Отаџбински рат - Printable Version

Отаџбински рат - Printable Version

+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-06-2010

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ И ПРИЧЕ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

Злочинац Насер Орић

Насер Орић је бивши командант Aрмије БиХ, кога је Хашки трибунал осудио за ратне злочине по само једној тачки оптужнице на 2 године затвора за индиректну одговорност за смрт 7 и мучење 11 српских заробљеника у периоду 1992-93. године?!

Рођен је у Поточарима (3. марта 1967.). Служио је војску 1985/86. у специјалним јединицама ЈНА за атомску и хемијску одбрану. Напустио је ЈНА са чином десетара. Године 1988. завршио је шестомесечни курс у Земуну и служио у Савском Венцу у Београду као полицијски тренер.
Као члан полицијске јединице за специјалне акције, имао је обуку још две године. Пребачен је 1990.године на Косово и Метохију као члан јединица за специјалне акције МУП-а Републике Србије.

По повратку у Београд је био телохранитељ Слободана Милошевића, а током демонстрација 9. марта 1991, је учествовао у хапшењу Вука Драшковића. Ноћу је радио на улазу у познату београдску дискотеку „Метро" преко пута клуба „Академија" у Кнез Михајловој улици.

Aвгуста 1991. пребачен је у полицијску станицу у Илиџи, на периферији Сарајева. Крајем 1991. премештен је у полицијску станицу у Сребреници и 8. априла 1992. је постао шеф полицијске станице у Поточарима.

Током рата у Босни, Орић постаје командант муслиманских снага у Сребреници (28. брдска дивизија, трансформисана у 8. операциону групу 1995.) од 1992-95. године. Предводио је многобројне нападе на више од 50 српских села 1992-1993, у општинама Братунац и Сребреница. За шта постоји основана сумња и докази о ликвидацији 3262 Срба
Јула 1995, војска Републике Српске заузима Сребреницу, а Орић, заједно са остатком команде 8. операционе групе, евакуише се хеликоптером пре заузећа енклаве.

Quote:Орићева страховлада
Кључни дио његовог свједочења јесте опис страховладе коју су на подручју опкољене сребреничке енклаве успоставили Насер Орић, као командант Армије БиХ у енклави, и његова група. Ибрахим Мустафић назива Насера Орића и његове људе "бандом" и "хунтом" описујући их као пљачкаше и убице...

"Кад је Ибрахим дотјерао камион, ја сам сутра морала опрати камион. На каросерији је био толико дебео слој спетака од крви да сам морала цио дан настављати казане прокључале воде да бих спрала онолику крв. То су животиње, само можеш да изгубиш главу!"...
Јесте да сам се и плашио, али сам сматрао да је свако одустајање од свог става пристанак да цио живот човјек живи без људског поноса", тврди Ибрахим Мустафић.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-06-2010

Кука..
ја сам рекао своје виђење о Радовану Караџићу.. не зато да га величам, или блатим.. рекао сам свој објектвини суд.. да сиурно није издајник попут Милошевића, али није вала једнак као генерал Младић.
Искрено, одавно сам престао да гледам Б92.. знам како су оријентисани, како се понашају према неистомишљеницима и шта имају за циљ. Тако да је сулудо повезивати моје ставове са њима... тим пре што ова моја запажања која овде на теми стоје, код њих када би написао на форуму, истог момента би летео напоље - бан!!!

Своје добре и лоше ствари о Радовану Караџићу сам рекао.. и све што мислим стоји тамо написано. Да је могао боље, могао је.. да је било тешко време, било је. А на народу, који је страдао и патио, гинуо, крварио, је да процени шта мисли о њему.. и не само њему, већ о свим учесницима Отаџбиснког рата 1990-их, на простору бивше Југославије.
Нисам од оних који су заслепљени, јер као што кажеш не постоје само плусеви.. постоје минуси, а то је оно што носи рат са собом.
Рат као проклетсво људског ума!

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-06-2010

Група муслимана из БиХ напала и тешко повредила аутора књиге „Планирани хаос 1990-96” у којој је, поред осталог, описао убијање Срба у Сребреници 1992-93 и међумуслиманске обрачуне и ликвидације

Пише: Боро Марић, ПОЛИТИКА
28.04.2008.

Ибрана Мустафића, аутора књиге „Планирани хаос”, у којој је, поред осталог, описао како су Насер Орић и његове присталице убијали Србе у Сребреници и међусобним ликвидацијама Бошњака, прексиноћ је напала и тешко повредила група муслимана. Мустафић је нападнут у центру града, и прва медицинска помоћ му је указана у сребреничком дому здравља, а јуче је прегледан у сарајевском Центру ургентне медицине где су лекари констатовали озбиљне повреде главе, груди и колена.

