+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-04-2009
(12-03-2009, 07:51 PM)ЧИЧА КЕЖУЛТРА link Wrote: Одмазда
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13130
(Превео Ненад Томовић)
Свака част Чича на овом тексту!!!
Просто је невероватно колико је само дволичности, дрскости и безобразлука у западним политичарима, и медијима.. а још горе од свега је када У92 се забрињава за жртве из Сребренице, или Овчаре рецимо.
За мене лично страдало је у Сребреници и невиних жртава, али нико од душебрижника Сребренице неће да каже колико, и како је страдало Срба у истој тој Сребреници на прелому 1992/93. Крвави Божић 1993. године.
Са Овчаром је слично. С тиме да од 200 страдалника има пуно 95% оних који су то заслужили, тачније злочинаца који су у рату окрвавили руке, па су се преобукли у болеснике, рањенике. То је чини ми се и јавно потврђено у сведочењу др. Весне Босанац у Хагу. Али није имало значаја за случај Веселина Шљиванчанина. >
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-11-2009
Злочини у сарајевском "силосу"
Логор у силосу, у Тарчину, мај 1992.- јануара 1996.
- Материјал обрађује време од априла 1992. године, од избијања сукоба у Српској и Федерацији до 27. јануара 1996. године када је по Дејтонском споразуму и под притиском међународних фактора затворен логор Силос у Тарчину.
- Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.
- Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву.
- На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.
- Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.
- Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.
- Логор је непрекидно функционисао за све време српско-муслиманског рата између Реп. Српске и МХ Федерације и последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
- Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.
- Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити екстремиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
- Логор је био под непосредном командом 109. Брдске муслиманске бригаде такозване "армије БиХ" чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.
- Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 цм, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.
- У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био мали прозор који се из ћелије није могао видети.
- Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.
- У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника. Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.
- Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је Петко Крстић 14. октобра 1992. године.
- И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.
- У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.
- Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација. У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.
- Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
Видео материјал на енглеском о сарајевском "силосу"
![[Image: ResizeofLOGOR.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/ResizeofLOGOR.jpg)
Видео материјал о сарајевском "силосу" на српском од РТРС
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС. 1. део
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС, 2. део
Упозорење: видео снимци се не препоручују осетљивим и малолетним особама!
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-11-2009
Јама Казани у непосредној близини сарајевског стадиона "Кошево" налазе се гробице грађана српске националности Сарајева.
Први део...
![[Image: 1992-96jamakazanilogorSarajevo.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/1992-96jamakazanilogorSarajevo.jpg)
УПОЗОРЕЊЕ: филмови се не препоручују малолетним и осетљим особама!
Други део...
"Казани" крију жртве
Пише: Д. СТОЈАКОВИЋ, Новости
КАДА су муслимански војници етнички очистили Пофалиће, на ред је дошло насеље Велешићи, у којем су почињени монструозни злочини. Најдрастичнији пример је убиство шесточлане породице Ристовић, 8. јула 1992. године. Он што баца посебну сенку на цео случај, јесте чињеница да је један од преживелих Ристовића, у сарајевској болници "Кошево", добио отпусну листу у којој се каже да је рањен од гелера експлодиране гранате, иако је имао прострелне ране задобијене од групе војника који су ликвидирали његову породицу.
Породица Ристовић је била једна од најугледнијих и најимућнијих у насељу Велешићи. Реч је о староседеоцима који су имали чак 18 кућа у свом власништву. Једна од тих кућа је била у власништву покојног Светозара Ристовића, који је умро 1990. године. После њега остала је супруга Радослава, два сина Петар (рођен 1951. године), Обрен (1955) и кћерка Боса (1961).
У њихову кућу, 8. јула 1992. године, у 12:35, упала је група од четири наоружана муслиманска војника у маскирним униформама на којима су биле ознаке "Зелених беретки", који су припадали јединици Мурата Шабановића. У поменутој групи били су Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић, Осман Хоџић и Мехо Ибишевић. Сва четворица су из насеља Кобиља глава. Осим четворо чланова Светозарове породице, у кући су се налазили још и рођаци Данило (Тодора) Ристовић (1977), Мила Ристовић (1932), Душан Ристовић и Стојанка Мастиловић.
Војници су их затекли како седе око округлог стола и упитали су их да ли имају оружје? Када су добили одговор да немају, војници су запуцили и на лицу места убили Радосаву, Милу и малолетног Данила, док су Обрен, Перо и Босиљка били рањени, односно још су давали знаке живота, али су убрзо умрли. Душан Ристовић је био погођен и покушао је да побегне, али је изгубио свест и 30 метара од куће се онесвестио и пао.
ЈЕДИНА неповређена особа је Стојанка Мастиловић, која је сведок овог злочина. Она је, осам дана касније, уз помоћ пријатеља, избегла у Србију, где и данас живи. Рањеног Душана Ристовића, до данас непознате особе, пребациле су у болницу "Кошево" где је остао 18 дана на лечењу.
Иако је задобио прострелне ране испод самог лакта леве руке, у пределу грудног коша с леве стране испод рамена, на левој препони и у пределу десног колена, у отпусној листи му је написано да је страдао од парчади гелера експлодиране гранате. После рата у болници у Теслићу потврђено је да је страдао од прострелних рана.
