Delije-caffe.net Форум - До краја Звезди верни!

Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије

 


 Отаџбински рат



октобар 27, 2009, 02:30:28 поподне
Одговор #20

ORTHODOX.NS

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 148
    Поруке

    • Погледај профил
Отаџбински рат
« Одговор #20 послато: октобар 27, 2009, 02:30:28 поподне »
Још ово да кажем... ми смо несложни као народ....не каже се џаба не дај боже да се Срби сложе...  Највише ме је заболело када су наши политичари отишли у сребреницу на помен муслиманима... и сви спомињу сребереницу. а када је насер ориЋ 92-93 ПОБИО ОКО 3000 СРБА И ПОПАЛИО НЕКОЛИКО ДЕСЕТИНА СЕЛА...ТО НИКО НЕ СПОМИЊЕ. Највећа срамота је да наши политичари не одају помен нашим жртвама... већ се улизују страним силама... и иду на годишњицу муслиманских жртава... то је јадно. тако смо и после другог светског рата опростили усташама јасеновац и ушли са њима у исту државу...то је ван сваке памети. КОД НАС ЈЕ ЗЛОЧИН КАДА КАЖЕШ ДА ВОЛИШ СРБИЈУ... СВИ ОДМА ГОВОРЕ ПОГЛЕДАЈ ОВОГ НАЦИОНАЛИСТУ. Па сваки нормалан човек воли своју отаџбину... и Жали за жртвама свог народа. а не пљује по својима да би се улизао неком ГЛУПОМ американцу или британцу. КАДА ЋЕМО СЕ УЈЕДИНИТИ...КАДА???
НИСУ НАС СЛОМИЛЕ ОВЕ ТЕШКЕ ГОДИНЕ ЈОШ НАС САДА ИМА ВИШЕ ЗБОГ ТЕБЕ...

октобар 27, 2009, 03:18:52 поподне
Одговор #21

ЧИЧА

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 322
    Поруке

    • Погледај профил
Отаџбински рат
« Одговор #21 послато: октобар 27, 2009, 03:18:52 поподне »
Још ово да кажем... ми смо несложни као народ....не каже се џаба не дај боже да се Срби сложе...  Највише ме је заболело када су наши политичари отишли у сребреницу на помен муслиманима... и сви спомињу сребереницу. а када је насер ориЋ 92-93 ПОБИО ОКО 3000 СРБА И ПОПАЛИО НЕКОЛИКО ДЕСЕТИНА СЕЛА...ТО НИКО НЕ СПОМИЊЕ. Највећа срамота је да наши политичари не одају помен нашим жртвама... већ се улизују страним силама... и иду на годишњицу муслиманских жртава... то је јадно. тако смо и после другог светског рата опростили усташама јасеновац и ушли са њима у исту државу...то је ван сваке памети. КОД НАС ЈЕ ЗЛОЧИН КАДА КАЖЕШ ДА ВОЛИШ СРБИЈУ... СВИ ОДМА ГОВОРЕ ПОГЛЕДАЈ ОВОГ НАЦИОНАЛИСТУ. Па сваки нормалан човек воли своју отаџбину... и Жали за жртвама свог народа. а не пљује по својима да би се улизао неком ГЛУПОМ американцу или британцу. КАДА ЋЕМО СЕ УЈЕДИНИТИ...КАДА???

није сад проблем отићи и поклонити се жртвама-ТО УВИЈЕК ТРЕБА УРАДИТИ,ЈЕР ТО ЈЕ ПРИЈЕ СВЕГА ЉУДСКИ-ХРИШЋАНСКИ,ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТО ТО ОНИ РАДЕ ИЗ ПОЛИТИЧКИХ ЦИЉЕВА  И ЗБОГ НЕКЕ ПОМАМЕ ЗА ВЛАШЋУ И ДОДВОРАВАЊУ ГОСПОДАРИМА,проблем је што се та сребреница толико експоатише да то превазилази све границе...од 3000 имена дошло се до неких 7000 до 8000 хиљада,а нико не говори о српским жртвама тамо,нико не говори о насеру,покољима....

