам се такве ствари и даље дешавати... На нама је да пробамо да их спречимо... Кад се исприча довољно тога на овој теми, можемо да се бавимо новом темом која ће се бавити управо идејама за будућност...
Ово је пре свега интересантан приказ, имао сам прилике да читам сличне текстове на д.нету на сличној теми, и тамо је већина била неверујућа у ову теорију... Али, знајући да су победници писали историју, ништа није немогуће... Оно што је поткрепљено са доста чињеница је да су се Словени пре назива који се усталио од 6-ог века дефинитивно називали Србљем... И сви су говорили истим језиком, били исте много божачке вере и сл ... Име Срби остало је само у нас, а трагови многобожачке вере такође само кода нас - слављење славе, тј. слављење породичног Свеца... Дакле 1+1 су 2, али званична историја нас кочи да поверујемо да је све било баш тако...
У сваком случају, идеја ове теме није ни била да ми на основу чињеница утврђујемо нову историју, далеко смо ми од те приче, али треба дати на увид више истина, па ком је каква воља... Око неких догађаја из скорије историје смо се већ дебело сложили да су велика превара и шта је позадина тих догађања...
Само напред, администрација нема ништа против овог подужег текста, шта више, било га је интересантно прочитати у једном даху...
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-17-2009
е `ајде да дамо и једну легенду тј обичај ,вјеровање код старих Срба:
ПРОКЛЕТСТВО ЈЕ УБИТИ ОРЛА
Живан Ј. Грујичић,археолог
"
На брдско-планинском подручју западне Србије, у Колубарском и Мачванском округу постоји староставно веровање, и данас изражено у планинарским селима понад Ваљева, Осечине, Љубовије, Крупња и Лознице, да је велико проклетство убити орла. У митологији јужно-словенских народа, нарочито у племенским заједницама Сербоа, Серба или Срба, орао симболизује слободу и дуговечан живот. Сматра се да је орао под заштитом врховног Бога Перуна, што подкрепљује и археолошки артефакт минијатурног орла од печене керамике, пронађен половином осамдесетих година 20 века на локалитету Перунковац у селу Горњем Црниљеву (општина Осечина, Колубарски округ), приликом ископавања словенског храма посвећеног Богу Перуну. На храстовим таблицама древног словенског писмена из 8. века, пронађеним у зиду словенског храма у Кијеву, испред којег се до 12. века налазио монументални дрвени кип Бога Перуна са златним роговима, наглашава се забрана устрела орла, уз опаску: "Ко устрели орла, устрелио је себе", што вероватно, назначава проклетство и казну, односно, опомену да се не подиже рука на орла.
Учествујући више година на археолошком рекогносцирању локалитета западне Србије, забележио сам више казивања о проклетству и казни која је стигла убице орлова, од којих ћу само нека навести.
У селу Царини, општина Осечина, Миломир Перић, приликом печења креча у лето 1954. године, запазио је орла крсташа како је слетео на оближњи поток да пије воде. Дограбио је неку мотку, ударио орла, док је из напрслих орлових леђа шикнуо млаз некакве зелене воде и попрскао му очи. Ослепео је одмах, и поред брзо указане лекарске помоћи, издахнуо је истог дана. Тодор Илић из околине варошице Крупањ, оштина Крупањ, убио је орла из ловачке пушке у јесен 1957. године, али истог дана, на истом месту испод куће, убио га је гром, Никола Ристивојевић из села Дренајића на планини Медведник, општина Ваљево, отровао је три орла крсташа из страха да му не однесу јагњад, али је истог дана, на истој ливади, погинуо од арумног коња. Ристивој Поповић са Гучева, понад Бање Ковиљаче, општина Лозница, убио је орла каменом у лето 1967. године, и после тога, залагајући снопове у доб вршилице, изгубио је обе руке до лаката и услед јаког крварења издахнуо...
Низ је сличних, трагичних случајева који су задесили убице орлова. На нашу велику жалост, и поред тога, поред веровања у проклетство и казну која стиже убицу те прелепе птице, данас готово да су ишчезли са простора западне Србије."