Душан се, после изласка из болнице, вратио у Велешиће где је боравио до марта 1995. године. Услови за живот су му били ужасни. Није имао хране, а муслимански војници су га сваког дана "обилазили" претресајући му кући и одузимајући сву храну коју је имао.
Отац малолетног Данила Ристовића - Тодор, одмах после синовљевог убиста, ухапшен је и затворен, а тек 1995. године је размењен. Око убиства породице Ритовић вођен је судски поступак. Нажалост, као да није. Исмет Ћутук и Адмир Адиловић су ослобођени оптужбе, док је Мирсаду Хоџићу изречена мера психијатријског лечења.
Какав је однос власти у Сарајеву био према ратним злочинима, сведочи и податак да је, тек после седам месеци од овог стравичног масакра, начелних Центра јавне безбедности Сарајево Бакир Алиспахић, по службеној дужности, поднео кривичну пријаву против пет лица. Од те петорице тројица су, како смо навели, ослобођена, а двојица су у бекству.
После масакра породице Ристовић, целокупно српско становништво из Велешића кренуло је у збег, али их је, код предузећа "Плин", уз претњу оружјем, војна и цивилна полиција присилила да се врате кућама, уз тврдње да ће бити заштићени. Нажалост, терор над српским становништвом је настављен.
У стан Славка Рађена, 4. септембра 1992. године, упали су наоружани војници који су га у чарапама и без зубне протезе, наочиглед његове супруге, одвели. Славкова супруга Вера је од полиције захтевала информацију о свом супругу и добила информацију да је нестао. Његово тело је пронађено испред кафане "Три шешира".
У Велешићима је убијен и Крсто Буха, чије тело су муслимански војници после убиства покушали да запале. Његовог сина Јанка одвели су припадници сарајевске полиције и тада му се губи сваки траг.
ЈЕДНА од најморбиднијих ликвидација је масакрирање Милорада Плазинића (1951). Њега су између 5. и 7. јула 1993. године, у његовој кући у Горњим Велешићима, број 96Б, исекли оштрим предметима, а комаде његовог тела је пронашао комшија муслиман који се презива Семић. Треба напоменути да је покојни Милорад био тежак инвалид и већ пензионер у својој 52. години живота.
Сурову ливидацију није, нажалост, избегао ни Ненад Гојковић (1934) из Ловћенске улице бр 53. Њега су, 24. септембра 1992. године, око 18 часова, из стана одвеле "Зелене беретке". Три часа касније, његовој супрузи Вукосави полиција је јавила да јој је муж убијен. Она је заједно са мужевљевим братом Недељком отишла у мртвачницу где је видела да Ненаду недостаје лево око и да на лицу има подливе од удараца. Како је Вукосава успела да сазна, њеног мужа је ликвидирао извесни Менсур, звани Менсо, из Скадарске улице.
Иако војска и полиција нису дозволиле масовни одлазак Срба, тотура се наставила. Моторизована санџачка бригада је, 24. и 25. новембра 1992. године, извршила рацију у Велешићима под оправдањем да тражи наоружање. У тој акцији ухапшено је 19 Срба: Жељко Кљајић, Остоја Шоја, Драго Шоја, др Војислав Чангаловић, Тодор Ристовић, Константин Божић, Живко Кретија, Јово Кретија, Милорад Шекара, Момчило Ковачевић, Ранко Крунић, Трифко Божић, Миливоје Скакавац, Драган Ристовић, Радмило Божић, Радмила Шоја, Милорад Плазинић (који је годину дана касније одведен и убијен), Младен Глоговац.
Они су спроведени у станицу полиције у МЗ Велешићи, а потом у просторије ГП "Враница" у Доњим Пофалићима у Дринској улици, изнад Фабрике дувана Сарајево. Сви су били изложени мучењу, пребијању и тортури, а најгоре је прошао Трифко Божић који је преминуо од последица мучења. У критичном стању, после злостављања, био је и стоматолог др Војин Чангаловић, који је једва преживео. Прво су га тукли палицама, а када је пао, шутирали су га ногама.
Потом Чангаловића уводе у једну просторију тако што га ударају нечим у пределу леђа од чега се лицем закуцава у зид. Колико је овај зубни лекар био измучен, сведочи податак да после пуштања није имао снаге да се врати кући, већ је ноћ провео у једном напуштеном аутомобилу у којем је изгубио свест. Сутрадан ујутро је покушао да се врати кући, али је у улици Благоја Паровића поново ухапшен и одведен у полицијску станицу Пофалићи. Из овог објекта пребачен је у болницу где је констатовано да му је поломњено седам ребара, да има инсуфијенцију бубрега и велики број контузија по рукама, ногама и телу.
Четири дана касније од прве рације, 29. новембра 1992. године, у Велешићима је обављена и друга у којој је ухапшен Божо Плазинић, који је одведен у ГП "Враница", где је тучен и присиљаван да призна поседовање оружја које није имао. После бруталног пребијања, одведен је у подрум где је затекао много испребијаних српских цивила. Успео је да препозна своје комшије Миливоја Скакавца и Микија Ристовића. Док је био затворен, кућа му је опљачкана.