а за мене лично Сребреница није злочин и написаћу једну причу о томе,тј о муслиманским преварама и лажима....ал прво морамо да наставимо тему о Отаџбинском рату....

И ОПЕТ ПИТАМ АДМИНИСТАРЦИЈУ,ДА ЛИ ЋЕ ОТВОРИТИ НОВУ ТЕМУ САМО ЗА ОТАЏБИНСКИ РАТ,ЈЕР ОВА ПОСТАЈЕ ПРЕНАТРПАНА,И ПОСТОВЕ ИЗ ОВЕ ПРЕБАЦИТИ У ТУ ЗАСЕБНУ ТЕМУ?па да наствимо писати овдје........

октобар 27, 2009, 07:33:53 поподне
Одговор #22

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Отаџбински рат
« Одговор #22 послато: октобар 27, 2009, 07:33:53 поподне »
Слажем се са Чичом Кежултром око овога да каже да је Сребреница предмет манипулација, исто као и Овчара и Рачак, и Маркале итд.

Не знам колико вас је могло да примети једну ствар, а мени лично то напамети је већ дуже времена. О чему се ради.. ради се о БУЂЕЊУ ПАЦОВА.
У претходној држави где смо угурани силом, и вољом других, сфрј, се знао неки ред, и било је социјалног мира. Где се већ за пробисвете и људе за маргине друштва знало ко су, шта раде, где им је место и сл.
Сам почетак 1990-их доводи до тога да нова гарнитура политичара која се појављује на сцени од вардара па до триглава, отвара поклопац канализације.. одакле излазе пацови. Пацови су иначе штеточине, које праве зло, јер кољу ситно "благо", и трују све где год се појаве. Па се увек спроводи дератизација.
Но, гле чуда, нове власти у бившим републикама не само да не спроводе дератизацију, већ пуштају пацове из канализације, да праве зло.. зло, у нечије име, за рад неких циљева, идеала, и личних фотеља.
Хрватска страна је прва почела са својим пацовима и канализацијама.. Редом: Бранимир Главаш, Томислав Мерчеп, Анте Готовина, Мирко Норац, Иван Кораде, Благо Задро..
Код босанских муслимана први упадају у очи: Мушан Топаловић - Цацо, Насер Орић, Исмет Бајарамовић Ћело, Илија Јуришић итд.
Како једно зло не иде само, нити физика познаје само акцију, већ и реакцију.. а рекација су Срби. Где смо и ми имали пацове који су и нас Србе нападали, и отимали.. Снимали филмове за светске ТВ станице, и представљали нас као вампире и неандерталце. Шта више наш државни врх је слао преко Дрине и Дунава неке пацове који су "одрађивали" неке прљаве послове, довољно да ТВ Загреб има шта да сними, и пошаље у све светске земље слику о нама. Тиме смо ми дефинитивно рат изгубили, а питање је било само када ћемо и званично добити потврду.
Тиме су они добили своје филмове против нас типа Овчара, Сребреница итд.
Са друге стране нико неће ни да чује шта имају Срби да кажу о Бљеску, Малсеници, вуковарском пролећу 1991, Дивоселу, Читлуку, Олуји, задарској кристалној ноћи 1991, сплитском Ђурђевдану 1991, Крвавом Ускрсу на Плитвицама, децембарском Уставу СРХ 1990. итд.
Верујем да када би причали странцима о овоме, да 98% не би знало о чему причате.

О Сребреници ћемо исто тако на посебној теми, када дође нови подфорум.