О нападу, у којем је неколико удараца добио и Ћамил Дураковић с којим је био у друштву, Мустафић је данас, у телефонском разговору, нашем листу рекао: „Да нисам нападнут у центру града, пред много људи, и да у близини није била полиција, можда не бих извукао живу главу. Уверен сам да је напад на мене организован и да су нападачи плаћени за обављање свог прљавог посла. Нападнут сам због истине изнесене у књизи "Планирани хаос", која, очигледно, није по вољи многима.”

Мустафић нам је рекао да не верује да иза напада на њега, који квалификује као покушај убиства, стоји ратни командант Сребренице Насер Орић, којег је означио као човека који је заклао бившег судију сребреничког Општинског суда Слободана Илића. „Разговарао сам јуче са Орићем и он ми је рекао да ме мрзи, али да са нападом на мене нема ништа. Верујем му, јер знам да он није наиван и знам да је потпуно свестан да би му се сваки покушај да се на овакав начин обрачуна са мном разбио о главу. Такође, за мене није никаква тајна да је много људи којима смета истина о Сребреници”, казао је Мустафић, додавши да му од објављивања књиге „Планирани хаос” непрекидно стижу озбиљне претње. Он је, иначе, био посланик Странке демократске акције у предратној и ратној Скупштини Босне и Херцеговине и председник Извршног одбора Скупштине општине Сребреница.

Мустафићеву информацију да су двојица осумњичених за напад на њега ухапшена, потврђена нам је у бијељинском Центру служби јавне безбедности. У Оперативном дежурству речено нам је да су „због основане сумње да су учествовали у нападу на Ибрана Мустафића два лица лишена слободе и предата надлежном тужиоцу”. Такође, саопштено нам је да се оперативни рад на овом предмету – откривање осталих нападача и, евентуалних, налогодаваца – наставља и да због тога не можемо добити више детаља.

Поводом бруталног напада на Ибрана Мустафића, председник Скупштине општине Сребреница др Радомир Павловић је за „Политику” рекао следеће: „Истина о Сребреници цензурише се више од 15 година, са основним циљем да у јавности остане нереална слика о ратним догађајима у овој општини која је створена муслиманском пропагандом и уз помоћ међународног фактора и стране штампе. Мустафићева књига је деманти "званичне истине" о Сребреници и зато је он на удару, првенствено одређених сарајевских политичких кругова.”

Павловић тврди да се само на реалним чињеницама и пуној истини може постићи помирење и Сребреници омогућити да се нормално развија, а њеним становницима, без обзира на националност, миран и нормалан живот. Невоља је, међутим, наглашава наш саговорник, што многим муслиманским званичницима никако не одговара то што се „клупко сребреничке истине почело одмотавати, а поготово им смета што у томе учествују и поједини муслимани”.

----------------------------------------------------------------------------

Коме сметају књиге, и истина о Сребреници, питам се.. ???

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-06-2010

УПОЗОРЕЊЕ: ТЕКСТ ЈЕ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ, НИЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО МАЛОЛЕТНИМ И ОСЕТЉИВИМ ОСОБАМА!

ФОТОМОНОГРАФИЈА др ЉУБИШЕ СИМИЋА

У издању Историјског пројекта Сребреница из штампе је изашла монографија др Љубише Симића, вишег научног сарадника Пројекта, „Страдање српске Сребренице: фотографски путопис кроз земљу јада и чемера“ (Београд, 2010). Тема монографије је стање српских села у сребреничком крају: њихова судбина током сукоба 1992. – 1995. године и њихов изглед данас, деценију и по након завршетка рата.

Монографија је обогаћена бројним фотографијама из архиве МУП-а Републике Српске које датирају из периода сукоба и на којима је стање српских села приказано непосредно након што су била нападнута и похарана. Следи 180 фотографија које је током ове године на терену направио сам аутор и које служе као потресно и необориво визуелно сведочанство трогодишњег погрома који је српски живаљ сребреничког краја претрпео у ратном периоду.

У монографији су фотографски приказана сребреничка села Ратковићи, Божићи, Крњићи, Андрићи, Брана Бачићи, Залазје, Подравање, Топлице, Брежани, Обади, Брадићи, Гај, Араповићи, Прибојевићи, Букова Глава, Бојна и Језеро...

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-08-2010

Да не качим сада све живо са сајта ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА
http://www.srebrenica-project.com/sr/

Одличан сајт, на ову тему о рату у Источној Босни 1992-95, као и мистификацији муслиманских жртава на овом подручију, и наравно умањивање и занемаривање српских жртава током 1992-93 године.

Само ћу једну анализу окачити, по мени врло битна.. а све оне које занима истина и лажи о Сребреници, слободно нека погледају овај сајт, за који нисам ни знао да постоји, и добро је да га качимо овде, да што више људи могу да се упознају са чињеницама.