Осим убијања и пребијања, Срби из Велешића су приморавани на копање ровова за потребе муслиманске војске. На том "послу" били су ангажовани Миливоје Шоја, Момир Ковачевић, Миливоје Скакавац и други.
"КАЗАНИ" су јама на Требевићу у коју су бацана тела српских жртава из Сарајева. Тачан број посмртних остатака који су завршили у "Казанима", вероватно, никада неће бити познат, јер је јама минирана и затрпана са неколико тона стена и камења. Федерална страна је 1996. године, пре минирања, извршила једну ексхумацију и пронашла, како се тврди, 29 тела и једну главу, али тела тих људи су нестала и не зна се где су завршила!?
Претпоставља се да су посмртни остаци жртава "Казана" сахрањени у секундарну масовну гробницу, а бошњачке војне и цивилне власти одбијају да одају локацију, јер се на том месту налази више стотина, можда и више од хиљаду српских жртава. О томе сведочи и изјава Бахирете Шљивић, чији је муж Божидар ликвидиран и бачен у "Казане". Бахирета је била упорна да пронађе мужевљеве посмртне остатке и нашла их након што је прегледала више од 200 тела убијених, који су били поређани на ледини у делу града недалеко од "Казана".
Ово сведочење Бахирете Шљивић открива да су бошњачке власти у Сарајеву и те како знале за злочине над српским цивилима, само до дан-данас нису одлучиле да казне починиоце, али и породицама дају информацију где су сахрањени њихови најмилији. Па, чак и да је у "Казанима" пронађено само 29 тела, невероватно је како су сва могла да се изгубе?!
Један од најодговорнијих за злочине на "Казанима" је Мушан Топаловић Цацо. Криминалац и силеџија који је на почетку рата био десна рука Алије Изетбеговића и једина особа која је код њега у кабинет могла да уђе без куцања, како је пре три године у интервјуу "Новостима" посведочио пензионисани генерал Армије БиХ Јован Дивјак. Управо у то време Цацо, који је био командант Десете брдске бригаде Армије БиХ, заједно са својим саборцима је чинио стравичне злочине над српским цивилима, али чак и над оним православним хришћанима који су били војници Армије БиХ.
МИНИРАНА ЈАМА
КОМИСИЈА за тражење несталих Републике Српске покушала је 23. августа 2001. године да изврши ексхумацију на "Казанима". Међутим, јама је минирана и њено дно је прекривено са неколико тона стена и камења. Ипак, пронађени су остаци одеће, златан ланац и део бутне кости.
КАМЕНОВАН ДО СМРТИ
Б. М. је посведочио да је сазнао за свог колегу из ПТТ Д. С. који је живео у насељу Швракино село. Прво је био ухапшен и у логору "Виктор Бубањ" провео пет дана потом је пуштен да би га поново ухапсили и у његовом насељу везали за расветни стуб где су га комшије каменовале до смрти.
(наставак текста је доле)
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-11-2009
У Сарајеву убијено 10. 000 Срба
Пише: Ратко Обреновић: Детроит, САД.
Сарајево је за време рата било највећи концентрациони логор у Босни и Херцеговини! Влада БиХ Алије Изетбеговића, повезана с терористима Ал Каиде, тамо је на најсвирепији начин уморила 10 хиљада Срба. Међу њима је и много убијене деце. Везу између Алије Изетбеговића и војника Ал Каиде су потврдили и стручњаци Конгреса САД.
Медијском пропагандом се покушала сакрити истина о масакрима у муслиманском делу Сарајева. Снајперисти из тог дела града су само у једној години на српској Грбавици (предграђе Сарајева) убили 700 жена и деце. Већина рана је регистрована у главу и врат.
Сада су напокон откривени и докази о систему концлогора у самом граду. На више од 37 пунктова и не зна се колико приватних затвора муслиманске власти су систематски убијале Србе. Обимну документацију о 10 хиљада убијених Срба у највећем концлогору у Европи након Другог светског рата - Сарајеву, прикупио је Марко Микеревић, судија поротник из Сарајева. Према његовим подацима, објављеним у Републици Српској, припадници 10. брдске бригаде Армије БиХ су више од 2. 500 српских лешева бацили у злогласну јаму Казани у Сарајеву! Све жртве су претходно на најсвирепији начин мучене. Муџахедини су се нарочито иживљавали над децом и женама.
По испољеној бестијалности највише су се истакли припадници 10. брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине и њен тадашњи командант Мушан Топаловић звани Цацо. Како су сведоци потврдили, Алија Изетбеговић се често на ручку састајао с Топаловићем. Познато је да је Изетбеговић лично обилазио концлогоре за Србе у БиХ!? Био је и почасни командант муџахединске јединице Ал Муџахид у којој је био велики број терориста Ал Каиде. Надимак му је био Ал Изети.
О злочинима које су починили припадници 10. бригаде АРБХ, постоји обимна документација, која је достављена и тужиоцима Хашког трибунала. Извештаји укључују обдукционе налазе, медицинске картоне и тачне локације убистава и места налажења посмртних остатака. Преживели заточеници сведоче о многобројним убиствима, малтретирањима, сакаћењима итд.