октобар 27, 2009, 09:53:27 поподне
Одговор #23

ORTHODOX.NS

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 148
    Поруке

    • Погледај профил
Отаџбински рат
« Одговор #23 послато: октобар 27, 2009, 09:53:27 поподне »
ЈЕДАН ОД ПРИМЕРА....  ЈЕ ДА СУ НАШИ ПОЛИТИЧАРИ ПОСЛЕ 5. ОТКОБРА КАДА СУ ДОШЛИ НА ВЛАСТ ПОТПИСАЛИ ДА НЕЋЕ ТУЖИТИ НАТО ЗА ЗЛОЧИНЕ НАД НАМА...ГДЕ ЈЕ ТУ ЛОГИКА. А ОБЕЋАЊЕ ЈЕ БИЛО ДА ЋЕ МО УЋИ У ЕУ. ИЛИ СУ БАР НАМА ТАКО ПРЕДСТАВИЛИ ДА СЕ НИКО НЕ БИ БУНИО. то довољно говори о нашим политичарима. ТО ЈЕ ЈАДНО да јадније не мозе да буде. Прелазиш преко својих жртава као да не постоје. Шта она да очекујемо од тих политичара??? ШТА??? МЕНИ ЈЕДНОСТАВНО НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ЈАСНО КАКО МОЖЕШ ДА ПЉУЈЕШ ПО СВОМ НАРОДУ... А СВАКОМЕ ОД НАС СУ СЕ ПРЕДЦИ БОРИЛИ ЗА СЛОБОДУ. И ТИ САДА ПЉУЈЕШ ПО СВОЈИМ ПРЕДЦИМА ДА БИ ОСТАО НА ВЛАСТИ. Кад су наши политичари споменули наше жртве у сребреници. мислим поменули јавно пред неком страном делегацијом...НИКАД.   ми се сада свима улизујемо.. а да нас они хоће у еу. већ би нас примили. не би нас зајебавали све ове године. и смишљали које какве разлоге.
НИСУ НАС СЛОМИЛЕ ОВЕ ТЕШКЕ ГОДИНЕ ЈОШ НАС САДА ИМА ВИШЕ ЗБОГ ТЕБЕ...

новембар 04, 2009, 06:40:20 поподне
Одговор #24

KizaLion

  • Administrator
  • *****

  • 7574
    Поруке

  • Established 2002.

    • Погледај профил
    • Имејл
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #24 послато: новембар 04, 2009, 06:40:20 поподне »
Чича је затражио посебну тему, па ћемо овде да пребацимо све уписе, јер је она друга тема постала пренатрпана.
ВУЧИЋУ, ПЕДЕРУ, ИЗДАО СИ СРБИЈУ!

новембар 11, 2009, 02:46:27 поподне
Одговор #25

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #25 послато: новембар 11, 2009, 02:46:27 поподне »
Тајна злочина скривана 17 година


Потомци Срба из Црквина страдалих након одвођења у муслимански логор у Витковићима сазнали да би се посмртни остаци рођака могли налазити у кругу бивше Хемијске индустрије „Азот”

Витковићи код Горажда – Након приватне истраге потомака породице Делић из Црквина, насеља недалеко од Витковића код Горажда, чијих су 11 чланова 20. маја 1992. године од кућа одвели припадници регуларне Армије БиХ у ратни логор за Србе, који се налазио у згради Штампарије у Витковићима, дошло се до поузданих информација да они ипак нису „завршили” у Дрини, већ да су тајно сахрањени у близини тог логора, а потом пребачени у оближњи Центар за обдукцију и идентификацију, такође у кругу предратне Хемијске индустрије „Азот”.

Према незваничним информацијама, у том центру се одавно налази 118 посмртних остатака ратних жртава, међу којима је и двадесетак Срба из Црквина и са подручја Витковића, којима се губи сваки траг крајем јуна 1992. године.

– Годинама смо трагали за својима, како бисмо их сахранили и достојно обележили њихове гробове, али нам нико од званичника у Горажду, па ни из Института за нестала лица БиХ, није рекао да би њихови остаци могли бити баш ту, у Витковићима – каже Миланка Симић, чији је отац Новица Делић одведен у логор у Витковиће.

Потомци породице Делић из Црквина су се крајем протекле седмице, након што су добили одобрење од кантоналног тужилаштва Горажде и Института за нестала лица БиХ, обрели испред капије бивше Хемијске индустрије „Азот” у Витковићима, желећи да провере да ли су ту посмртни остаци њихових несталих сродника. Међутим, по речима Мића Костића из Фоче, доживели су велике непријатности и шиканирање од стране кантоналног тужиоца из Горажда Мирсада Билајца.