------------------------------------------------------------------------------

Ево те анализе...

Мало је ауторка текста отишла у ширину, непотребно, анализирајући читаву историју монтаже снимака филмске индустрије.. али сам почетак, и крај текста је изузетно добро анализиран о томе како је снимак настао, и за чије потребе (Конгреса САД, који је баш јула 2005. када је снимак јавно објављен, спремио резолуцију о Сребреници и злочинима тамо).

Што и сама ауторка наводи као апсурд јесте прихватање државног руководства Србије као одговорност за злочине?!

-------------------------------------------------------------------

Публициста и истраживач ратних злочина у БиХ, господин Миливоје Иванишевић у свом огледу у ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ доказује да постоје најмање две личне карте града Сребренице везане за догађаје у мају 1995. По првој личној карти Сребренице коју потписују муслимански лидери у Сребреници се догодио геноцид који пресудом Међународног суда правде није примерено кажњен. По другој личној карти, коју својом изјавом потписују господин Милорад Додик и Влада РС у Сребреници се догодио ратни злочин, а не геноцид. Две личне карте једног града доказују да сребренички спор није, и не може, лако бити завршен.

Истраживачки оглед господина М. Иванишевића залаже се за ратну личну карту Сребренице која оповргава геноцид. Не упуштајући се у расправу или коментаре о сребреничким личним картама пружа читаоцу горенаписаног на увид занимљив оглед господина Миливоја Иванишевића као прилог могућој расправи о Декларацији у Скупштини Србије.

Господин Иванишевић, у приватном разговору, верује да Скупштина Србије, неће, не сме и не може изгласати Декларацију која би описала РС као могућу геноцидну творевину. Он је своје уверење опремио занимљивим доказима.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-09-2010

Ево описа једног догађаја из Отаџбинског рата, са његовог самог почетка... Ради се о изношењу чињеница једног од учесника саме борбе, што би рекли "из прве руке"...

Борово Село 2. мај 1991.

Пише: gorkixxx, krajinaforce.com
05.06.2006.

Било је лепо пролетно време као и сваки мајски дан тог истог 2. маја 1991. Пар дана пре дешавања напада усташа на Борово Село усташка власт из Загреба је понудила договор, где су позвали у Вуковар наше људе да се реши путем мира и толеранције, тј. да ми у Борову Селу скинемо барикаде као знак добре воље.
[Image: Borovo_selo.png]

У Вуковар одлази наш комадант Вукашин Вуле Шошкоћанин и још неки људи (да се похвалим и ја сам био присутан тим преговорима). На путу за Вуковар смо ишли аутомобилима, чим смо изашли из Борова на трпињској цести (улици) нас је сачекао велики број усташких цивила који су били у стању свашта да ураде па чак и да пуцају јер су били наоружани (калашњиковима), но ту су биле "редарствене" снаге које су нас пратиле до општине Вуковар, у центру града. Када смо се приближавали познатом Опел севрису - ВИЛ, на правцу за Вуковар са обе стране цесте су на сваких 20-ак метара били усташки редарственици поредани све до зграде општине. Тако смо стигли пред општину где нас је чекао усташа Славко Дегориција и најодвратнији човек кога сам икада срео у своме животу тадашњи министар или заменик министра полиције Јосип Бољковац.
Све у свему договорено је, да се склоне барикаде како би несметано ишао саобраћај те да ДЕМОКРАТСКА ХРВАТСКА ВЛАСТ (хахаха) гарантује или како рекоше, дају сву гаранцију демократског решавања конфликта. То су рекли та двојица као људи које је послао лично Срањо Туђман у Вуковар да смире тензије...

Вратили смо се у Борово Село... покојни Вуле Шошкоћанин је прихватио понуду уз велику неверицу, јер како сам тада рече "не знам зашто, али морамо покушати, прво на један достојанствен начин значи да им верујемо, мада ја не верујем и да је сам Срањо дошао лично ја му небих поверовао!". Углавном ми смо склонили барикаде са Боровске цесте... Прошло је пар дана до тога 2. маја, али смо имали интервентни вод који је био увек спреман. Шта се дешава даље...