Сами припадници ове формације, који су углавном потицали из криминалног миљеа, говорили су како је улазница у ту јединицу била одсечена српска глава. Међу доказима које је прикупио Документациони центар комесаријата за избеглице Републике Србије налазе се сведочења преко 400 преживелих логораша али и видео-записи на којима се види како су припадници 10. брдске бригаде АБИХ најпре силовали, потом на најбруталнији начин убили 16 девојчица српске националности. Али, ту њиховој бестијалности није крај, они су њихова тела бацили зверима у Зоолошком врту у Сарајеву.
Данас се покушава минимизирати страдање Срба у концентрационим логорима у Сарајеву и околини по истом сценарију који су Хрвати применили на јасеновачке жртве. Зато ни мало не чуде напади на Центар јавне безбедности Источног (српског) Сарајева који је недавно изнео податке о 5000 убијених Срба, без обзира на комплетну медицинску документацију о свим жртвама. Објављивање ових информација изазвало је негодовање муслиманских политичара. Тако је Тарик Садовић, председник клуба посланика СДА, у скупштини РС дао изјаву на којој би му и Гебелс позавидео: "Чињеница је да је један број Срба страдао од паравојних група, али и од припадника Армије БиХ. Међутим, према мојим информацијама, та бројка не прелази три стотине"?!
Летећи Срби
Припадници 10. брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине, предвођени криминалцем Мушаном Топаловићем Цацом, имали су бројне специфичне начине убијања сарајевских Срба. Једна од њихових монструозних "игара" је била бацање немоћних жртава са вишеспратница и солитера. Несрећнике су називали "летећи Срби", а према сведочењима, највише су се одушевљавали тупим звуком удара тела у бетон.
Један од сведока сарајевског пакла, студент Драган Тодоровић (37) издржавао је затворску казну од 10. децембра 1993. године до 7. марта 1994. године, када је помилован "одлуком о аболицији". Од 1992. године био је "заточеник" Студентског града из кога није могао изаћи, као и сви студенти Срби. Према његовом сведочењу, у бившој касарни ЈНА "Виктор Бубањ", коју су муслимани претворили у логор "Рамиз Салчин", боравио је у време хапшења великог броја војника припадника Цациних јединица, као и Рамиза Делалица Ћеле (муслиман из Рашке, који је у марту 1992. године на Башчаршији убио српског свата - тумачи се као почетак рата у БиХ 1992.).
"Било је стравично само слушати како се ти муслимани договарају, а непрестано су се чудили зашто су их затворили када су само побили четнике", сведочи Тодоровић. Тодоровић наводи да је сам Ћело говорио како му је "Алија наредио да нико жив не сме остати, а сад ме оптужио, што ћу рећи и на суду"?!
У затвору "Виктор Бубањ" више од 90% затвореника били су Срби, углавном доктори наука, професори са факултета, лекари, магистри, инжењери...
Осим изјава двојице Срба, Удружење је тада доставило Голдстону и списак масовних гробница у Сарајеву, као и изјаву генерала Армије БиХ Јована Дивјака да је писмено обавестио Изетбеговића како се у "Сарајеву догађа геноцид над Србима и да је у прва два месеца рата, без повода и регуларних судских процеса, ликвидирано преко 800 Срба".
Тада је Голдстону скренута пажња и на термин "летећи Србин", што је значило бацање Срба са сарајевских вишеспратница, да би се испразнили станови и у њих ушли припадници регуларне муслиманске војске.
Из поузданих извора Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК), који су молили Удружење да остану анонимни, добијен је податак да је у компјутерима МКЦК око 6. 000 Срба из самог Сарајева који су нестали и који се траже.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-11-2009
Сарајевски злочини: Убити без сведока!
Пише: Душан СТОЈАКОВИЋ, Новости.
07.08.2005.
ПРЕМА расположивим подацима, посмртни остаци осморице војника однети су на Дариву код Тунела, недалеко од Бембаше, популарног градског купалишта. Тела су запаљена, али нису потпуно изгорела. Зато су следећег дана, по наредби локалног команданта Сакиба Пушке, тела пребачена испред мртвачнице болнице "Кошево".
Истога дана сахрањени су на гробљу "Лав". Према непровереним информацијама, посмртни остаци војника су 1993. године ископани и пребачени на непознату локацију. Сумња се да су поново враћени на Дариву, где је у току ексхумација једне велике масовне гробнице.
Комисија за тражење несталих Републике Српске на овој локацији већ двадесетак дана врши ископавања. Али, проблем је што је локација после рата затрпана хиљадама кубних метара шута, отпада и земље, па се ископавања врше успорено. Друга верзија о судбини ових осам тела јесте да су једноставно бачена на градску депонију и да су данас покривена тонама смећа.
Иако, како смо већ напоменули, постоје документовани докази да су министар одбране БиХ Јерко Доко и командант Територијалне одбране Хасан Ефендић издали писмену потврду да су војници пуштени, а доказано је да су нестали, правосуђе у Сарајеву, али и Хагу, није занимао овај случај.