– Прво су нас два радника овог центра обавестила „да им је наређено да нам не дозволе улазак!, након чега смо се обратили Кантоналном тужилаштву у Горажду – каже Костић.

Убрзо је, како каже Костић, са једним инспектором стигао тужилац Билајац.

– Без икаквог повода осуо је дрвље и камење на нас, питајући ко смо и шта ћемо ми ту, на шта смо му показали његово, а потом и решење Института за нестала лица БиХ које је потписао Милан Богданић. А он је рекао да признаје само Амора Машовића – прича Костић и додаје да су против Милана Богданића најавили подношење кривичне пријаве, због ометања истраге.

– Без обзира на ове опструкције ми ћемо наставити са нашом истрагом, што подразумева и ДНК анализу, јер смо према прикупљеним информацијама, и то од стране Бошњака, више него сигурни да се у овом центру налазе посмртни остаци Срба из логора Штампарија у Витковићима – изјавио је Ковач.

У изјави за медије поводом догађаја у Витковићима Милан Богданић, председавајући колегијума директора Института за нестала лица БиХ, рекао је да је због захтева чланова породице Делић да им се омогући непосредни увид у сваку од 118 врећа које се налазе у Центру у Витковићима, дошло до неспоразума око надлежности лица која имају право непосредног контакта са скелетним остацима.

Славко Хелета
----------------------------------------------


Четири сина баке Божане
Злочин над српским цивилима из Црквина по злу је запамтила, сада већ покојна, Божана Делић којој су у овај логор припадници муслиманских регуларних војних јединица и полиције 20. маја 1992. године одвели четири сина Јову, Николу, Новицу и Радивоја. У логор "Штампарија" тада су одведени и њен унук Данило, затим Данило Делић, рођак Угљеша Жмукић и његов син Никола, као и зетови породице Делић – Љубо Матовић, Перо Шекарић и Милутин Пејовић.


Политика 06/11/2009

новембар 11, 2009, 02:47:15 поподне
Одговор #26

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #26 послато: новембар 11, 2009, 02:47:15 поподне »
Нека им је вечна слава! :'(

новембар 11, 2009, 06:54:30 поподне
Одговор #27

ЧИЧА

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 322
    Поруке

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #27 послато: новембар 11, 2009, 06:54:30 поподне »
вјечна им слава...

један данашњи новински чланак о прекрајању историје...СНЦГ...

http://srpskenovinecg.com/crnagora/2727-radan-nikolic

новембар 13, 2009, 02:38:48 поподне
Одговор #28

KizaLion

  • Administrator
  • *****

  • 7574
    Поруке

  • Established 2002.

    • Погледај профил
    • Имејл
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #28 послато: новембар 13, 2009, 02:38:48 поподне »
Има ли где та књига Сатанизација Срба од Едварда Хермана?
ВУЧИЋУ, ПЕДЕРУ, ИЗДАО СИ СРБИЈУ!

новембар 13, 2009, 04:27:22 поподне
Одговор #29

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #29 послато: новембар 13, 2009, 04:27:22 поподне »
Документарни филмови

УПОЗОРЕЊЕ: Филмови се не препоручују осетљивим особама, и млађима од 18 година.

ВАПАЈ ТИШИНЕ
Прича о несталим Србима у Хрватској 1990-их.

1/6 део



2/6 део



3/6 део



4/6 део



5/6 део



6/6 део




 НЕК СЕ РАСПУСТЕ СТРАЖЕ
 
1/4 део



2/4 део



3/4 део



4/4 део

« Последња измена: децембар 27, 2009, 02:47:46 поподне дрвосеча »

новембар 13, 2009, 05:16:31 поподне
Одговор #30

ЧИЧА

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 322
    Поруке

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #30 послато: новембар 13, 2009, 05:16:31 поподне »
Има ли где та књига Сатанизација Срба од Едварда Хермана?
постоје текстови на нету...ал не знам да ли има књига...бар је ја нисам виђао...питање је да ли је преведена на српски?!...

