+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-24-2009
- Како је изгледала ваша даља војна биографија?
- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.
- Па како се то десило?
- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа... они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице: помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили, и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле у Србију, у болницу. Наредних 6 месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен, и то тешко у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био 6 месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.
- Када сте напустили Босну?
- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.
- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?
- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено... наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао, ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава, и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће
али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.
- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?
- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао, војници сасвим неспремни за рат) онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора, три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак, држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!
- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?
- Па, у том тренутку - да, свакако. Зато што је код њих читав живот, па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан, беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.
- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?
- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:
- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.
Пришао сам му и рекао:
- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.
- Ма како то, ти си добровољац.
- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.
Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:
- Не, није било никакве издаје!
Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе - зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље.
Ето шта значи Русија за Србе.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-24-2009
Упозорење: следи текст потресне садржине!
Исповест руског добровољца Игора Васиљевича Гускова
Догађаји у Србији дирнули су чак и најравнодушније људе. Свет се поделио на два табора: за Србе и против њих. Али тако је одувек било. Некад давно свет анђела се поделио на оне који с остали са Богом, и оне који су отпочели безуман рат са својим Створитељем. А затим је била Голгота на којој се свет поново поделио на оне који чак и у патњи настављају да хуле на Христа, и на оне који смерно вапе: "Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме" (Лк. 23, 42).
Људи ће увек (сваки појединац и човечанство уопште) стајати пред избором да поступају по Божјим заповестима и својој савести или да одбаце и Божје и људске законе.
14. децембра 1995. после врло сурових бомбардовања од стране снага НАТО, после издаје од стране Руске владе, босанским Србима није преостало ништа друго осим да потпишу тзв. "мировни споразум" по коме су огромне територије, које су вековима припадале православним Србима, прешле у руке новопечене исламске државе "МХ федерације". Прешле заједно са православним манастирима, са народним светињама, са гробовима предака. Све наде босанских Срба на Русију пале су у воду.
![[Image: RuskidobrovoljcinaBalkanu1.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/RuskidobrovoljcinaBalkanu1.jpg)
Али нису сви Руси заузели исти став као наша Влада. У Црној Гори, у манастиру Острог, међу манастирском братијом има један мирјанин. Он је Рус. Рус који је бранио част Русије у та тешка времена смутње. Док су властодршци Русије (Борис Јељцин) издали братски православни српски народ, он је био један од Руса који су дошли у Србију да је бране од непријатеља.
Ево приче тог човека:
"Ја, Гусков Игор Васиљевич, рођен сам у породици војног лица 10. октобра 1954. године. Ја сам, што оно кажу, бивши добровољац, учесник рата на Балкану 1992-95. Овамо у Југославију сам стигао почетком 1992. да радим у грађевинској фирми. У бригади смо били нас петорица. Радили смо месец дана, а онда ту започе рат, он се фактички већ водио у Хрватској, а онда се распламсао и овде у Босни и Херцеговини. Одлука је дошла некако сама по себи, постали смо добровољци и били послати у Херцеговину код Требиња. То је омањи, врло леп градић. Тамо смо прошли курс војничке обуке, обукли униформе и добили оружје, после чега смо послати на линију фронта, према Дубровнику. Од нас је образована извиђачка група. Често смо ишли у позадину противника, постављали заседе, пратили њихово кретање, убијали усташе.