Лист Новости су у поседу документа које је издало Министарство за народну одбрану и Штаб ТО из Сарајева, број: 02/288-1 од 21. маја 1992. године, упућеном Кризном штабу Српске демократске странке. У овој потврди коју су потписали Јерко Доко и Хасан Ефендић се наводи: "За време оружане борбе, 22. априла 1992. године, на Добрињи, у општини Нови град, од стране припадника ТО РБиХ, заробљени су резервни војници ЈНА српске националности". Наведена су имена, и закључено је:
"НАКОН заробљавања именованих војника, као што је наша усвојена и на делу спроведена пракса да не заробљавамо нити задржавамо припаднике ЈНА, именовани војници су упитани да ли желе да се определе за повратак кући, у ЈНА или да пређу у састав ТО БиХ. Након обављеног разговора са свим заробљеним војницима, исти су се изјаснили да не желе повратак у редове ЈНА, нити прелазак у ТО БиХ, већ да им је жеља да се врате кућама, пошто су присилно мобилисани. Код таквог става сваког појединог припадника ЈНА српске националности, према прокламованом начелу ТО РБиХ, сви именовани заробљеници пуштени су на слободу, тако да о њиховој даљој судбини немамо ближих информација."
У сарајевским насељима Пофалићи и Велешићи догодили су се највећи злочини над српским становништвом. Неколико хиљада људи је било принуђено да се исели, а њихових више од 500 кућа је запаљено. На десетине људи само због свог хришћанског имена и презимена је ликвидирано, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављања жена, издвајамо да је доказано да су две малолетнице силоване. Имена починилаца ових свирепих злочина су позната, али они слободно ходају по БиХ и Европи!?
Синхронизованим деловањем Министарства народне одбране и Штаба ТО БиХ 10. априла 1992. године издато је привремено упутство МО БиХ о организовању штабова ТО БиХ. Управо један од таквих штабова - општински, за територију Новог Сарајева, који је водио Идриз Салком , извршио је организацију и планирање напада на Пофалиће. Осим тога, на основу Директиве о одбрани суверенитета и независности БиХ организовано је протеривање српског становништва са територије општине Ново Сарајево. Конкретно, из насеља Доњи и Горњи Пофалићи, Велешићи, брда Хум, Храсно, Долац-малте, Ченгић-виле...
У овој акцији систематског напада на српско цивилно становништво учествовао је и МУП БиХ, о чему сведочи и депеша 10-70 од 29. априла 1992. године са ознаком "веома хитно", са потписом министра Алије Делимустафића. После овога почела је акција, коју је на самом старту карактерисало психолошко деловање и застрашивање.
ПРВА жртва је био пензионисани полицајац Млађен Братић. Он је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана је рањен Драгомир Игњатовић. Десет дана касније, убијен је Рајко Савић. После тога, почео је невиђено суров и бруталан терор над српским цивилима и уништавање и пљачка њихове имовине. Геноцидно поступање, супротно члану 3 "Женевске конвенције", лако се може доказати бројношћу страдалника и жртава.
Напад на Пофалиће почео је 16. маја 1992. године. Акцију су припремили командант ТО БиХ Хасан Ефендић и локални старешина ТО Идриз Салко. У акцији су учествовали Одред "Пофалићи 1", чији је командант био Хабиб Идризовић. Одредом "Пофалићи 2" командовао је Јусуф Лошић, одредом "Велешићи" командовао је данас покојни Енвер Шеховић, батаљоном Војне полиције командовао је Џевад Топић.
Пре 16. маја 1992. године вршено је свакодневно гранатирање и снајперска паљба. Од ових дејстава погинули су Славица Ђуровић (девојачко презиме Јешић) и њене комшије Саво Марић, Обрен Пантовић, а теже је рањен Славичин муж Добро Ђуровић. Од снајпера је страдао Рајко Савић. После убиства поменутог пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника.
На насеље које је било у потпуном окружењу уследио је напад у 05:30, из правца железничке станице, Фабрике дувана, Бућа потока и Кобиље главе. Српско становништво се нашло у потпуном окружењу и одлучило се да се пробије кроз тешко проходан терен преко брда Жуч. У том пробоју је убијена Нада Васковић, трудница у осмом месецу трудноће.
ПРИЛИКОМ напада, Керим Лунчаревић је наредио да се запали неколико српских кућа. Та наредба је извршена, а до краја 1992. године опљачкано је и запаљено више од 500 српских кућа, о чему постоје и видео-снимци. Преостали Срби, углавно стари, инвалиди и немоћни били су изложени невиђеној тортури. Већина је убијена, а тела никада нису пронађена.
Убијен је брачни пар Пикулић - Војислав и Марица. Ово двоје угледних Сарајлија одведено је из своје куће и након тога се воде као нестали. Њихов презимењак Перо Пикулић је, такође, одведен од наоружаних особа и - нестао. Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса. Божидар и Љубица Елек, након убиства су запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.
После напада 16. маја, у 16.30 часова, у зграду у Улици Орловачкој 19а, упала је група наоружаних муслимана који су ухапсили власника куће Рада Цвијетића, његовог сина Горана и сестричину Дејану Чворо. Одведени су у кућу Салема Карамовића, где их је испитивао Хабиб Идризовић, који је Раду показао наредбу Месне заједнице Доњи Пофалићи и у којој је дословно писало: "да се побије све што се затекне у његовој пекари, било одрасли или деца, али без сведока".