новембар 18, 2009, 09:23:34 поподне
Одговор #31

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #31 послато: новембар 18, 2009, 09:23:34 поподне »
http://www.srpska-mreza.com/WarCrime/lm53/LM53.html

Eво текстова на енглеском, о Отаџбинском рату 1990-их.

УПОЗОРЕЊЕ: Линк се не препоручује осетљивим и малолетним особама.

новембар 23, 2009, 05:46:55 поподне
Одговор #32

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #32 послато: новембар 23, 2009, 05:46:55 поподне »

новембар 26, 2009, 11:14:08 пре подне
Одговор #33

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #33 послато: новембар 26, 2009, 11:14:08 пре подне »
Вуковарска операција


На још једну годишњицу „Вуковарске епопеје“ из 1991. пре свега треба истаћи да ће се о овом историјском догађају, вероватно најмаркантнијем из времена крвавог распада бивше Југославије, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крвавих српско-хрватских сукоба.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој хрватско-српској епопеји са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.

Хрвати и хрватска повијест сматрају „Вуковарску епопеју“ симболом одбране хрватске независности и симболом хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. де факто Туђманокрацију). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону. За разлику од Хрвата, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од хадезеовско-усташке солдатеске. У току „Вуковарске епопеје“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на хиљаде граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља? Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар: Жељко Ражњатовић Аркан. Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Аркан - Маd Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора водити рачуна на то да „усташе“ (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“ [Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, 1992. С. 152]. С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља:
1) успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку; и
2) дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата, и на основу тога тражили од нових послератних комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране хрватских усташа али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што ХДЗ није победила на изборима 1990. г. Вуковарчани су гласали за Савез комуниста - Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво ХДЗ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990, а којима се укудају национална права српског народа у Хрватској, хадезеовска Влада Хрватске предузима посебне мере а према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција и паравојне формације ХДЗ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве НДХ. Ова смотра ХДЗ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. На овом политичком врхоскупу на коме је де факто донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш. Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине (сличне технике су иначе у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд. - претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плахата како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.) и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца а што је емитовано у ББС серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

Другог маја 1991. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве НДХ и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге ХТВ из тог времена). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске СС „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 400 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

 

новембар 26, 2009, 11:14:39 пре подне
Одговор #34

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #34 послато: новембар 26, 2009, 11:14:39 пре подне »
... наставак претходног текста...


Првог маја 1991. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града у смислу да је Вуковар постао физички одсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991-96. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13.734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом СС политиком хрватског врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом Дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. у град улазе хрватски гардисти (ЗНГ) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке ХДЗ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем ХДЗ сменила власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа.


За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном) у својим мемоарима остају крајње неуверљива. Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја 1991, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула, и Лужцу 25. јула. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембар) и Загребу (17. новембра). Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) хрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде. И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво, али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа 1991, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра. Одбрана града је сломљена 16. новембра а град потпуно ослобођен два дана касније. Хрватске снаге одбране Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска хисториографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000) а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске епопеје“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800. Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске епопеје“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватских зенги.


Владислав Б. Сотировић
Србски патриотски фронт
25.11.2009.

новембар 26, 2009, 11:16:14 пре подне
Одговор #35

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #35 послато: новембар 26, 2009, 11:16:14 пре подне »
Један од боље написаних текстова о дешавањима, и ратишту са Вуковара.

новембар 29, 2009, 12:19:42 пре подне
Одговор #36

dadoX

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 82
    Поруке

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #36 послато: новембар 29, 2009, 12:19:42 пре подне »
Ево ја ћу поставити линк од мени лично драгог форума јер се тамо између осталог обрађују и теме о отаџбинском рату (детаљније), а пошто су многи чланови бивши учесници последњих ратова самим тим су и компетентнији за овакве теме, зато мислим да сваког кога интересује отаџбински рат не би требао да заобиђе овај форум.

http://www.63padobranska.org/phpBB3/index.php
Мислим, дакле не верујем медијима.


