Отаџбински рат - Printable Version

Отаџбински рат - Printable Version

+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-19-2009

УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!

Исповест жртве/сведока: Божана Делић из Горажда

"Што мене Бог не узме?" речи су Божане Делић, из Црквина, изнад Витковића у општини Горажде која је, кад је рат почео имала седморо деце. Данас су живе само Милка и Гина.

Кућу Божане и Влада Делића напале су најближе комшије из Калца, Витковића, Зупчића, Кочара, Амовића и Оглечева, неколико дана након Ђурђевдана. У поверењу које су имали у своје комшије, и њиховом уверавању да им се ништа неће догодити, можда лежи узрок трагедија ове и многих других породица страдалих у БиХ.

У Црквинама је било 11 српских кућа чији су домаћини бранили своје породице 2-3 сата, а онда су се предали. Муслимани су похватали све оне Србе који су остали живи у селу - десет мушкараца и четири жене.
"Заробљени су и моји синови Нико (1943), Јово (1947), Новица (1939) и Радивоје (1952), кћерка Анђа (1933), затим мој унук Данило (1960), зет Милутин Пејовић (1937), муж моје ћерке Милке, зет Перо Шекарић (1929), муж моје Анђе, мој братић Угљеша Жмугић (1937), његов син Никола (1963) и зет Љубо Матовић (1934). Осим мене и моје кћерке Анђе, муслимани су ухватили моје снаје Анђу и Стану."

Сви Срби су из Црквине спроведени у село Калац и предати локалном команданту Муји Пештеку. Након мучења, батина и понижавања, сви су спроведени у вишу команду у Мравињац изнад Витковића.
"Е, ту нас жене раздвојише и вратише у село, а мушкарце оставише. Тада сам посљедни пут видела своје синове.
Муслимани су долазили сваки дан у кућу. Не могу ни да причам шта су све радили. Иживљавали се онако како ни најгора животиња не би. Нека им је на образ. Батине су биле најлакше. Најтеже је било када почну да се иживљавају, да нам наређују да се скидамо... Не могу ни да причам о томе."
Божанину кћер Анђу су посебно малтретирали. После свакодневних понижења, Анђа се обесила у ноћи 13. августа, испред штале, где је и сахрањена. Божана је са осталим старицама спроведена до села Шашићи, а крајем 1994. у Вишеград.
По речима муслимана, син Радивоје страдао је већ првог дана и покопан је заједно са зетом Пером Шекарићем, који је умро од силних батина.
"Крадомице сам им једне ноћи отишла на гроб. Нисам им смјела ту запалити свећу, али сам је палила на гробу ћерке Анђе".
Осморица осталих мушкараца, међу којима и остала три Божанина сина, пребачени су у Горажде и о њиховој се судбини ни данас ништа не зна.
"Што мене више држи, што мене Бог не узима, да што прије одем код мојих синова, да их мајка бар тамо, на оном свијету, загрли и види, да заувијек будем с њима и да их се нагледам. А нема ни пусте смрти. Ни она ме неће..." понављала је често ова српска мајка чија је судбина црња од судбине мајке девет Југовића!

---------------------------------------------------------------------

Пише: Перица Васовић, Ревија 92

Потресно сведочење о страдању своје породице Божана Делић испричала у камере. Умрла је у 93. години, не сазнавши где и како су јој скончали четири сина и ћерка, одведени из куће 12. маја 1992. године

Снимајући документарни филм „На Дрини гробница“, који је премијерно приказан 27. августа у Новом Горажду на „Конференцији о злочину над Србима у Горажду и Горњем Подрињу“, аутори су пре три године у приземљу трошне куће на периферији Вишеграда пронашли старицу Божану Делић, из Горажда, и камером забележили потресно сведочење о страдању њене породице. На крају разговора, на питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови других убијених Срба из Горажда, после мало размишљања, болно и немоћно им је рекла: “Дрина је њихова гробница“.

Тим речима Божане Делић завршава се документрни филм „На Дрини гробница“, који је и пре премијерног приказивања изазвао велику буру у Босни и Херцеговини. У међувремену, сломљену тугом за својим најдражим, срце ове друге мајке Југовића, престало је да куца, 8. јуна 2005. године. Издржало је 93 године.