Карамовићеви синови Фаик, Џевад и Фадил су претукли Рада и Горана рукама, ногама и кундацима пушака уз претње клањем. Одведени су у Дом за малолетне деликвенте, који је у акцији био предвиђен као затвор за заробљенике, где су прошли кроз шпалир муслиманских цивила дугачак 30 метара, у којем су тучени рукама, ногама и тврдим предметима. Настављено је њихово премлаћивање. Од жена муслиманки присиљавани су да силују своју рођаку Дејану Чворо, којој је насилно синута одећа, што су одбили?! Поменуте жене су хтеле флашом да силују Дејану, али је то спречио један мушкарац, с којим је жртва пре рата радила у фирми "Југокомерц".
У Орловачкој бр. 7, кобног 16. маја, припадници оружаних снага БиХ су дошли пред кућу Сретка Чангаловића, којем су без разлога поломили леву руку и натерали га да гледа како пале куће његовог оца Јефте и рођеног брата. После тога је скоро свакодневно пљачкана имовина Чангаловића, а Сретка су редовно пребијали. У јуну 1992. године, Сретко је одведен у самачки хотел ГП "Враница", где му је поломњена и десна рука, а тучен је разним предметима.
КАДА су видели да тортура не може да отера Сретка, одлучили су, у јулу 1992. године, да запале кућу док је Сретко боравио у њој. Срећом, успео је да се извуче из пламена и, после тога, да са супругом напусти Пофалиће.
Стојанка К. и Радмила Т. посведочиле су да их је 25. априла 1992. године ухапсио Исмет Бајрамовић Ћело и затворио у једну шупу у Пофалићима. Стојанка је тамо затекла 13-годишњу Јелену. Њу и Јелену су Ћело и још седморица, које је доводио, перманентно силовали 25 дана. Њих две су у овом периоду силоване више од 200 пута, а малолетна Јелена је остала у заробљеништву и после половине маја, када је Стојанка пуштена на ургенцију пријатеља муслимана.
Стојанки су у Сарајеву одбили да ураде абортус, јер није желела да потпише изјаву да су је силовали Срби. У новембру 1992. године конвојем је изашла у Београд, где се неколико дана касније и породила. Тренутно живи у Панчеву и од последица се лечи на Психијатријској клиници "Лаза Лазаревић". У подрумским просторијама ГП "Враница" силована је и Радојка Ш., коју је ухапсио Селак Вахид.
Радојка је четири дана пребијана, а онда је одведена у једну просторију где су је силовала шесторица муслиманских војника. Потом ју је испитивао Перо Кајић, који мора да зна идентет особа које су је силовале. Дан касније је пуштена кући, али је, недуго затим, поново ухапшена заједно са својим сином С. Ш. Одведена је у затвор полицијске станице на Цигланама недалеко од стадиона "Кошево", ту је оптуживана да је "повезана са четницима" (!?), али пошто није било доказа, пуштена је кући.
СВЕДОЧЕЊЕ МАЛОЛЕТНЕ ХЕЛЕНЕ
МАЛОЛЕТНА Хелен К., која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској бр. 22. Њу су одвела тројица муслиманских војника у униформама "Зелених беретки". Један од њих звао се Самир. Хелен је одведена у бараке у којима су становали радници ГП "Босна", где су је задржали 5 часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника "Зелених беретки". Након силовања запретили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, после чега су је пустили. Хелен је посведочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских девојчица. Њена мајка Х. З. је случај пријавила Центру службе јавне безбедности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу?!
ЛОМАЧА КОД "КОШЕВА"
ПРЕМА сведочењу Б. М. из Сарајева, 25. маја 1992. године поред западне стране стадиона "Кошево", код бивше дискотеке, видео је остатке запаљених лешева, тачније остатке ногу и једну главу. То је потврдила и медицинска сестра Д. П. - да су се данима на овој локацији налазили посмртни остаци Срба из Велешића, који су се налазили у стању распадања, а које су нападале и птице.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-11-2009
Казани (2. део)
Припадници 10. (касније 110-те) брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ су у периоду од 1991-93. године, приликом рација, хватали Србе на сарајевским улицама и становима и одводили их на Требевић, на копање ровова. Срби су се одатле ретко враћали живи. На Требевићу се налазила пећина Казани у коју су муслимански војници бацали тела Срба, које су претходно убили или живе Србе, које су усмрћивали и на тај начин. Да би уништили тела убијених Срба која су бацали у провалију Казани, у њу су убацивали старе гуме и палили их, а убацивали су и креч. Било је и других места где су бацани лешеви убијених Срба. Командант ове јединице је био Мушан Топаловић, звани Цацо, који је имао "елитну чету" у коју се примало са "уписнином", а "уписнина" је била одсечена српска глава. Припадници ове јединице су главе закланих Срба излагали у Основној школи?! Припадници ове бригаде су неке Србе убијали и на тај начин што би их привезали за камион и вукли их све док не издахну. Неке су, пак, убијали на тај начин што би их везали за 2 аутомобила који би кренули у супротном смеру, па би их тако расчеречили.
Припадници ове бригаде су учествовали и у снајперском гађању цивила у српском делу Сарајева. Командант снајперске чете је био Есад Туцаковић. Један од снајпериста је био Чолак Рефик, који се јавно хвалио да је лично од Алије Изетбеговића добио на поклон снајперски карабин који му је овај донео из Беча.