децембар 03, 2009, 04:43:53 поподне
Одговор #37

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #37 послато: децембар 03, 2009, 04:43:53 поподне »
Документарни филмови







Филмови су у .rar формату, тако да се морају скидати. Шифра за скидање је  krajinaforce.com

« Последња измена: децембар 25, 2009, 12:01:10 пре подне дрвосеча »

децембар 03, 2009, 04:46:46 поподне
Одговор #38

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #38 послато: децембар 03, 2009, 04:46:46 поподне »
Упозорење: Не препорчује се осетљивим, и малолетним особама!




Агресија на Миљевачки плато, извршена 21. јуна 1992. године и то је прва већа агресија војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.

Разултат агресије је био 40 убијених и измасакрираних милиционера РСК.

Заробљени милиционери су под претњом смрти масакрирали убијене милиционере и бацали их у јаме које су Хрвати затим напунили смећем. Два месеца након масакра снаге УНПРОФОР-а омогућиле су вађење тела српских милиционера и предају српској страни. Колико су тела била измасакрирана најбоље илуструје то што патолози нису могли саставити ни једно тело.

То што се догодило 21. јуна 1992. год. на подручју Миљевачког платоа, требало би да уђе у анале српско-хрватског сукоба као најмонстроузнији злочин над човјеком. За припрему акције од стране хрватске војске, кориштена су чак и дјеца, односно Међународни фестивал дјетета који је тај дан требао започети у Шибенику.

Том приликом хрватска страна затражила је од српске стране суздржавање од провокација да би то исто јутро безобзирно напала српске положаје. О овом догађају извјештај чланица Савјета Безбједности генералног секретара Бутрос Бутрос Гали.

21. јуна 1992. хрватска армија је напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у ружичастој зони, јужно од сектора "Југ" и напредовала је неколико километара. Напредовање хрватске армије које се смишљено одвијало под вођством дијву бригада, друго је по реду које се догодило у овој области у току посљедњег мјесеца. Оба представљају кршење Сарајевског споразума од 2. јуна 1992. год. Против овог су уложили протест УНПРОФОР и посматрачка мисија ЕЗ који су затражили повлачење хрватске војске на ранију линију сукоба.

Донесена је резолуција СБ под бројем 762, а Хрвати се наравно никада нису повукли. Тужан епилог овог мучког напада, који се, као што смо видјели, одиграо пред очима УНПРОФОР-а је 40 погинулих српских територијалаца, неколицина рањених и заробљених, а једино српско село у тој области Нос Калик, срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интерниран на Првић, а затим Обоњан у Шибенском архипелагу.

По завршетку војне акције започиње крвави пир хрватских војника - монструма. Они, умјесто да тијела погинулих врате породицама, наређују малобројним српским заробљеницима, под пријетњом смрти, да их бацају у крашку јаму у предјелу Љут у близини засеока Бачић. Један од преживјелих српских бораца свједочи о стравичном ритму злочина и муклом одзвањању људских тијела која су се губила у јамској бездани. Након тијела, бацани су у јаму пси и мачке да у условима преживљавања доврше посао, а затим смеће. Свједочења спелеолога који су након два мјесеца вадили остатке људских тијела, више су него потресна.

Јаме безданке симбол су затирања човјека у најбестијалнијем смислу, а српском народу оне се од стране хрватског народа догађају по други пут у педесет година овог вијека. Исти акорди смрти одзвањали су и у оближњој Мратовској јами прије педесет и једну годину. То се не смије ни опростити ни заборавити. Али, прича се ни овдје не завршава. Малобројним и беспомоћним заробљеницима суди се на лицу мјеста и по властитом избору. Пресуде су јасне, коме вјешање о војнички појас, коме метак у потиљак. Све ово се снима на видео-траци и у Шибенику приказу је као својеврсни хорорфилм.