Потресну животну драму ове мајке, чији су синови Новица, Нико, Јово, Радивоје и ћерка Анђа Пејовић, мучени и убијени првих ратних дана у Горажду, обележиле су и каснија убиства њеног зета, братанца и његова два сина. Превише туге за једно крхко срце.

Прича почиње овако: у селу Црквине поред магистралног пута Горажде-Фоча, пре рата живела је велика породица Божане и Владе Делића. У једној кући су били њих двоје, са своја четири сина, ћерком Анђом и њеним мужем, а својим зетом Милутином Пејовићем. Имали су Делићи и земље, и посла, и пуне куће деце. Имали су и комшије муслимане са којима су се посећивали и помагали, и добру и у злу. Нису ни слутили какве године и које црно време долази. Још мање су слутили да им они са којима су комшијски делили добро и зло, смишљају најгоре.

Кад је избио рат и букнуо на све стране, Горажде су преузеле јаке полицијске паравојне муслиманске снаге. Срби су напуштали град са завежљајем у руци, мислећи да ће се убрзо вратити. Делићи су живели на периферији Горажда, у селу које се налазило на ничијој територији. Верујући да их комшије неће напасти, остали су на своме. Преварили су се. Ујутру 12. маја 1992. године у кућу Делића долазе муслиманске паравојне јединице и полиција. Прате их синови Омера Ерака, они са којима су Делићи славили и туговали.

Исповедајући се новинарима пре осам година, Божана се добро сећала тога јутра. Остали су у души и до смрти је чула јауке и сузе унука и снаја. Муслимани, предвођени Мујом Пештреком, одводе Божанине синове и зета, са још десетак Срба из села, у један инпровизовани затвор на брду Мравињац изнад Горажда.

После тумарања по истоку Републике Српске Божана и њен супруг Владо долазе у собичак у вишеградској улици “Гаврило Принцип”. Средином 1996. године Владо умире и Божана остаје сама. Сваком путнику намернику, новинарима, понављала је исте речи: “Чекам, а ни сам Бог, ни ја, не знам кога. Некога ко ће ми рећи где су гробови моје деце, да одем да им упалим свећу и да одмах испустим душу.“

Сахрањена је на градском гробљу у Црнчи, одмах уз њеног Владу. Њихове гробове посећују унучад и други потомци, а за хумке њихових синова никада нису сазнали. Биће да је “Дрина је њихова гробница“, како са тугом и сузом једном рече старица Божана Делић.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-19-2009

УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!

ФИЛМ: На Дрини гробница

Филм потресног садржаја, који прати судбину Срба у источној БиХ, за време рата 1992-95. Састоји се из 5 делова.

1. део

2. део

3. део

4. део

5. део

Права истина о рату у БиХ 1992-95, која демантује Тановићеве лажи у филму "Ничија земља".
Свједочења преживјелих жртава тог монструозног злочина који је извршио Недим Алагић Педа, сада "угледан" бизнисмен из Горажда.
Осим тога, овај филм казује праву истину о припремању муслимана у Подрињу и Босни за рат 1991-1995, дивљању муслиманских хорди, и прогону Српског живља у подрињу још прије избијања рата.

Такође говори о тековинама Из(м)етбеговићеве "демокрације", описане у његово капитално дјело "Исламска декларација", од Рудог и Вишеграда, преко "заштићене" зоне Горажда.
Злочинци су урадили злочин, а никоме још нијесу одговарали, док се српски синови, ни криви ни дужни убијају у постељини, и "миротворци"- боље рећи слуге звијери са глава 7 и рогова 10 на највећи Хришћански празник убијају српску мајку, и сина, дјечака од 9 година рањавају рафалом у леђа...