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - Mikelandjelo - 09-18-2009
У реду ако сам погрешно протумачио, извињавам се.
(09-17-2009, 06:21 PM)ЧИЧА КЕЖУЛТРА link Wrote: пс-а и када би гледао са друге стране па зар се у задњих 100 година није од Срба одвојило неколико засебних народа:Македонци,Хрвати (мало и прије осталих),Муслимани (или бошњаци како већ),па и Словенци...
Сложићеш се како се Македонци, Црногорци, Муслимани ... не могу баш поредити са Русима и Пољацима. ;D
Одг: Митови,легенде предања и обмане о исто&# - Kapetan Kuka - 09-18-2009
(09-18-2009, 10:01 AM)Mikelandjelo link Wrote: У реду ако сам погрешно протумачио, извињавам се.
[quote author=ЧИЧА КЕЖУЛТРА link=topic=3657.msg70880#msg70880 date=1253211682]пс-а и када би гледао са друге стране па зар се у задњих 100 година није од Срба одвојило неколико засебних народа:Македонци,Хрвати (мало и прије осталих),Муслимани (или бошњаци како већ),па и Словенци...
Сложићеш се како се Македонци, Црногорци, Муслимани ... не могу баш поредити са Русима и Пољацима. ;D
[/quote]
Ја се могу сложити са тобом у вези овога што си навео поготово у вези Црногораца. Јер народ не може да се ''одвоји'' од свог народа него само може да отпадне као шљам од свог ''матичног'' народа, и касније да се назове отпадком а не народом!!!
Нарочито мислим на црногорце. Увек су некако више ''вукли'' као народ на Илире и покушавали да их глуме, само да кажу нису Словени, само да нису Срби. И то само и једино онај део око Цетиња и та околна Катунска нахија. То су уствари и ти једини Црногорци у Црној Гори. Физичком појавом се не разликују много од Срба и Словена али су се често косили својим политичким ставовима и играма са српским народом кроз историју и хтели да ставе до знања онако ''притајено'' да као нису Словени и Срби него неки тамо други народи. Сам књаз Никола и престолонаследници су били ни тамо ни овамо, а опет поред свега су се заклињали на православље и косовске ране. И самим тим неким ставовима били највећа сметња уједињењу Србије и Црне Горе иако су се Срби ратници у црногорској војсци тим њиховим гестовима јако противили. А и увек се то Цетиње и околина разликовало од Срба и у Србији и Срба у Црној Гори и увек су вукли контру протв српства и словенства. Тачније од владавине књаза Николе Првог Петровића па наовамо, јер се то раније није дешавало и било је не замисливо за време владавине Владике Рада тј. Његоша. У то се време знало да су Срби и ту поговора није било. То ''црногорчење'' и покушај стварања нације је почело негде пред ослобађање од Турака и Балканске ратове које наравно ни тада није могло проћи иако је господар Црне Горе ка томе тежио. Касније крећу покушаји црногорског усташе Секуле Дрљевића са својим помоћницима из НДХ и на крају ово ново Цетиње и црногорски владари који су успели да ураде оно што њихови претходници нису, тј. да направе независну Црну Гору и црногорску нацију. И да ''покушају'' да се више не зову Словенима и Србима. Али ипак поред свега тога и долина Зете и Ријека Црнојевића и Бјелопавлићи и Ђурђевића Тара и Љешанска нахија и цео Васојевски округ и Стара Херцеговина и Пива уствари све осим царског Цетиња и дан данас после свега што се издешавало себе назива и Словенима и Србима. Е сад шта се издешавало да се створи та новокомпонована црногорска нација и да себе више не називају Србима и Словенима то је пуно дубља прича. Шта више још једном сам сигуран да су опет Ватикан и католичка црква уплели своје прсте у све то и да су главни кривац за раскол Срба у Црној Гори и стварања те не постојеће црногорске нације. Тако исто за те Македонце и Бошњаке или муслимане не знам више ни како се сад дефинишу. Јер су били и Турци и хрватско цвијеће и југословени и шта ти ја знам шта још само да не буду Срби. Те све непостојеће нације као што је већ познато почео је да ствара комунизам и те своје замисли коначно спровео у дело тј. направио отпадке од српског народа (непостојеће нације)!!!