Ко су усташе? Усташе су вам, ако хоћете да знате, исто што и фашисти, они мрзе православље, људе друге нације и друге вероисповести, признају само своју веру – католичку. То је највеће зло које је постојало на овој територији. Ратовали смо против посебне војске – то су били криминалци пуштени из затвора. Од њих су стваране посебне групе, такозване "ХОС" – хрватске ослободилачке снаге. А то су били само најобичнији бандити. Гранатирали су и убијали мирно становништво, протеривали, палили куће, уништавали све што је српско! Овде је на територији Херцеговине било много окрутности и зла од стране усташа. Старце и децу су буквално као овнове, клали, кастрирали, секли уши, страшно се иживљавали. Рушени су и уништавани православни храмови. Убијани су православни свештеници, уништавано све што је православно. Примера тога има колико год хоћете. Две стране су водиле веома сурови рат. Уствари то није био рат за територију, то је био чисто верски рат, зато што је на једној страни било православље, а на другој католицизам. Усташе су добијале оружје од Немаца, Американаца и свих западних земаља. Били су веома добро плаћени. А на страни Срба борили смо се ми, Руси, зато што је Руски народ у тешком тренутку увек долазио у помоћ Српском народу. Јер, оба наша народа су православна, и откад је света и века узјамно смо се помагали. И тако је испало да ми, Руси, нисмо себе штедели, борили смо се како треба и извршавали најтеже послове, били смо и снајперисти, и извиђачи. А овде је врло тешко ратовати због природних услова – високе планине, врућина. Усташе су гађале Требиње ракетама и тешким хаубицама. Много људи је погинуло, како у самом граду, тако и околини. Донели смо одлуку да нас пошаљу на најопасније делове фронта, тамо где се води пешадијска борба, и тамо где је улични рат. Такав рат био је у Сарајеву.
И део људства је отишао у Сарајево, а ја сам се определио за гарду Источне Босне. Бригада се звала "Пантери" и налазила се на најопаснијим деловима фронта. Били смо први који пробијају линију фронта, који опет враћају територију коју је окупирао противник. Ту смо се борили против муслимана. На њиховој страни било је војника буквално из свих исламских земаља, звали су их муџахедини. Тамо је такође било и Хрвата-усташа. У Сарајеву се водио тежак улични рат, борба се водила од једне куће до друге, и бивало је тешко. Имали смо велике губитке, али су уместо избачених из строја долазили други.
Често су нас пребацивали тамо где је било веома "вруће".
Једном приликом довезли су нас у једно место и рекли да је муслиманска група војника ноћу ушла у село у коме су се налазила 102 цивила. Углавном деца, старци, жене. Војника Армије БиХ је било око 68 људи. У селу су била 3 српска војника које су они убили. И у свакој кући су побили све укућане. Никога нису поштедели. Када смо ушли у то село, муслимани су већ били отишли. То је био прави ужас! Ужасно је било то видети. Лешеви који нису личили на људе, разбијене главе, одсечене руке, ископане очи, одсечени носеви, тела избодена бајонетима и ножевима, изрешетана рафалима. Шта да се ради? Страх... Оставили смо део бораца у селу да пребаце у камионе остатке тела, која су некад била људи, док смо ми наставили даље. Брзо смо затворили све путеве да та група не би могла да се врати назад. Ускоро смо их пронашли, опколили, и ниједан нам није измакао… Нисмо узимали заробљенике!
Затим је била Далмација. У њој су усташе чиниле највеће зло…
Борили су се против нас руским оружјем које су им испоручивали из Немачке. Ту, у Далмацији, срео сам много Руса. Једна група је била са Урала, врло добри момци, добровољци из Русије. Руса су се усташе бојале, и то веома бојале, због искуства из Другог светског рата. У бојевима је било погинулих, рањених. Јако ми је жао тих момака, али они су испунили своју свету дужност. Сви смо знали да се тако нешто може догодити сваком од нас. Али најстрашније није било погинути, већ бити заробљен. Е, то је било најстрашније.
Прошао сам читаву Далмацију, Бихаћ, Зворник, Книн. У Книну се налазила ОУН. У Книн су пристизали добровољци из Србије, Румуније, Бугарске. Из Румуније је било много православних добровољаца, добрих војника. И наши, руски момци су стизали. Борили су се на тој земљи, јако добро се борили.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-24-2009
наставак...
Како на Западу приказују Србина? Он је агресор, пали, убија, али то није истина! Ја сам био у тој војсци и све видео сопственим очима. И не само ја, то могу да потврде и момци који су се борили са мном. А њих је у Русији много.