Млађим, осјетљивим ососбама, и лицима са срчаним манама, не препоручујемо гледање, ради потресних сцена које направише "алахови ратници", недужној српској нејачи.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-19-2009

ФИЛМ: Хроника злочина у БиХ 1992-95

Овај филм је направљен од оргиналних видео снимака хрватских и муслиманских (пара)војних формација, профи и аматерских тв станица, насталих у време обдукције српских жртава. Састоји се из 6 делова. Међутим, филм је толико потресан, да су најужасније сцене избачене, како би се уопште могле и објавити.
Не препоручујемо га осетљивим и малолетним особама!

1/6 део

2/6 део

3/6 део

4/6 део

5/6 део

6/6 део

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-20-2009

[Image: krajina3.jpg]

Документарни филм:
Република Српска Крајина

Документарац о најзападнијој српској држави РС Крајини, као и дешавањима пре, и за време Отаџбинског рата 1990-их. Изјаве појединих политичара из тог времена.
Не препоручује се малолетним и осетљивим особама!

1/5 део

2/5 део

3/5 део

4/5 део
нисам успео да нађем.

5/5 део

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-20-2009

[Image: Medak_pocket_battle_map.png]

УПОЗОРЕЊЕ: НИЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО МАЛОЛЕТНИМ И ОСЕТЉИВИМ ОСОБАМА!

ДОКУМЕНТАРАЦ: МЕДАЧКИ ЏЕП 9.09.1993.

Филм је на енглеском језику.

1. део

2. део

3. део

Злочиначка операција Медачки џеп је био трећи напад војске Р.Х. на РС Крајину, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција је изведена 9.09. - 17.09.1993. године, на подручију јужно од Госпића.
У операцији, хрватске снаге под командом генерала Рахима Адемија и Мирка Норца, починиле су ратне злочине над српским живљем. Као високи официр хрватске војске у опреацији је учествовао и будући косовски премијер Агим Чеку.
Убијено је 72 људи, међу њима највише стараца и жена. Несталим важи још 14 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српски територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом.
10 српских војника (међу њима и 2 лица старости по 65 година) је заробљено и хрватски судови су их осудили на максималне затворске казне.

__________________________________________________________________

Ево шта сами Xрвати кажу о овом ужасном злочину... Текст је објављен 20.11.2007. на сајту h-alter.org

Јозо Ненадић, заповједник инжењерије у тој акцији, на суђењу Адемију и Норцу изнијео је претпоставку да је злочин био државна политика!? Уништавање српских села у Медачком џепу започело је када је то подручје, уочи повлачења ХВ, напустио тадашњи министар унутарњих послова Иван Јарњак, изјавио је данас заповједник инжењерије у тој акцији Јозо Ненадић који сумња да је уништавање села била државна политика.
"Други, трећи дан послије одласка Јарњака почео је палеж, до његова доласка је био очит примјер једне културне војске која је освојила и заузела положаје", казао је умировљени инжењерац ХВ-а свједочећи на суђењу генералима Рахиму Адемију и Мирку Норцу.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-21-2009

ОПЕРАЦИЈА: КОРИДОР ЖИВОТА

ПРОБОЈ КОРИДОРА
ПИСАНИ ТЕКСТ

КОРИДОР ЖИВОТА

пише: Миладин Михајловић

Тадашњи командант 1. крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!"

26. јуна 1992. године, у освит новог дана борци 1. крајишког и Источнобосанског корпуса, послије дуготрајних и исцрпљујућих борби, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца. Руковање ратника, два корпуса једне те исте војске, најмлађе српске државе, касније назване Република Српска, загрљаји Крајишника и Посаваца, озваничени су славодобитним рафалима у ваздух. Мало ком Србину, с ове или оне стране, да није срце јаче закуцало кад је прострујала вијест да су јединице Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала, пробиле саобраћајни коридор према Србији. Како и не би када је то био коридор живота. Била је то прва велику побједу Срба с лијеве стране Дрине. Простор на коме је зауствљен српски крвоток био је раскрчен. Пробијен је коридор живота и отворен пут из Босанске и Книнске Крајине према Семберији и даље према Београду и Србији.