Тога дана 2. маја 1991. негде око 10:00 добили смо позив анониман наравно да се усташе спремају на напад Борово Село. Ми то нисмо узели као заозбиљно пошто су нас називали ХДЗ-овци и претили, псовали итд. Али смо били спремни на све.
Тачно у 11:55 на улазу Борова Села (Црепуље) прилазе два аутобуса и при самом преласку железничке пруге из једног буса усташе избацују једног редарственика?! Замислите убио га Стипе Бошњак у бусу, пошто је дао наредбу: ПУЦАЈТЕ НА СВЕ ШТО СЕ КРЕЋЕ!?!
Тај јадник је одлозио оружје, и рекао: па рекли сте да идемо на вежбу а не да ћемо убијати НЕВИНЕ ЉУДЕ... а ја не могу да пуцам, јер ми је сестра удана у Борово Село, и ту су моји сестрићи - ове речи су га коштале живота!?! Међутим... глуп и заслепљен мржњом тиме што га избацује из буса, Стјепан Бошњак је дао нашим стражама на уласку у Борово Село поруку за узбуну, нормално стражари су били сакривени нису се могли видети.
На бусевима су биле навучене завесице није се могло видети унутра ништа, а они су ушли... Ми смо били ту да их дочекамо, стигли су до кафића "Сан Марино", и заузели су десну страну улице (куће).. имали су до центра села, неких 80-ак метара, те су се брзо снашли и стварно пуцали на све што се креће дошли су до зграде Општине и амбуланте... У моменту је настао је ПРАВИ РАТ (!!!), одмах су убили једног нашег на улазу у општину, и једног који је био изрешетан на плочнику... Замислите битка је трајала неких 3 сата, а наш рањени је лежао свестан шта се збива око њега, и цело време се правио да је мртав, а усташе су биле од њега само 4-5 метара пошто су ушли у амбуланту и држали таоце измеђуосталог и децу?!

Стјепан Бошњак и усташа Дарко Мајданић његов заменик, су чак имали децу као заштиту и пуцали... Тај исти Дарко је узео и држао ћерку власника дискотеке "Маракана", у Борову Селу, у рукама као заштиту "Ја могу пуцати, а ви пробајте... Овде је Младенова ћерка!" - говорио је.. Пошто је код Младена, у дискотеци увек пио и јео на част куће?!

[Image: VukasinSoskocanin1991.jpg]

Покојни Вуле Шошкоћанин је узео снајпер и лично је он скинуо Бошњака. Рокнуо га са једне куће прекопута, саставио преко врата са стране, те је изгледало кода га неко преклао. После тога су се почеле усташе предавати, а херој Вуле је изашао на цесту и повикао: Шта је усташе?! Прозвао је Дарка Мајданића: Шта је мамицу ти .ебем?! Колико си појео и попио у СЕЛУ, да нас сада мислиш кокати ко зечеве?! Изађи ван! Ја ти кажем не сме ти се десити ништа, само изађи ево НАРЕЂУЈЕМ НЕ СМЕ НИКО МЕТАК ДА ОПАЛИ ОД МОЈИХ ЉУДИ! Изашао је...
Долази ЈНА са оклопним возилима.. Покупили смо мртве усташе, побацали у транспортере и одвезла их ЈНА из Борова Села за Вуковар.
То је било у центру села.. ту су платили усташку замисао њих 12 или 13 усташа не знам тачно... постоји сада споменик у Борову селу.

Међутим, горе на Сaвуљи (део Борова села према Даљу) су усташе прошле најгоре... јер горе их је пало близу 100 не знамо тачно, пошто су их добар део успели покупити. Постоји канал дубок 2м, ту су били наши са само једним митраљезом 53-ом, и остали су били са највише 48-цама московкама, и понеки томпсон (брале он кад погађа очи искачу).
Усташе су тамо исто тако стигли 3-4 буса, и на неких 500м изашли те кренули пешке... а моја браћа их пусте на 100-ак метара па распалили рафал брале... Те године нам је родило жито ко никад до тада.. натоварено усташама лежали су ко снопље по житу...

Ово је било у краткој верзији.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-09-2010

ВУКАШИН (ВУЛЕ) ШОШКОЋАНИН

Командант одбране Борова Села а касније и области Источна Славонија, Барања и Западни Срем

У априлу 1990. Вуле Шошкоћанин је говорио да се Србима не пише ништа добро у Хрватској. Кад су усташко-фашистичке снаге Хрватске напале национални парк Плитвице, Вукашин Шошкоћанин је постао командант одбране Борова села (највеће село у општини Вуковар). Тада су подигнуте и прве барикаде, а ветеринарски техничар Шошкоћанин припасује за појас свој приватни пиштољ, и договара се са мештанима. Од тог тренутка његови суграђани, али и сви други у Славонији, Барањи и западном Срему, спремају се за одбрану своје нејачи, својих огњишта и живота од припадника МУП-а који наоружани до зуба кидишу на људе само зато што су Срби.