У околини Житнића бавили смо се извиђањем. Поверено ми је да извидим предњу линију Хрвата, и "снимим" где се налазе складишта оружја, минобацачке батерије, снајперска гнезда. Обукао сам хрватску, натовску униформу, узео "Узи" и кренуо. Извидео сам све што је требало и било је време да кренем назад. Кретао сам се притајено. Никога нисам срео. А звезда упекла, у Далмацији је иначе веома вруће. Спазио сам две куће и жену како се креће. Пришао сам јој и на српском затражио воде. Погледала ме је и рекла да мало сачекам. Помислио сам да је заиста отишла по воду. А испало је да су у кући били хрватски војници. Почела је пуцњава. Узвраћао сам паљбу све док сам имао муниције. Последње чега се сећам је како стојим насред пута, меци звижде са свих страна, не знам зашто ме не погађају. Немам више муниције. И видим, приближавају се, неколицина трчи ка мени, а немам чиме да се браним. Ни снаге више немам. Један ми је притрчао с ножем, ударио ме њиме, а ја сам се заклонио руком и нож ми је пробио руку. И готово, изгубио сам свест.
Долазим себи. Читаво тело ме боли. Вероватно су ме својски претукли, као и све заробљенике. Погледам около, видим да се налазим у школи, а кроз прозор гледају хрватске жене и деца – лица им задовољна. Затим је дошло око 20 усташа. И почели су да ме туку. Тукли су ме ногама, рукама, пендрецима. Кад паднем, опет ме постављају уза зид. Сав сам изубијан, жива рана до ране. Све су ми поломили. Не знам колико су ме тукли. Ударали су ме баш јако. Један војник ми прилази и каже: "Сад ћемо ти одрубити главу". Одговарам му: "Одрубите, само за то сте јунаци". И опет батине. Млатили су ме све док се опет нисам онесвестио. Када сам се повратио, наставили су да ме туку. У то су у школу ушла двојица и викнула: "Престаните. Морате га предати нама". Сместа су ме оставили, донели воде и полили ме да се повратим. Ставили ми руке иза леђа, па лисице, убацили ме у гепек полицијских кола. И некамо ме одвезли. То је био војни затвор. Започео је пакао, прави пакао у том војном затвору. Тукли су ме сваког дана од 9 ујутро и завршавали увече, с паузама, није им се журило. Знали су да сам Рус, занимало их је колико ће тај Рус издржати. Користили су све врсте мучења, које је у данашње време чак тешко и замислити… А, та они су религиозни, католици. Свештеници-прелати, као и католичка црква, подржавали су усташке војнике, давали им благослов, одобравали њихова убиства. Убиства мирних становника. Зато што је усташа ишао са својом вером да убија, коље децу, пали, уништава све што њима не припада. Тако је било за време Другог светског рата, када су католички свештеници задојили концентрационе логоре који, узгред, и дан-данас постоје.
Укупно сам по разним логорима и затворима провео 1.164 дана. Тамо у затвору сам почео да се молим, свако вече сам се обраћао Богу. И ноћу, и ујутру. И Он је на крају крајева услишио моје молитве.
У Србији сам 6. октобра 1996. замењен уз помоћ Црвеног Крста. Потом сам у Београду око 5 месеци лечен у болници. После болнице су започела моја потуцања. Нисам могао да се вратим кући – стигла су документа да сам се бавио терористичком делатношћу на територији општепризнате Независне Хрватске Републике!? Код куће ме је чекао затвор или смрт. Одлучио сам да останем овде, у Србији! Бог ме је довео до свештеника Виктора из Београда који ме је и послао Владики Атанасију у Требиње. А онда сам се нашао у Манастиру Острог, код "оца Лазара".
Сада Србији хоће да одузму Косово. Знају непријатељи Божји шта Косово поље за Србију значи. Сами Срби овако кажу: "Ако је Србија храм, Косово је олтар". Сада је Србија – бол сваког православног хришћанина, бол сваког Руса.