У посету овој јединици су долазили лично Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Бисерка Турковић која је касније била амбасадор БиХ, у Загребу.
Окружни војни суд у Сарајеву, чијем већу је председавао судија Мухамед Подруг, због неких од ових убистава је водио кривични поступак против једног броја припадника 10. брдске бригаде. Тако је 23.12.1994. године донсена пресуда по којој је била изречена казна затвора у трајању од 10 месеци, до 6 година.
Због кривичног дела убиства из чл. 36 ст. 1 Кривичног закона БиХ, а не ратног злочина, осуђени су Зијо Кубак, Рефик Цолак, Есад Туцаковић и Мевлудин Селак - на по 6 година затвора, Омер Тенџо и Акид Алибашић - на по 4 године и 4 месеца затвора, Сенад Хасић, Самир Шеферовић, Сабахудин Зига, Самир Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић - на по 10 месеци затвора, Армин Хоџћ на 5 година и 8 месеци затвора, док је Сеад Кадић осуђен на 4 године затвора.
Мера обавезног психијатријског лечења у медицинској установи изречена је против пет лица. На главном претресу је изнето да су судско-медицински вештаци пронашли остатке 29 измасакрираних људских лешева, али су успели да идентификују само 8. Суд је нашао да се радило о такозваном "обичном" убиству, а не о убиству на свиреп и подмукао начин, како је то било стављено окривљенима на терет од стране јавног тужиоца БиХ.
После само годину дана, пред Нову 1996. годину сви су осуђени били пуштени на слободу!? Сам Мушан Топаловић није био изведен пред суд пошто је, наводно, био убијен при покушају бекства. Припадници ове бригаде, који су вршили убијање цивила, претходно су их противзаконито затварали, мучили их и са њима нечовечно поступали, наносећи им при том тешке патње и повреде. Све то је било у функцији истребљења српског народа на подручију БиХ.
Тако су, између осталих, убијени и следећи Срби:
Вук Сања, стара 16 година,
Вучуровић Зоран (сведок 649/96).
Драшковић Милена - коју су заклали Самир Саферовић и Суад Османовић и бацили тело у провалију "Казан",
Јовановић Душан - кога су ножевима измасакрирали припадници 10. брдске бригаде и бацили у провалију "Казан",
Комљенац Радослав, из Сарајева, Улица Драгице Правице 7/2 - кога је заклао Мевлудин Селак (сведок 649/96).
Комљенац Марина, из Сарајева, Улица Драгице Правице 7/2, супруга Драгослава Комљенца - њу је заклао Рефик Чолак, а њено тело је такодје бацено у провалију "Казани" (сведок 649/96).
Лавриан Васил, заклао га је Зијо Кубат, који му је одвојио главу од тела, а тело гурнуо у провалију "Казан". У убиству је учествовао и Ертан Хукелић.
Лавриан Јелена - Ана, од мајке Олге Сцибан, супруга Васила Лавриана, којој је Суад Османовић наредио да легне и да рашири ноге а затим јој је, док јој је он гурао комад дрвета у полни орган, Есад Туцаковић упаљачем палио стидне длаке и на крају је заклао Туцаковић Есад, одвојио јој главу од тела и тело бацио у провалију. У убиству је учествовао и Ертан Хукелић.
Муминагиц Зоран, стар 17 година,
Николић Ервин (или Ергон), звани "Ено" - коме је Самир Бејтић забио сабљу кроз врат, а потом су га остали ударали ножевима по телу док га нису измасакрирали па му је Самир Бејтић одвојио главу од тела и бацио тело у провалију "Казан",
Радосављевић Бранислав - њему је Мушан Топаловић одсекао главу, а потом је тело бацено у провалију "Казани",
Салипур Катарина, из Сарајева, Ул. Бориса Кидрича бр. 3, супруга Предрага Салипура - њено тело је после убиства бачено у провалију "Казани",
Салипур Предраг, из Сарајева, Ул. Бориса Кидрица бр. 3, кога је заклао Нихад Хоџић, а Хусеин Хоџић му је ножем одвојио главу од тела које је потом бацено у провалију "Казани",
Шљивић Божидар (сведок 649/96).
Сцибан Олга, мајка Јелене Лавриан,
Објављено у Београду, децембра 1996. године
Одг: Отаџбински рат - фрактура - 12-12-2009
...
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-12-2009
![[Image: 1992-96ZlocininadSrbimauBiH.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/1992-96ZlocininadSrbimauBiH.jpg)
Пише: Петар II, vidovdan.org
14.04.2009.
Злочини над Србима у БиХ нису довољно истражени, а они који су истражени нису ваљано обрађени и презентовани у јавности.
Без разлике што је то веома захтјеван и скуп посао, васти РС су морале да издвоје одређена средства за истраживање злочина над Србима.
ВАЖНА НАПОМЕНА:
Материјали који ће се наћи у теми су информативног карактера, да се јавност упозна са активностима појединаца, група, војних формација, руководних структура... никако народа, ако се у неком материјалу нађе израз "муслимани" или "хрвати" мисли се на припаднике тих народа никако на народе.