Својим комшијама, али и свим другим Србима, Шошкоћанин поручује:
„Бранићемо се како то доликује часним људима. Ми Срби никад нисмо нападали, нисмо убијали недужне људе, па вас молим да се коректно односите према својим комшијама Хрватима. Стање је ратно, ако сте ме изабрали онда ћете слушати моје наредбе. Ко буде малтретирао Хрвате – недужне комшије, судиће му ратни суд.“

Пре него што ће милитантна власт Хрватске ХДЗ, почети са малтретирањем Срба, са нападима на њихова села, Вукашин Шошкоћанин је радио као ветеринарски техничар у Вуковару, али је био и радо виђен домаћин у селу. Још на формирању Српске демократске странке (СДС Јована Рашковића), у ствари на договору у Боботи, Вукашин Шошкоћанин је говорио:
„ Ми Срби смо гласали за комунисте (Савез Комуниста Хрватске), али нас је Ивица Рачан издао! Морамо формирати своју странку, и свим легалним средствима борити се за своја права.. Хоћемо да живимо као људи, нећемо да будемо национална мањина у својој земљи, на својој дедовини! Туђман срља у усташтво, и верујте да ће доћи време да се латимо оружја.“

Старији су му касније говорили да је млад, да усташтво неће добити у замаху, да то неће дозволити Европа! „Био бих срећан да грешим. Ако грешим јавно ћу се извињавати.“ – одговарао је Шошкоћанин на критике.

На оснивачкој скупштини СДС Борова Села, тридесеттрогодишњак Шошкоћанин једногласно је изабран за председника месног одбора. Ништа наручито, говорио би Вукашин.

Кад је хрватска полиција упала у Борово село, на католички Ускрс, почела да малтретира окупљене грађане, Шошкоћанин, који је за хрватску власт већ био „ћетник“, јер је угледан домаћин, и члан СДС, схватио је да мира нема више. Мештани Борова села подигли су барикаде...
Онда су догађаји вртоглаво кренули. Боровци су сели за сто...
„Ми се бранимо! Нападати нећемо нкога, али ко нас нападне спремни смо изгинути до последњег.“
Од тада је Шошкоћанин изван закона, за одстрел, за њега су затворени сви друмови. Чекале су га хорде наоружаних редарственика, наслађивали се причама како ће га клати и мучити?!

Последњи пут Вукашин је прошао друмовима почетком априла , а онда је једина веза са светом постао река Дунав и стари чамац. У том чамцу је несрећно завршио 15. маја 1991. око 10,30 часова враћајући се из „прека“, где је ишао да посети избегличке породице, да им пренесе поруке да су очеви, мужеви и браћа добро... Небо се тог јутра проломило над Боровом селу, туга завукла у сваку кућу.
- Нема више нашег Вулета – говорили су тужно мештани.

Хрватске власти су измишљале приче како је виђен овде-онде... Дунав је после 20-ак дана избацио командантово тело. Сахрањен је како то доликује честитом човеку.

Ово је извод из новинских чланака 1990-их.

------------------------------------------------------------------------

Оно што нигде нећете наћи у будућим историјским читанкама, јесте разлог погибије комаданта Вукашина Шошкоћанина (погођен снајпером). Због свог начина размишљања, и расуђивања, виђења решења замршене вуковарске ситуације пролећа 1991. стављен је на листу за одстрел. Годинама касније су процуреле приче о томе да је налог за ликвидацију Вукашина Шошкоћанина стигао из врха РДБ Србије.

И данас ми није јасно, како је могуће да овакви људи сметају?! И како неко очекује да ми добијемо рат, ако се најбољих људи решавамо. Нажалост није у питању само Вукашин Шошкоћанин.. има их још.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-12-2010

УПОЗОРЕЊЕ: ФИЛМ СЕ НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕ МАЛОЛЕТНИМ И ОСЕТЉИВИМ ОСОБАМА!

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ:
ПОБИЈ, ПОКРСТИ, ПРОТЕРАЈ

[Image: pobijpokrstiproteraj.jpg]

1. део

2. део

3. део

4. део

Први политичко-документарни филм о страдању Срба у логорима у Босни и Херцеговини од 1992-96.

"Побиј, покрсти, протерај" је политичко документарни филм. Основна тема филма су логори на територији Босне и Херцеговине, у време грађанског рата од 1992. године, као и страдање Срба заточених у тим логорима. Ово је, иначе, и први документарни филм који се детаљно бави темом страдања српских логораша у периоду од 1992-96.
На територији Босне и Херцеговине од 1992-96. било је 500 логора кроз које је прошло преко 55.000 Срба; забележена су 133 метода мучења Срба. Многи Срби нису преживели најсуровију тортуру. Поред основне теме филма, страдања српских логораша, филм се бави узроцима рата, континуитетом страдања Срба, улогом политичког и војног врха НАТО, ратом муџахедина против Срба у БиХ, агресијом Хрватске на БиХ, као и етничким чишћењем српске територије и антисрпском пропагандом. Централни део приче је општина Оџак (босанска посавина).