Заједно до велике побједе
Побједа здружених јединица ВСР БиХ над снагама муслиманско-хрватске коалиције окончала је 42 дана дугу копнено-ваздушну блокаду најзападнијих српских земаља. Коридор је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини. На том простору, одсјеченом муслиманско-хрватском агресијом, тада је живјело више од милион и по Срба, који су остали без хране, нафте, оружја, цигарета, а и нада је била на све тањим нитима.

Блокада
На самом почетку рата у БиХ добро наоружане јединице муслиманске Патриотске лиге и територијалне одбране, несебично помогнуте регуларним снагама Хрватске војске, готово мјесец и по дана држале су у тоталном окружењу тадашњу Аутономну Регију Крајина и западне дијелове Републике Српске Крајине. Циљ им је било физичко и свако друго изнуривање Крајишника.

Почетком маја 1992. сви путни правци који су западне дијелове тадашње Српске Републике БиХ спајали са источним дијелом и Србијом били су пресјечени.

Посљедња копнена веза између Крајине и Семберије била је саобраћајница Бањалука - Добој - Тузла - Бијељина, али и та веза је дефинитивно пукла 15. маја 1992. године, када су припадници ТО Тузле и Патриотске лиге извршили масакр над недужним војницима Југословенске народне армије, који су се повлачили из тог града. Тог дана и овај путни правац затворен је за цивилни саобраћај, а Аутономна Регија Крајина и РСК остале у тоталној изолацији. Ко зна докле би потрајала агонија крајина и Крајишника да та кап није налила чашу. Кап која је прелила чашу био је тренутак кад су у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника почеле да умиру бебе, а бубрежни болесници скончавају због мањка отопина за дијализу.
Више није било времена за чекање и милост противника, коме су се злочини осладили.

Да ђеца не умиру
Тадашњи командант 1. крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба 1. оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!"

Поред Талића, као главног креатора операције "Коридор", акцију су планирали начелник Штаба 1. крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП РСК генерал Боривоје Ђукић, и тадашњи начелник Штаба 1. оклопне бригаде генерал Новица Симић. Била је то за Србе једина варијанта за живот, а војнички - акција која ће остати записана у војним аналима. Изведена је немогућа мисија - пробој из потпуног оперативног окружења.

Акција "Коридор" започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници славне 16. бригаде, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у битку на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту непријатељске формације навела на погрешан закључак да Српска војска намјерава да заузме Тузлу. Све што се послије догађало изазвало је праву пометњу у муслиманско-хрватским формацијама, што је знатно олакшало дејства српским снагама на главном правцу акције пробоја Коридора, и изненађење је било потпуно. Маестрална тактика резултирала је пробојем "Коридора живота" два дана прије зацртаног рока.

Мада је Талић, како се тада причало, планирао попити кафу у Модричи за Видовдан, десило се то два дана раније. Српску војску нико није могао зауставити, а у том јуришу хероја тешко је било издвојити борце који нису били на висини задатка. Један међу многима који су властитим херојством показали како се бори за српство био је и командант батаљона МУП-а РСК Миливој Рашула. Он је у својој официрској торби понио српску тробојку одлучан да је први постави на силос у Оџаку. Стао је на чело јуришног дијела батаљона. У једној паузи између двије борбе са везистом и куриром кренуо је испред осталих. Међутим, извиђање се завршило кобно. Сви су покошени непријатељским рафалима.

Мајор Вељко Леко је хеликоптерима пребацио преко 600 рањеника за Београд. Предуга листа херојства...
Командант елитне јединице "Вукови са Вучијака" Вељко Миланковић је у једном тренутку, нашавши се у полуокружењу, повео борце у величанствен јуриш.
Пробијањем "Коридора живота" српске крајине су опет продисале пуним плућима. Из Србије су кренули конвоји са лијековима, храном, нафтом и цигаретама...