Запад с његовом лажљивом демократијом, с његовом изопаченом вером у виду католичанства и протестантизма, с његовим антихристовим екуменским обједињавањем, с његовим миротворачким мисијама у виду ракетних удара по мирним градовима и селима, с његовом лажљивом политиком двојних мерила, с његовим фалш осмесима и речима о пријатељству и поверењу иза којих се скрива мржња према Христу, Православљу и Русији – тај Запад продао је своју душу непријатељу људског рода.
Будимо опрезни, браћо и сестре, окренимо се од погибељног Запада и обратимо Спасоносном Истоку – Господу нашем Исусу Христу, од кога се и надамо спасењу, заштити и покровитељству свему руском, српском и свих православних народа. Сви они који данас разапињу Србију мисле да су они светска сила, али греше. Бог је светска сила, и Њега се не може вређати.
Јуна 1999. године
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-24-2009
Ову причу, исповест Игора Гускова сам читао пре скоро 10 година....
А верујте да се и сада најежим када је читам.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-26-2009
Само још мала допуна око онога што смо причали за пропагандно психолошки рат против Срба.
Већина ових старијих се сећа серије "Никита", која је пре неколико година ишла на тв пинк. Главни глумци су Пета Вилсон, и Рој Дупис.
Радња се дешава током 1990-их година, када се приказује улазак атрактивне плавуше Никите, у посебан одред ЦИА. Наравно све је тиме и проткано типично амерички.
Али 2 епизоде су се наслониле на Србе, и рат у Босни 1992-95.
Ради се да у САД долази Јово Мијовић (тако су га крстили у серији), а титула му је била "премијер новоформиране државе на Балкану" уствари то се односило на Републику Српску.. само овде се намерно лицемери шегаче, и неће да обавесте своје гледаоце како се та држава зове.. сваки заправо моментат, или информацију желе да склоне истину у ћошак.
Па тако тај Јово Мијовић када долази, сећам се једна епизода је била када тај ЦИА одред треба да обезбеђује важан скуп новинара и неких политичара, из целог света. Упадају муслимански терористи из Босне, где се заправо они представљају варварима на прву лопту.. односно позадина свега се намеће како су они жртве, а да је све то скривено.. и да Срби су заправо агресори и злочинци, али да је медијска сила код њих, па да су све то вешто покрили.. јер има пар сцена где тај Јован Мијовић даје лажне исказе како није мучио муслиманску девојку.. али да се то после Никита разотркива, и да отприлике ћути о свему томе.. а сам тај премијер Јово, каже како еј био рат, и како су и они чинили злочине?!!?
ГОМИЛА АПСУРДА!!! На тај начин они су нама индиректно навукли признање да смо ми злочинци.. није ми јасно како то да никада наша Влада, или чак Влада Реп. Српске није реаговала о оваквој подвали!?!
Неко ће рећи да је то само филм.. па јест оно филм.. али поента је што је та серија на Западу била веома гледана, и што нико те информације није проверавао.. Да ли су стварно муслимани из Босне жртве... Вести током свиг година 1990-их су биле управо у томе да су Срби злочиници, а Хрвати и муслимани жртве.. па просто ми није јасно да су и овако нешто лупали..
Иначе американци имаји на хиљаде филмова снимљених са лажима.. и на тај начин покушавају да прекроје историју?!
Исто један од спорних филмова јесте "Спаситељ", где поред Дениса Квејда, глуме и српски глумци Наташа Нинковић, Небојша Глоговац, и Сергеј Трифуновић.
Денис Квејд игра бившег агента ФБИ, који долази у Легију Странаца, а затим у Босну 1992. где се бори на страни Срба, у гарди ВРС. Ту му је партнер Сергеј Трифуновић, улога неког отпадника Горана, који је склон злочинима, јер има једна сцена када упадају у муслиманску кућу, а он одсеца старој баби прст, како бих јој отео прстен. Даље, када у тунелу се порађа Вера (глуми је Наташа Нинковић), хоће да убије њено дете, јер је она силована у муслиманском логору.. и тако.. имате низ спорних филмова и сцена, где се заправо подваљује тројански коњ нама Србима, и призакују нас за злочинце!?