Оџак је једна од првих општина у БиХ са које су Срби 8. маја 1992. године били одведени у логоре. Начин на који су Срби били злостављани, од стране муслимана и Хрвата, представља прилог историји људске патологије. Због традиционалне српске наивности, комунистичке заслепљености, као и недовољне бриге за сопствени народ, о страдању Срба, као и о губитку српске територије, светско јавно мњење такорећи ништа не зна. Филм обилује документационим материјалом, као и исказима жртава; завршен је новембра 2004. године.

Премијера филма била је у Бања Луци новембра 2004. године. Филм је забрањен за приказивање у БиХ од стране Педи Ешдауна, међународног представника ОУН у БиХ. Београдска премијера била је 20. априла 2005. а филм је забрањен за приказивање у београдским медијима (РТС, Б92, ТВ Политика, Пинк, Студио "Б").
Удружење логораша Републике Српске користи филм као кључни документ за оптужење починилаца злочина над српским народом у БиХ.

Реч аутора: Овај филм је моја побуна, мој отпор према свакојаком терору и тиранији, мој отпор према наметнутом рату, наметнутом миру и наметнутом забораву. Овај филм је одговор антисрпској пропаганди. Једини мотив свих нас који смо радили на овоме филму је да филм служи истини.

Аутор и копродуцент филма: Светлана Петрушић
Редитељ: Ивица Видановић
Продуцент: Душан Крстић.
Продуцентска кућа: Светлописно Одељење.

СИПА, државна агенција БиХ, за испитивање ратних злочина тражила је филм "Побиј, покрсти, протерај" као сведочанство и документ на основу кога ће покренути истрагу против починилаца злочина над Србима који су били заточени 1992. године у муслиманско-хрватским логорима у општини Оџак.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-16-2010

Документарац:
WAR IN CROATIA 1990-95

Реч аутора: Има доста занимљивих ствари којe још нису објављене. Иначе све је превођено на енглески тако да и странци могу да прате филм. Ово је истина за коју се сви морамо борити!
Никад више геноцид! За слободу свих Срба!

[Image: warincro1990-95.jpg]

1/5 део

2/5 део

3/5 део

4/5 део

5/5 део

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 01-20-2010

Винковачки пакао 1991.

Пише: Синиша Дедеић, Пресс.

Дејан Милић, данас портпарол Уставног суда и изданак најмалерозније српске генерације (1972.), присећа се како се као 19-годишњак нашао под ватром дојучерашњих пријатеља у чувеној касарни у Винковцима, док су највиши официри одавно дезертирали

[Image: dejanmilicviknkovci.jpg]

Био је 11. септембар 1991, као реконвалесцент, лежао сам у Војној болници у Сарајеву, када су на радију јавили за инцидент између ЈНА и хрватске гарде у Винковцима. Хрвати су заробили једну „прагу" (врста топа, оп. а) и камион. Посаду су отпратили у гарнизон, а тридесетак резервиста Мађара, који су били у камиону, послали су преко Дунава, у Србију. Из гарнизона је дат ултиматум гардистима да до 18ч врате „прагу" и камион, под претњом гранатирања града. У један поподне Хрвати су срушили мост на Сави између Брчког и Гуње, онај преко којег сам 12 дана раније прешао у Босну. Пошто нису поштовали ултиматум, неколико минута после 18ч почела је паљба на град. Који сат касније Хрвати су почели да узвраћају по гарнизону. Чуо сам за све то и ухватила ме јака дрхтавица. Мислио сам на другове који су остали у касарни.
Овако почиње своју причу Дејан А. Милић, који је као 18-годишњак из Пирота у септембру 1990. отишао на одслужење војног рока у Винковце. У својој књизи „Ноћ дуга годину дана - Винковачки ратни игроказ 1990 - 1991", сачињеној реконструисањем писама и дневничких бележака из тих дана, Милић, који је данас портпарол Уставног суда Србије, описује почетак лавине која је затрпала бившу државу.

[Image: Epilog-Pravoslavna-crkva-u-.jpg]

[Image: Epilog-Pravoslavna-crkva-u-.jpg]