Само овај пут
Министар унутрашњих послова, а касније предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић је са својим момцима поштено одрадио свој дио посла. Прича се да је често задиркивао генерала Талића, који је, наводно, уочи битке над биткама себи у браду прозборио: "Помози Боже само овај пут, више те никада молити нећу." Послије успјешне акције, чини се да га је Бог послушао.
На првој годишњици обиљежавања операције "Коридор", 28. јуна 1993. године, у Добоју је Мартић подсјетио да је операција "Коридор" "прво јединство и слога народа западно од Дрине".
"Брат брата је прсима штитио и није било војника који није извршио задатак", рекао је тада Мартић.
Тако је говорио Мартић, а од народа бурно поздрављен генерал Талић је народу кратко рапортирао: "Остварили смо оно што смо народу обећали." Још је поручио да Срби с ове земље не иду, а свима који мисле да их нападну да прије тога добро размисле.
"Коридор живота" поплочан је крвљу српских јунака. Тачно 293 српска ратника су у борбама за коридор дала живот, а 1.129 припадника тадашње Војске Српске Републике БиХ и специјалца МУП-а Републике Српске Крајине теже је или лакше рањено. Била су то херојска времена. Јунаци су гинули са погледима упртим ка матици Србији и слободи.

Из ратног дневника Бошка Гргића - Побједа без славља"
...Пред нама ни два километра до пута живота. Кренусмо у пробој са много жеља и жара, нестрпљиви и одважни. А онда прве жртве, на посљедњој етапи до циља. Падоше јуначки на прузи градачачкој, на пространој равници посавској Душко Бауковић Бане, Ивица Модрич, Жељко Дојчиновић и Мирослав Ђурђевић. Бане је само двије седмице раније спасио живот свом саборцу и са свега пола метра рафалом срезао да ли Арапина или некаквог црног мелеза. Није се могло разазнати. Није о томе хтио ни ријечи, крио се и од новинара. А у крви, пут добојске болнице прашњавим и неравним макадамом кренуше Младен Лолић и Раденко Мирковић. Али, готово у трку, већ у смирај дана, пало је и задње усташко упориште на фарми у Филомени, негђе између Модриче, Градачца и Пелагићева. Пут је слободан, трасиран крвљу и животима храбрих српских бораца. Остало је још два дана до Видовдана, великог и магичног дана, али и ноћ најдужа и најтужнија, ноћ у којој су преживјели оплакивали своје несрећне саборце. Умјесто славља и тријумфа само стисак руке у знак побједе и нијеми погледи мјештана и Крајишника, као да се знају већ деценијама. Затим, прва возила, помоћ из матице Србије недужној ђечици и испаћеним болесницима широм Крајине. Да је тад земља имала образ и душу, била би црвена од стида сва галаксија. Да је неразуман имао имало разума, повио би главу дубоко у пијесак."

Омча око српског врата
Да би спријечили пробој коридора и везали омчу око врата Србима с лијеве стране Дрине, муслиманско-хрватске формације су ангажовале 16 бригада - пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Нове Градишке, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице.
Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца - Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те муслиманска 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице.
У битке поред Саве повремено су убациване јединице хрватске специјалне полиције из Загреба, те дијелови бригада из Вараждина, Ријеке и Бјеловара.

УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!

1/5 део

2/5 део

3/5 део

4/5 део

5/5 део

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-21-2009

Слике спомен обележија са Коридора.

[Image: Duga_njiva_Trabava.jpg]

[Image: Spomenik_Trebavskom_cetnickom_korpusu__Duga_njiva.jpg]

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-22-2009

Забрањена истина о Сребреници – Александар Павић

Година 2007.
Издање - друго,
Формат - 20,5 x 13,5cm
Жанр: публицистика
Страна - 96 стр.
Цена: 250 Дин
Едиција - Специјална издања

Пише: Владимир Вељковић, Двери Српске
21.02.2009.

Проглашавање 11. јула Даном сећања на сребренички ”геноцид” у Европском парламенту 15. јануара ове године, има за циљ стављање дефинитивне вредносне тачке на случај распада бивше Југославије. По тој верзији, Југославија се распала као резултат агресивне српске политике?! Круна свеопште српске агресије је геноцид над муслиманима у Сребреници које су починиле снаге Војске Републике Српске. Ове снаге биле су само продужена рука ратних архитеката у Београду.