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-18-2009
(09-16-2009, 12:31 AM)Kaja link Wrote: Имам једну молбу за вас. Јако сам заинтересована за нашу јужну покрајину Космет. Е сад, ако неко може детаљније да исприча како смо и када почели да је губимо, мислим да би било јакооо интересантно прочитати. Од славне сеобе Срба, па до дана данашњих. Чича, у тебе гледам! ;Dево Кајо са малим закашњењем,али надам се да не замјериш....дакле више суштински подаци о броју становника на Космету кроз вијекове...
Дечанска Повеља из 1330. садржи детаљан попис домаћинстава и села унутар Метохије и северозападне Албаније: три од 89 насеља су албанска, остали су неалбанско становништво, апсолутном већином Срби
Историјски и археолошки извори средњег века су довољно богати да знамо етничку слику Косова и Метохије. Овде скраћено дајемо демографску слику која је почела да се мења са турском окупацијом.
Дечанска Повеља из 1330. садржи детаљан попис домаћинстава и села унутар Метохије и северозападне Албаније: три од 89 насеља су албанска, остали су неалбанско становништво, апсолутном већином Срби.
Од 2.666 земљорадничких домаћинстава са кућама и господарским зградама, и 2.166 домаћинстава која су се бавила сточарством, са кућама и испасиштима, 44 су забележена као албанска (1,8 одсто). Остала су сва српска.
Према турским тефтерима из 1455. територија под контролом Бранковићеве династије (што покрива око 80 одсто садашње територије Косова), забележено је 480 села. Од тога 13.693 одрасла мушкарца, 1285 домаћинстава, 14.087 глава породица (од тога 480 удовица и 13. 607 одраслих мушкараца).
Етнички: 12,985 српских домаћинстава у 480 села и градова, 75 влашких у 34 села, 46 албанских унутар 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши, Вучитрн; једно јеврејско у Вучитрну, једно хрватско.
Према попису из 1487. Вучитрнски округ имао је 16,729 хришћанских домаћинстава (412 у Приштини и Вучитрну), 117 муслиманских (94 у Приштини, 83 у сеоском подручју).
Ипек: 68 одсто Словена, 121 хришћанско домаћинство, 33 муслиманска.Сухо Грло, Метохија: 131 хришћанско домаћинство од тога 52 одсто су Словени Доња Клина: 50 одсто Словени; Дечани: 64 одсто Словени. Сеоска подручја: 6.124 хришћанских домаћинстава (99 одсто), 55 муслиманских (један одсто).
Подаци из XИX века су у доста случајева противуречни, понекад је бројчана предност давана Србима, понекад Албанцима. Отоманске статистике се углавном сматрају непоузданим, с обзиром на то да дају преглед по религији, радије него по народности.
Студија аустријског лекара из 1838. Јозефа Милера је показала да је Метохија највећим делом српска. Милер је дао податке за три града, Призрен, Пећ и Ђаковицу, што само грубо покрива територију Метохије.
Од 195.000 становника: 73,572 православних Срба 38 одсто, 5.120 католичких Албанаца 3 одсто, 2.308 осталих немуслимана (Јањевци итд); 114.000 муслимана (58 одсто), од којих 38.000 Срба (19 одсто), 76.000 Албанаца (39 одсто).
Пећ: 11.050 Срба, 500 Албанаца; Призрен: 16.800 Срба, 6.150 Албанаца; Ђаковица: Већинско становништво је албанско, окружено српским градовима
Мапа коју је објавио француски географ Г. Лежан из 1861, показује да Албанци живе на 57 одсто данашње покрајине, док слична карта коју су објавили 1867. британски путници Г. М. Мекензи и И. П. Ирби, показује нешто мање. Ове мапе нису показатељи које је становништво преовладавало.