Православна црква у Винковцима

Она се свом тежином сручила на његову, али и главе стотина његових вршњака који су своје последње тинејџерске дане трошили у униформи војске коју су напуштали и њени највиши официри. Неки од тих младића никада се нису вратили својим кућама.
- Када сам, сплетом случајних околности, уместо у Школу резервних официра везе у Београд, послат у Винковце да војни рок служим у артиљеријско-ракетним јединицама ПВО није ми дуго требало да схватим да се налазим на туђој земљи. Из Винковаца, иначе, није било прекоманди и тамо се остајало до краја одслужења. Већ после заклетве, када сам се у вечерњим сатима враћао у касарну, а пратили су ме родитељи који су тог дана дошли да присуствују полагању свечане обавезе, доживели смо провокације од неких локалних момака. Двојица мотоциклиста су најпре пројурила поред нас, а затим се вратила и почела да нас вређају: „Што је четници, што бленете? Идите дома, па се шетајте". После још неколико увреда, одјурили су на својим мотоциклима, а моја мајка се привила уз мене и само тихо зајецала: „Е, срећо моја, где си ти дошао да служиш!" - прича Милић.
И у самој касарни наслућивало се да се држава ближи слому, да би већ у јануару 1991. ситуација почела све брже да се компликује. Милић се сећа да је баш тих дана, по леденом времену, био на стражи. Схватао је да је „коначни обрачун неизбежан" и да „земља путује у рат".

[Image: Epilog-Pravoslavna-crkva-u-.jpg]

СПЦ и ЈНА највећи непријатељи нове Хрватске
Православна црква у Винковцима срушена у септембру 1991, када је и уништен Војнички клуб гарнизона „Ђуро Салај" (десно)

- Сви у гарнизону су били видно напети, делила се муниција, пунили топови, а чак је и командант пука ставио заштитну маску. У ноћи 26. јануара 1991, емитована је чувена емисија о Шпегељу. Сећам се његовог упутства потчињенима, за рат против ЈНА: „Нитко не смије преживјети, официр, војник, нитко. Само пиштољ у стомак и свршена ствар". На стражу сам отишао са метком у цеви. Напетост у гарнизону додатно су појачавали и неки официри својим испразним шпекулацијама. Поверовао сам да ме погибија неће мимоићи. Од те мисли обузела ме је дрхтавица - присећа се Милић.
На брду Љесковац, наставља, Хрвати су поставили минобацаче са намером да, ако им врховништво нареди, бомбардују гарнизон. Но, у јануару у главама „режисера рата" још није био дозрео наум да се запуца. Међутим, већ у априлу на Љесковцу су своје бојево гађање имале и „зенге". Када их је надлетео извиђачки авион ЈНА, гардисти су припуцали и испровоцирали пилота да их митраљира, што је изазвало велику напетост између Хрвата и ЈНА. Крајем августа 1991. Хрвати су на Љесковцу опет поставили минобацаче. Увече 11. септембра баш одатле је и почео напад на гарнизон.
Већ за Ђурђевдан, 6. маја, у Сплиту је убијен војник, а другог су давили на тенку. Наредног дана у помоћ винковачкој касарни стигао је оклопни батаљон из Новог Сада.
- Мисао да убијени војник у Сплиту, мој вршњак, никада неће напунити двадесет година, напунила ми је уста пелином. Давило ме је сазнање да су понајпре за нас распаковане пластичне вреће. Чврсто сам одлучио да останем жив. Кад сам се са одсуства вратио 26. јуна, Хрватска и Словенија су прогласиле независност. На капији касарне дочекао ме је војник Арсић, мој друг са Космета: „Кажи муштулук! Цео дан је узбуна" и закључао капију за мном. Кроз десетак минута био сам у рову. Почињало је. Најпре у Словенији - каже Дејан Милић.
Војници из Словеније су бежали, да би ускоро стигла одлука о њиховом отпусту из војске, док су „преко жице" све чешће прелазили и Хрвати.
- Априлски рат 1941. био је права војничка епопеја према срамном словеначком поразу ЈНА. После тога, њушећи опасност, пацови су почели да напуштају брод. Командант гарнизона, почетком јула, отишао је на „заслужени годишњи одмор", а са одмора у прекоманду. Врховна команда у јеку рата дозволила је да старешине могу да подносе молбу за „отпуст" из ЈНА?! Словенцима и Хрватима оне су редом усвајане, а прихватане су, углавном, и молбе муслимана и Македонаца, док су ретки Срби који су их поднели имали због тога непријатности. Војници су бежали преко ограде. Били су то дани дезертерства због чега се неко „паметан" сетио да поред ограде постави натпис: „Мине". Спрдали смо се са том глупошћу, па када ме је дежурни касарне у једном тренутку упитао зашто не обилазим парк поред пријавнице, на коју сам био премештен који месец раније, рекао сам да бих то учинио, али не смем јер не знам распоред мина. Ујео се за усну и излетео из пријавнице. Ваљда нам је обојици било јасно у каквој фарси учествујемо - каже Милић.