Случај Сребреница, који се наводи и као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата” има за циљ стварање нове историјске парадигме. Она ће засигурно релаксирати немачку свест и савест за геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, утврдити морални империјализам Запада, и што је најважније, оправдати ангажовање западних земаља против Срба. Случај Сребренице, како сада ствари стоје, оснажиће морални кредибилитет муслимана у Европи и свету, и учинити их још прихватљивијима у дискурсу европског јавног мњења.

Дан сећања на жртве Сребренице затвориће врата слободној дискусији о елементарним чињеницама везаним за сребреничка догађања јула 1995. а све оне, који покушају још једном претрести овај случај, ставити ван вредносне друштвене прихватљивости, и довести на стуб срама политичке некоректности.

Истина која се помаља

Политиколог Александар Павић, са својом невеликом али значајном књижицом ”Забрањена истина о Сребреници - приручник заснован искључиво на страним изворима” јeдан је од ретких српских интелектуалаца који је имао храбрости да, када је у питању ова тема, не остане по страни. Ова књига, која је за две године доживела два своја издања (Легенда Чачак, 2006. и 2007. год.), актуелнија је данас више но када је први пут угледала светлост дана. Као изузетно значајну видим чињеницу да Павић представља и једног, по много чему, друштвено ангажованог интелектуалца. Одмах по завршетку ”јулских догађаја 1995” Павић је заједно са принцезом Линдом Карађорђевић обишао Сребреницу. Заједно са њима, била су и двојца чланова британског парламента ”чији је извештај о арапском графиту и постерима муџахедина у тамошњој џамији сузбијен, а они лично ућуткани.”

Имајући ово у виду, као и то да је у послератној БиХ неко време (август 1996-јун 1997) обављао дужност Главног политичког саветника Председника Републике Српске, још већи значај добија његов истраживачки метод, и могло би се рећи извесна суздржаност и опрезност у извођењу закључака, и то искључиво после изношења аргумената и чињеница. Одређено лично искуство и непосредни увид у ситуацију о којој пише, дизвољавају му да примети недостатке, и да се упусти у критичко истраживање и аргументовање, поводом једне теме која је већ у приличној мери постала освештана историјска чињеница, не само у ЕУ већ и у Србији.

Одмах на почетку свог истраживања аутор износи своју намеру ”да помогне у том (по питању Сребренице В.В.) сналажењу, пратећи у кратким цртама причу како се развијала, кроз стране извештаје, изјаве, анализе и коментаре – све до садашњег времена.” За Павића важност ове теме превазилази локалне границе и постаје ”суштинско цивилизацијско питање”. Разлог за овакву оцену лежи у чињеници, да је око Сребренице ”дигнута кампања глобалних размера”. Улажење у ”разлоге” за оно што се дешавало на подручју Сребренице значи да прихватамо ”званичну верзију” што опет за собом повлачи и то да нам је једини циљ да ”оправдамо” то што она тврди.

Признање Босне и Херцеговине од стране државника западних земаља, пре него што су се њени конститутивни народи договорили о моделу њеног унутрашњег уређења, и велика вероватнћа да ће због тога доћи до унутрашњих сукоба, као и пропаст Лисабонског договора од фебруара 1992. захваљујући Алији Изетбеговићу, указује на главне одговорне за чињеницу да се на подручју Сребренице непрекидно гинуло од 1992-1995. На питање да ли би жртвовао мир за независну БиХ, Алија Изетбеговић одговорио је потврдно.

Едвард Херман, професор на америчком Универзитету Пенсилванија: ”Сребренички масакар представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима.”
Чему уопште Сребреница, сликовито говоре страни коментатори и истраживачи које Павић опширно цитира у својој књизи. Стела Џатрас, амерички колумниста: ”Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине.”

Аустралијски аналитичар Гали Хасан: ”После тога су САД-НАТО искористиле ‘масакар’ да интервенишу на страни вођа босанских муслимана у рату против српскух снага а све у функцији сопствених империјалних интереса. Циљ је био разбијање Југославије и колонизација Босне и Косова. Веродостојне информације из америчких и западних извора показују да је бројка од наводно најмање ‘8000 муслимана’ побијених од стране српских снага надувана како би САД-НАТО имале ‘хуманитарни’ изговор да демонизују Србе и обезбеде подршку јавног мњења за војну интервенцију у региону.”