Једна студија из 1871. коју је урадио аустријски пуковник Петар Кукуљ за унутрашње потребе мађарске војске показује следеће стање: од 500.000 становника: 318. 000 су Срби (64 одсто), 161.000 Албанаца (32 одсто), 10.000 Рома и Черкеза, 2.000 Турака.
Милош С. Милојевић који је пропутовао цео регион између 1871-1877. је оставио сведочанство које показује да су Срби чинили већину популације и били доминантно становништво у свим градовима, док су Албанци били мањина и насељавали углавном сеоске делове. Према његовим подацима Албанци су чинили већинско становништво искључиво унутар јужне Дренице (муслимански Албанци) и предела Ђаковице (католички Албанци), док су у градовима били углавном Срби. Забележио је такође неколико турских, ромских и черкеских насеља.
ДОЛАЗАК АЛБАНАЦА
Током рата између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије 1683-1699, велики део Срба са Косова и Метохије је отишао на север, ка ужој Србији и тадашњој Мађарској и Аустрији. Као последица овога простор у покрајини је почео да попуњава велики број муслиманских Албанаца из виших делова (Малеси), углавном у Метохији. Овај процес се наставио и током XVIII века.
Промена етничке слике
Карта Алфреда Стеда објављена 1909. показује да приближно сличан број Шиптара и Срба живи на овој територији. Међутим, од 1921. од 439.010 становника, 280.440 (64,1 одсто) су Шиптари
Процењено је да је око 400.000 Срба протерано из Косовског вилајета између 1876-1901, нарочито током Турско-грчког рата 1897. Мапе које су објавили немачки историчар Киперт, Ј. Хан и аустријски конзул К. Сакс, показују да Шиптари живе на већини територије данашње покрајине, међутим не показују која је популација у већини. Према њима предео Косовске Митровице и Косовог Поља насељен је углавном Србима, а већина територије западног и источног дела је насељен углавном Шиптарима муслиманима. Према овој статистици објављеној 1899: 182.650 Шиптара (47,88 одсто), 166.700 Срба (43,70 одсто).
Британски новинар Х. Брејлсфорд проценио је да две трећине популације чине Шиптари, док једну трећину представљају Срби. Најнасељенији западни градови су Ђаковица и Пећ који имају између 20.000 и 25.000 шиптарских домаћинстава, према око 5.000 српских.
Карта Алфреда Стеда објављена 1909. показује да приближно сличан број Шиптара и Срба живи на овој територији.
.
Отоманско царство је спровело још једно истраживање, мало пре пада 1912: Срби хришћани 415.300; Срби муслимани 236.420; Шиптари 106.270; Турци (и Черкези и Јуруци) 39.050; Роми 12.380; Јевреји 1.750; Цинцари 1.170; Грка 20
Етничка слика је нагло промењена током 20. века.
Од 1921. од 439.010 становника, 280.440 (64,1 одсто) су Шиптари.
Турска и Југославија су 1938. потписале споразум о исељавању око 200.000 муслимана (Турака и Шиптара) у Турску. Из логистичких разлога, Турска се касније повукла из споразума, те се само 4.000 особа преселило.
Српске власти су у пар наврата између 1922. и 1938. покушале програм реколонизације покрајине православним српским живљем. Око10.000 породица је тада насељено већином у северном Косову, Косову Пољу и дуж реке Лаб.
Пописи и други извори варирају о етничкој слици, тако да од 552,064 становника Шиптарима се приписује између 40 и 62 одсто.
У Другом светском рату се због насиља десетине хиљада неалбанског становништва исељава у ужу Србију или Црну Гору, а шиптарско досељава из Албаније.
Титова комунистичка власт забрањује повратак исељених лица на Косово и Метохију, али нове безбедносне мере успоравају нова исељавања.