Трагично је што нико од наших институција не реагује?!
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-27-2009
УПОЗОРЕЊЕ: НИЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО ЗА МАЛОЛЕТНЕ И ОСЕТЉИВЕ ОСОБЕ!
![[Image: pakrackapoljana.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/pakrackapoljana.jpg)
Миро Бајрамовић, бивши припадник тзв. Мерчепове јединице, отворено свједочи о злочинима што су их он и његови ратни другови починили на подручију Пакраца, Госпића, Загреба, Сланог…
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-27-2009
Још једно моје запажање.
Прво је то где се огледа злочиначка политика државног врха Хрватске 1990-их, и сва умешаност у зло рата... О чему се заправо ради?
Ради се о тајним црним списковима које је сама врхушка ХДЗ, на челу са Фрањом Туђманом на челу зиме 1990. године, дала својим општиниским одборима у местима где има пуно Срба (Глина, Петриња, Сисак, Костајница, Вуковар, Осијек, Пакрац, Дарувар, Новкска, Слав. Брод, Слав. Пожега, Госпић, Винковци, Карловац, Војнић, Вргинмост, Дрниш, Сплит, Задар, Шибеник, итд.), задатак да сачине спискове свих угледних, богатих, виђенијих Срба, који на неки начин прогрес/авангарду српске популације у СР Хрватској.
Значи, сваки од општинских одбора ХДЗ доставља тај списак централи у Загребу, да би се већ пролећа 1991. донела одлука о ликвидацији Срба са тог списка (при чему, је важна напомена, да на списку за одстрел не налазе се криминалци, већ обични, поштени, радни људи) Тачније, требало је наћи злочинце који ће то све урадити. Наравно ту свирепост нема сваки човек, нити верујем да би сваки Хрват тако нешто урадио. Али, оно што сам раније на овој теми писао, БУЂЕЊЕ ПАЦОВА... проналазе се такви људи, олоши спремни на све, за рад некакве славе, новца.. и још када им се помиње да их нико од правосудних органа неће приводити.. онда сасвим јасно добијате монструозну слику неслућеног повамирења.
Све ово се дешава што се каже, непосредно пред сами рат, и то је донекле упалило фитиљ.. мада, фитиља је било више, и нису сви у исто време упаљени, али су сви у исто време начини експлозију. А то је крак јула 1991. године.
Оно што још упада у очи јесте што са српске стране овакви спискови нису постојали! Тачније Срби у Книну, и Београду, нису сачињавали овакве спискове којима бих ликвидирано било на хиљаде Хрвата у СР Хрватској.. иако су Хрвати, преко локалних и страних медија стално, и стално понављали о угрожености Хрвата у СФРЈ од стране Срба?!
Још када томе надодате филоване и лажне извештаје са војницима из старих касарни ЈНА.. где је заправо представљена ситуација таква да је званични Београд послао те војнике 1990-91, у Хрватску како би ЈНА и Срби отимали "хрватску земљу".. контате?
Они нису желели да ниједном својом речи, реченицом, информацијом покажу да су Срби на подручију авнојевске Хрватске аутохтони народ!!! Да ту нису дошли јуче, нити да Србе у СРХ сачињавају војници на одслужењу војног рока... већ да су ту више од 8 векова!!! Ало брее ОСАМ ВЕКОВА!!!!
У Далмацији, имате манастир Крупа, код Обровца, затим манастир Крка код Кистања.. ово намерно пишем, јер су то врло стари манастири које је још сестра цара Душана зидала.. онда можете да замислите колико су само Хрвати лажи нафиловали. Када и људи у Србији немају појма овакве ствари. Наравно и по целој Крајини, имате православне светиње старе по 400-500 година. Нећемо да их сада набрајамо, али ћу касније оставити линк где можете да их нађете.