Одмах по уласку српских снага у Сребреницу започиње медијска кампања о злочинима Срба у том граду. Међутим, једини официр УН у Братунцу у време наводног масакра, холандски капетан Схутен у изјави од 27. јула 1995. сведочи: ”Сви папагајски понављају речи других, али нико не показује чврсте доказе. Примећујем да у Холандији људи желе да по сваку цену докажу да је геноцид почињен… Ако је било егзекуција, Срби су их онда врашки добро сакрили. Зато ја ништа од тога не верујем. Дан после пада Сребренице, 13. јула, стигао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да идем куд год сам хтео…”. Непосредно по паду Средбренице око 30ак страних новинара борави на том подручју не потврђујући приче о било каквом масакру. Особље УН које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права не налази ”ниједно сведочење о злочинима из прве руке”.

Извештај Међународне комисије црвеног крста од 13. септембра 1995. указује на праву судбину несталих из Сребренице. ”Око 5000 муслиманских војника из Сребренице напустило је енклаву пре њеног пада. Муслиманска влада је признала да су ти војници прекомандовани у друге јединице њихових оружаних снага. Чињеница да о томе нису обавештене њихове породице правдана је обавезама војне тајне.”

Џонатан Рупер: ”…до прве недеље у августу 1995. године 35.632 људи је регистровано од стране Светске здравствене организације и босанске Владе као расељена лица из сребреничке заштићене зоне – другим речима, као преживели из Сребренице! Црвени крст је такође видео и забележио да се ‘неколико хиљада’ наоружаних муслиманских мушкараца из Сребренице безбедно повукло иза муслиманских линија… да би затим били прекомандовани на друга ратишта ‘без обавештавања њихових породица’. А, као што је горе наведено, око 700 војника из Сребренице је стигло до Жепе, да би после безбедно изашли из тог града после његовог пада у српске руке, јула 1995. Дакле, укупно је било најмање 38–39. 000 преживелих из Сребренице – што је цифра која се прецизно подудара са проценама о броју људи у Сребреници од стране главних хуманитарних организација из времена њеног пада.”

Пресуде
Дражен Ердемовић Хрват из Тузле, човек који се борио на све три стране током рата у БиХ, и за кога је сам Трибунал закључио да његово ”ментално стање стање није дозвољавало да му се суди”, постаће кључни сведок у Хашком трибуналу. Ердемовићу који је ”признао” да је учествовао у убијању око 1.200 муслимана из Сребренице, дозвољено је да износи непотврђена сведочења без могућности унакрсног испитивања. Као награду за сарадњу Ердемовић добија казну од пет година, с тим да је немора издржавати целу!?

О пресуди генералу Радиславу Крстићу донетој у августу 2001. Тара Мекормак каже: ”…суђење Крстићу је разоткрило озбиљне недостатке у приказивању пада Сребренице као геноцида. Хашки трибунал није био у стању да докаже да је командант јединице која је заузела Сребреницу имао икакву намеру да почини било какво убиство, нити имао било какво сазнање о истим. Уз то, да би се убиства сврстала у геноцид, Хашки Трибунал се одважио на једну компликовану дефиницију геноцида која не зависи ни од броја људи који су у ствари побијени. Дакле, по овој дефиницији, убиство неких лица, чак и војника усред борбених дејстава, рачуна се као геноцид!?”

Након десет година од догађаја јула 2005. у којем се тврди да је убијено 7- 8.000 људи, идентификовано је мање од 2.100 тела. Процесу идентификације учествовала је само једна, муслиманска страна, без одговарајуће контроле и надзора?!

Моралне и вредносне координате
На крају своје књиге Павић констатује: ”Шта год били прави циљеви пропагатора ‘званичне верзије’ они нас не обавезују – осим у једном: да развејемо маглу лажи ради нашег сопственог мира и оријентисаности у садашњем времену, као и ономе које нам предстоји. А сада знамо да у томе нисмо сами.”
Ипак ”борба за истину о Сребреници (је В.В.) не толико српска колико цивилизацијска, метафизичка, суштинска – јер она разоткрива бар један део мреже лажи која се сад плете на глобалном нивоу.” Књига Александра Павића задовољава све критеријуме једног објективног истраживања и представља сигурну основу и путоказ за даљи рад на овој теми.