Исељавање и насиље се поново појачавају. Службени подаци су били непоуздани, сакривани и фалсификовани. Усељавање из Албаније се појачава. Слика пописа 1971: укупно 1.243,693 становника. 916,168 Шиптари (73,7 одсто); 228.264 Срби (18,4 одсто); 31.555 Црногорци (2,5 одсто); 26.000 српских муслимана (2,1 одсто); 14.593 Рома (1,2 одсто); 12.244 Турци (1 одсто); 8.000 Хрвата (0,7 одсто); 920 Југословени (0,1 одсто)
Према попису 1981. године 1.584,558 укупно становништво од тога: 1.226,736 Шиптари (77,42 одсто); 209.498 Срби (13,2 одсто); 27.028 Црногорци (1,7 одсто); 2.676 Југословени (0,2 одсто).
Попис из 1991. бојкотовала је већина Шиптара, мањи број Рома и муслимана. Према овом попису, на Косову и Метохији је било 194,190 Срба (10 одсто); 20,365 Црногорци (1 одсто); 9,091 Шиптари; 57,758 муслимани; 44,307 Роми; 10,445 Турци; 8,062 Хрвати (Јањевци, Летничани); 3,457 Југословени.
Грубе процене, након ратова и етничких чишћења говоре да је 2.000 године на Косову и Метохији било 88 одсто Шиптара (1.584,000 - 1.733,600); седам одсто Срба (126.000 - 140.000); три процента муслимана и муслимана (54-60.000); два одсто Рома (36-40.000); један проценат Турака (18-20.000).
РАЗЛИЧИТЕ ПРОЦЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА
Покрајина тек треба да обави званичне пописе. Важно је рећи да се процене статистичких установа у Приштини и Београду драстично разликују око данашњег броја и структуре становништва (приштинска процена 1.800,000 до 2.000,000, а београдска само 1.378,980 људи). Седам година после доласка снага НАТО и УН, прогнаних неалбанаца и даље има најмање 250.000 ван покрајине, а исељавање и скромни повратак паралелно трају.
Одг: Митови,легенде предања и обмане о историји - ЧИЧА КЕЖУЛТРА - 09-18-2009
одличан текст преузет са "Serbian Orthodox Church"....
дакле данашња велика обмана шиптара је како су они само наталитетом узели земљу а и да су они на Косову одвајкада....али ИСТИНА је МНОГО другачија...
Насељавање Албанаца у српским земљама од XVIII века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују це многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа це оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може це о томе, дакле, говорити као о "претеривању"; није у складу са историјском истином прича о "природном" силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да це историја албанских сеоба подвргне извесном "козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: "ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [је] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја". Оваквим це тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та "пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме це прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које је исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме це, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница - да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање "ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.
Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XВИИИ века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те це расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им је од уста отиман; најзад су морали да це паселе.
Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XИX века колонизација је добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски је насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао је Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су це на тај начин што су це неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло је и до померања мијачких породица на исток.
Средиште насилника је Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где је овај зликовац уморио преко сто људи. Ту је бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Је врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен је један Словен!].
Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XИВ века у селу Лазаровци налази це гробље са натписима, по којима це види да је ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када је неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да је теши. Пришао јој је убица и рекао: "Ћути! ћути! Ете му било писано ја да га убијам!" - на шта му је мајка убијенога одговорила: "Хвала ти, када це бар ти нађе да ме утешиш".
Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било је брсјачко, али це разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало је организован отпор; село су качаци палили више пута, али це оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.
Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да це етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ је бежао из својих старих насеља и прикупљао це у другим већим селима или варошицама, или це исељавао из области, па су це у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XИX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.
Подаци о исељеницима у Пологу указују да је православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види це, исто тако, да је наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке је истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би це поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Ха тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би це из матичне области иселио један члан, са њим су це и други селили онамо где већ имају саплеменика. Досељавање Албанаца махом це вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку је тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било је у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да је сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход је по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу це прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су це знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су це само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.
Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да це досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су це исељавали, док це нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био је последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена је после овога рата.
Село Корито било је македонско, а сада је албанско. Албанци су це доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да це населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.
У Лопушник су це крајем XВИИИ века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.
Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XИX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани]. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.
Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који це приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман је био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па је тако Симњица постала муслиманско-албанско село.У селу Џепчишту налазио це манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.