Осим тога хрватска радиостаница Сплит, у манири крајњег цинизма, емитује имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама?!

Два мјесеца након агресије на Миљевачки плато, хрватске власти допустиле су експертској међународној екипи приступ лешевима српских војника. Идентификација је потрајала још два мјесеца, а унаточ најсавршенијим методама дванаест тијела остало је неидентификовано. Бол породица за својим најмилијима био је неизмјеран.

Страхота призора на фотографијама које се налазе у овој публикацији у великој мјери премашује грозоту што је човјек може поднијети. У том смислу извињавамо се породицама погинулих и свима вама који ову публикацију имате при руци, али желимо ли показати лице и наличје овог страшног рата, желимо ли да хрватски злочинци изиђу пред лице правде, морали смо ово учинити.
« Последња измена: децембар 27, 2009, 02:18:18 поподне дрвосеча »

децембар 03, 2009, 04:52:15 поподне
Одговор #39

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #39 послато: децембар 03, 2009, 04:52:15 поподне »
Документарни филмови
Упозорење: филмови се не препоручују осетљивим, и малолетним особама.




Филмови су у .rar формату, тако да се морају скидати. Шифра за скидање је  krajinaforce.com

Олуја над Крајином

На подручју сектора "југ", у време трајања хрватске злоцинацке акције "Олује", те првих 100 дана након ње, убијено је најмање 410 цивила, запаљено преко 20.000 кућа, док су остале опљачкане и девастиране (Извештај Хрватског хелсиншког одбора, 1999.). Филм "Олуја над Крајином" продукцијске куце "FACTUM" говори о тој злочинацкој акцији Хрватске војске. Изјава министра Чачића у Сабору, о спаљивању српских кућа на подручју ''Крајине'' непосредно након акције Олуја, изазвала је бурну реакцију међу члановима ХДЗ-а. Овај филм реконструише неке догађаје Книну и његовој околини ( у селима Грубор и Вариводе), за вријеме и непосредно након хрватске злочинацке акције Олује. Кроз приче свједока догађаја и архивски материјал бројних тв екипа аутор расвијетлити колико су истините оптужбе међународних фактора и хрватских организација за људска права о почињеним злочинима након Олује.

Ковачевић се позабавио проблемом српског становништва и вршењем геноцида над њим. Наиме, сцене мртвих Срба, свједочења Српкиња о масакрима над српским становништвом и паљење српских кућа, окосница су документарца. "Нужно је да свака страна у ратовима који су се догодили на овим просторима отвори болне теме и о њима расправи унутар себе...", рекао је Ковачевић, додавши како је страшно важно да се о злочинима након Олује разговора баш у Хрватској.

"Олуја над Крајином" има свој увод и крај, идентичан је; излагање Радомира Чачића у Хрватском Сабору, гдје заступник Чачић напада бившу власт, ХДЗ, како је крива за геноцид над српским становништвом након Олује на подручју Книнске крајине.

Фрањо Туђман је на жељезничкој је станици у Книну након заузимања града гласно и јасно рекао "... нека им је (Србима) сретан пут, нису стигли понијети ни девизе, ни своје прљаве гаће". Говор је био попраћен громким пљеском и одобравањем ...

Око 400 убијених српских цивила који су послушали тадашњу Власт и остали у својим кућама, око 20 тисућа спаљених кућа које су припадале српским цивилима, "резултати" су дјеловања Хрватске војске након акције у августу 1995. године. Ковачевић који је тада радио као сниматељ страних ТВ кућа с камером је обишао села у којима су спаљене куће и у којима су убијани српски цивили. Иако је за свој документарац желио имати изјаву генерала Ивана Чермака, тадашњег заповједника Зборног мјеста Книн, то му није пошло за руком јер генерал је преко свог одвјетника одбио судјеловање у документарцу.

 
Аутор филма, Божидар Кнежевић, погинуо је у наводној саобраћајној несрећи, због отказивања кочница, новембра 2001. године укратко након приказивања филма у Хрватској.