Њеним резултатима неће бити задовољни сви они који су своју позицију у јавном мњењу Србије градили на једном догађају који, као што видимо, по много чему почива на стакленим ногама.

Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 12-22-2009

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ, И ФИЛМ, СА ПОТРЕСНИМ САДРЖАЈЕМ, ПА ГА НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОСЕТЉИВИМ И МАЛОЛЕТНИМ ОСОБАМА!

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ: ИСТИНА

У филму "Истинa" нa нajстрaшниjи нaчин прикaзaни су злoчини нaд Србимa у рaтним сукoбимa нa пoдручjу бивше СФРJ: Хрвaтскe, и Бoснe и Хeрeцeгoвинe, кao и јужне српске пoкрajинe Кoсoвo и Мeтoхиja.

Мaсaкрирaнa и тeлa српских цивилa и вojникa, бeз глaвe, сa искoпaним oчимa, силoвaнe жeнe и пoбиjeнa дeцa, jaук мajки кoje у рукaмa држe лoбaњe свojих синoвa, сaмo су нeкe oд стрaхoтних сцeнa кoje су изaзвaлe снaжну рeaкциjу присутних и нeвeрицу дa je чoвeк у стaњу дa пoчини тaквe злoчинe.

У филму Истина, jeдaн зaрoбљeни хрватски вojник свeдoчи o тoмe кaкo je зaклao двoje вeзaних пeтнaeстoгoдишњaкa, и гoвoри o jeднoм њeгoвoм сaбoрцу, кojи je кao укрaс oкo врaтa нoсиo oгрлицу oд прстиjу српскoг дeтeтa.

Филм Истина зaвршaвa сликoм рaњeнoг српскoг дeчaкa и изрaжeним бoлoм зa свим нaстaрaдaлим жртaвaмa у рaту нa прoстoру бившe Jугoслaвиje. Филм je, прeмa рeчимa продуцента, урaђeн сa снимцимa и фoтoгрaфиjaмa кoje су им дoстaвили људи избeгли сa рaтoм зaхвaћeних пoдручja.

Нa прикaзивaњу филмa билe су Нaдa и Свjeтлaнa Рoгић у сали Сава Центра 9. јула 2005., кoje су сaлу нaпустилe прe пoчeткa филмa, у кojeм je први пут прикaзaнo мучeњe и убиствo њихoвoг супругa и oцa Рaдeтa Рoгићa, из Санског Моста.

Прojeкциjи филма Истина (осам делова), присуствoвaли су и пoслaници СРС, СПС, ДСС, кoшaркaшки репрезентативац Никoлa Гурoвић, његова светост патријарх Павле, глумци, спортисти, брojни aкaдeмици и други прeдстaвници jaвнoг и културнoг живoтa у Србиjи. Док је велики број људи остао ван сале јер није више било места.

Quote:НЕ БИХ ЖЕЛЕО ДА СА ОВИМ ВИДЕО СНИМЦИМА ПРОМОВИШЕМ НЕКУ СТРАНКУ, НИТИ ЛИЧНОСТ, ЈЕР СЕ ТОГА ГРОЗИМ! ЖЕЛИМ САМО ДА ИМАТЕ УВИД У ИСТИНУ О ДЕШАВАЊИМА НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТОКОМ 1990-их!

Дрвосеча

Цео филм можете снимити код себе у рачунар ако кликнете О В Д Е

1/8 део

2/8 део

3/8 део

4/8 део

5/8 део

6/8 део

7/8 део

8/8 део

Добра ствар код овог филма јесте што је титлован на енглески језик, па се може и странцима приказати, како би разбили мрежу лажи западних медија, и политичара.

Одг: Отаџбински рат - KizaLion - 12-22-2009

Од сада мало паузе на овој теми. Ова тема није да се текстови набацају са других сајтова.. Него дискусије се очекују.