Текстови садрже јако непријатне описе догађаја, те особе које имају проблема са срцем или су осјетљиви на такве садржаје, нека прате одмах испод заглавља наћи ће се упозорење. (Осјетљив садржај)
Постављање ових материјала нема за сврху да шири нетрпељивост или мржњу, већ да се народ упозна са размјерама злочина те начинима на који су извршени.
Већина злочина је извршена на начин да се слободно могу оквалификовати као монструозни. Србе цивиле су убијали и мучили их на, људској врсти, непојмљиве начине: убијали их клањем, вадили им очи, одсијецали главе сјекрама, убијали их маљевима, живе пекли на ражњу, живе набијали на колац, живе везали за дрво и полијевали бензином те палили бензин, силовали дјевојчице до смрти, везали живе за возила и тако вукли док особа не издахне, сјекли заробљенике на ситне комаде ножевима, живим људима одсијецали главе моторним пилама(моторкама), сјекли живе људе моторним пилама на комаде, људе боли вилама за ђубриво до смрти , живе људе затварали у куће те куће заједно са тим људима палили, бацали живе људе са спратова зграда... најчешћи облик масакрирања особе био је одсијецање главе.
Поред тога што је у већини Српских насеља на која је извршен напад, најчешће становништво које се затекло у селу је побијено, насеља су систематски пљачкана, а куће попаљене, што је знак намјере етничког чишћења.
Због чега се наводе имена жртава и начин на који су пострадали, из разлога што би опис злочина изгубио на тежини односно на валидности, јер злочин без имена жртава злочина може да се квалификује као пропаганада. У том случају никако не може да се ови описи злочина оквалификују као манипулација пострадалим или лицитација жртвама.
И поред тога је се извињавам породицама пострадалих што овдје помињем њихове пострадале чланове породица и родбине, јер мртви треба да почивају у миру. Моје дубоко поштовање према пострадлим и нека им је вјечна слава.
Материја је поредана хронолошки према датумима догађаја.
Подијељена је у групе по 50 датотека. Прије постовања датотека ставит ћу списак датотека догађаја који слиједе, такође хронолишки.
Редни број на списку одговара редном броју датотеке у теми.
Одређени догађаји су изостављени из теме из разлога што немам довољно података да би саставио датотеку.
Повремено ћу да стављам спискове стратишта за која су неопходни додатни подаци.
Ако неки догађај није наведен ни у једном од два понуђена списка, који обухватају дато вријеме, пожељно је да се укаже на тај догађај, као и ако неко располаже одређеним подацима нека их постави, или линк мјеста гдје се налази одређени материјал.
Извори података кориштени у овој теми су већином из два извора: Миливоје Иванишевић и Комитет за прикупљање података.
Има доста стратишта за која знам а не посједујем довољно података да би саставио релевантну датотеку, ако се деси да прикупим довољно података, тај догађај се ставља на почетак неке од сљедећих листа, значи ако листа обрађује период из августа 1992. испред тих података постављам прескочену датотеку нпр. из априла 1992.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-12-2009
ИСЛАМСКИ ТЕРОРИСТИ
У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Пише: МАНОЈЛО МИЛОВАНОВИЋ
ГЕНЕРАЛ-ПУКОВНИК ВРС
Бања Лука, новембар 2001. године
"Исламска декларација" Алије Изетбеговића је код нас објављена тек 1990. године. Међутим., она је написана седамдесетих година прошлог вијека и њу је њен аутор одробијао због "вербалног деликта". Наша јавност ни тада, а на жалост ни данас, није довољно упозната са истом. Ради се о тексту који представља nолитички nрограм, а
његова порука, смисао и садржај изражавају намјеру да се у Босни и Херцеговини створи исламска држава, што је изазвало вјерски, етнички и грађански рат у БиХ, са већ познатим, али и непознатим по народе у БиХ. У замишљеној исламској држави има мјеста
само заједну "чисту" исламску вјеру, а друге двије (православље и католичанство) су само "неисламске мањине". Негирајући њихову европску културу, цивилизацију, национална и људска права "Исламска декларација" негира конститутивност Срба и Хрвата у БиХ.
Постоје јасно да српско-хрватско питање и односи у БиХ имају другоразредни и пролазни значај. Суштина је у исламизацији БиХ, а за почетак је узет "грађански концепт" БиХ.
Пошто босански муслимани, сада "бошњаци", а убудућности желе да сви будемо "босанци" и ко зна шта ће им све пасти на памет, имају славенске, а не исламске корјене, било је потребно сопствени народ очистити од славенског поријекла и примјеса "неисламских мањина". Најбољи и најбржи начин за то је "увоз" правих верника из
земаља, са исламским корјеном и заједно са њима доисламизирати славенске муслимане и уклонити "неисламске мањине''. Значи, прво је требало исламски продуховити домаће Муслимане (стабилизовати вјеру по захтјевима Курана), а затим и силом исламизирати
остале становнике БиХ или их уништити.
Ово је био само увод за доказивање зашто је муслиманско руководство посегнуло за довођењем исламских плаћеника у току и послије рата у БиХ.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-12-2009
Упозорење: филмови се не препоручују осетљивим и малолетним особама!
![[Image: AlijaSelimagic.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/AlijaSelimagic.jpg)
![[Image: logorzenica.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/logorzenica.jpg)