Већ 17. јула био је сведок напада Хрвата на Мирковце, а две вечери касније и сам се нашао пред цевима митраљеза.
- Аутомобил је стао тачно пред капијом, наспрам пријавнице. Као у класичним гангстерским филмовима стакло на задњем левом прозору почело је да спушта. Схватио сам о чему се ради кад сам чуо шкљоцање пушчаног затварача. Бацио сам се хитро на под. Заштектао је аутомат. Препознао сам рад „томпсона". Изнад моје главе нешто је добовало и ломило се, али стакло није прштало, нити је срча падала на под. Испаљен је цео шаржер. Тренутак касније, возач је је дао гас и уз шкрипу гума отишао даље. У правцу ишчезлог аутомобила испалио сам три појединачна метка, тек да ми се не пребаци да се нисам бранио. Идуће вечери на свом примеру сам имао прилику да чујем како се води медијски рат. РТС је извештавала: „На дрску оружану провокацију усташких сецесиониста који су напали пријавницу гарнизона ЈНА у Винковцима војска је енергично одговорила". Хрвати су се огласили дијаметрално супротним извештајем: „Под још увијек неразјашњеним увјетима, синоћ је из војарне ЈНА у Винковцима отворена ничим изазвана паљба на околне цивилне зграде, чиме је по ко зна који пут узнемирено недужно и мирно хрватско пучанство. На сличне провокације југоармаде хрватски ће народ убудуће енергично одговорити".
После 20. августа било је само питање дана када ће их Хрвати напасти, сећа се Милић. Ноћу би, каже, редовно припуцали како би им убили сан.
- Преко дана нас нису нападали, а после 22 сата играли су са нама игру живаца. Невидљиви хрватски снајпериста је по нама који смо ноћу дежурали у пријавници или стражарили шетао инфрацрвеним зраком са свог ноћног оптичког нишана. Испрва смо се крили као будале, после смо огуглали. Схватили смо да, ако одлуче, могу да нас убију кад пожеле. Без обзира на све, једно је сигурно - нико у касарни, ма које националности био, није желео рат између нас. Тих дана је снажно почео да ме боли стомак. Постао сам жут као восак. Дијагноза: функционални поремећај у раду јетре. Препоручено ми је да пијем доста лимунаде?! Каква лимунада у гарнизону у којем више скоро да није било ни хлеба? На моје изненеђење, лекар ме је убрзо позвао и дао ми упут за Сарајево, у које сам отишао последњим конвојем, који је организовано изашао из гарнизона. Тако сам, пред саму ерупцију рата, напустио Винковце.
А битка је тек предстојала.
- Оно што се касније догађало слушао сам од бројних другова, понајпре од Данијела Ђана из Алибунара, који живи у Грчкој и од Бранислава Петровића из Ниша. Наслушао сам се прича о команданту касарне који је све време опсаде био у склоништу. О томе да је командант пука ПВО неколико дана пред напад отишао на годишњи одмор, његов оперативац одмах потом добио напад слепог црева, па је пребачен у Босну. Командир извиђачке јединице отишао је на операцију курјег ока, а командир специјалне јединице пао је са тенка и задобио фрактуру лобање, па је и он смештен на сигурно. Опсаду касарне дочекало је не више од 150 момака недовољно припремљених за борбу у таквим условима, „срећних" да баш те године стасају за служење војног рока.

Мртве су гомилали у хладњачама за храну. Због тога што није било крвне плазме и што им нико није одредио крвну групу умирали су и они који су могли да буду спасени. Петнаест дана Хрвати су јуришали на касарну, којој су још првог дана искључили струју и воду. Погинуло је десет бранилаца касарне, док је 27 рањено. Није им помогло ваздухопловство из Батајнице, на пет минута лета од Винковаца? Није стигло ни појачање из Шида или Сремске Митровице? Туђман и Милошевић на пушкомет од Винковаца у оближњем Карађорђеву договарали су нове потезе своје хорор партије шаха.

„Принципијелни" командир Гумени
Најпотреснији ми је био сусрет са родитељима Властислава Гањија, Словака из околине Новог Сада, који је у војску дошао у марту 1991. Једног летњег дана у посету су му стигли родитељи. Међутим, командир његове батерије, кога су због неспособности и поквареног карактера звали Гумени, није га пустио да се види с родитељима.
Молили смо га и дежурни и ја. Молио га је дежурни официр, али без успеха. Гањијева мајка је желела да сама замоли командира, али је Гумени није удостојио ни једне речи. Препустио је да проблем Гањијевих разреши командат пука, који је, наравно, подржао свог „елитног" официра. Био је то трећи пут од заклетве да су родитељи дошли у Винковце, а да Властислава нису успели да виде. Мајка је плакала, а отац се држао за главу. Потпуковник ми је наредио да им објасним како им је син на важном задатку. Лакше би ми било да ми је наредио да их обоје стрељам. На поласку ме је Гањијева мајка пољубила. Готово да сам се расплакао. „Нема везе. Видећемо га други пут", рекла је мирно, тешећи више мене него себе. Никад га више нису видели. Погинуо је у одбрани касарне. Имао је осамнаест година.