Са реализацијом оних црних спискова сачињених од ХДЗ, почело се већ маја априла 1991. године. Прво, све као случано.. али се злочинци после нису либили, и да у сред бела дана покажу своје лице, и оружије којим су трајно запрљали своју савест. Ови спискови, имали су за циљ да свим Србима у Хрватској покажу шта их заправо чека. Иако је сам Фрањо Туђман, на дочеку 1991. године, у новогодишњој ноћи зажелео "свим Србима у Хрватској срећну нову годину"... Све лажи, до лажи.
Још једна велика лаж је била пре самог рата 1991.
Ради се о Ивици Рачану, дугогодишњем члану Савеза Комуниста Хрватске (СКХ), уз председничко место пар година пред рат. Он је поред Фрање Туђмана на изборима у Хрватској 22. априла 1990. године био носилац листе комуниста, као и Туђманов противкандидат. Е сада.. цела ствар не би била толико занимљива, да сам Ивица Рачан није покупио гласове свих Срба, и Хрвата који нису желели да прихвате Туђмана и његову визију Хрватске, и након избора ПОКЛОНИО ИХ ТУЂМАНУ И ХДЗ!?!?!!!!
Да би превео то на наше стање и разумевање ствари.. замислите када би тврдокорна радикалска струја подржала опцију лдп-а, нпр. да се сачини Влада Србије.. или обрнуто?! Једноставно, једна од највећих изборних превара у свету, икада направљених, управо је тада одрађена!
Да је Ивица Рачан пре избора саопштио какве су му намере.. не верујем да би ико од тадашњих гласача гласао за њега на изборима.. А овако су они пред светом, и ЕЗ одлично опрали руке, јер су и Срби учествовали на изборима, тиме дали легитимитет истој, а што је њихов кандидат урадио.. па Боже мој.. требали су да размишљају на време..
Овде се не ради о класничној изборној превари већ о ситуацијама када неминовно долази до рата, самим тиме до великог страдавања невиних људи, материјална разарања, стварања криминала, и свега онога што рат носи са собом.
пас мајку им >
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-28-2009
УПОЗОРЕЊЕ: следи текст потресне садржине!
![[Image: dnevnikratnoghirurga.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/dnevnikratnoghirurga.jpg)
Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991. - Источно Сарајево 1995.
Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге
стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица", у Блажују, за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.
О безумљу грађанско-вјерског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго. Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог свједочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића - дневник је ужаса, паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.
У основи те љубави је и Лазићева свијест о беспримјерном чојству и јунаштву народа коме и сам припада. Дневник ратног хирурга М. Лазића је писан великим срцем човјека - борца живота. Писан је, најчешће, непосредно послије догађаја о којима говори, у условима који су тешко замисливи. Отуда, у Дневнику се налази понека неизбрушена мисао, понављане и неизбалансиране ријечи, понекад појаке ријечи ношене експлозивном емоцијом. Све је остало како је првобитно записано, без накнадних интервенција - што ово казивање чини још упечатљивијим. Због свега тога, несумњиво је да ће Лазићев Дневник бити веома читана књига, а одмицањем од догађаја о којима говори, све траженији документ о једном трагичном времену, времену зла, времену бешчашћа, а и времену неуништивог човјека. На крају, али изнад свега: Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића јесте снажан протест против безумља рата уопште!
Quote: Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово
једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе...
Quote:Тог 4. августа 1991. почиње мојих 1200 ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим
мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска
река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина...
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-28-2009
Само да кажем да је Др Миодраг Лазић, одликован орденом Светог Саве, од Његове светости патријарха Павла.
Нека је! И заслужио је овако велико признање људина Миодраг Лазић.
Одг: Отаџбински рат - Kapetan Kuka - 12-28-2009
Имао сам прилику да читам ту књигу. Књига се што се каже чита у даху. Али има још једна књига сличне садржине као ова што си навео, додуше мало опширнија и са већим бројем страна, али се не могу сетити тачног наслова. Уколико је нађем и на интернету поставићу је на теми.