Delije-caffe.net Форум - До краја Звезди верни!

Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије

 


 Отаџбински рат



децембар 22, 2009, 10:21:04 поподне
Одговор #100

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #100 послато: децембар 22, 2009, 10:21:04 поподне »
Добро.. али видим да се ова тема само чита, за релативно кратко време, видело ју је по мојој процени више од 600 људи. Знам рећићете, да има погледа 1600, али узмимо у обзир да неко погледа више пута тему.
Можда људи и очекују заправо још материјала, па да се огласе.. јер сам ја у почетку контао да је глупо да се људи убацују ако тема није готова. Али нема везе. Доста смо материјала изнели, да би се људи могли огласити везано за рат у Крајини, и БиХ.

И да.. морам признати следеће. Ова тема ће сигурно доживети велики број страница, јер сама тематика рата, који је трајао скоро 9 година, не може бити стрпана у пар порука или пар тема... Једноставно оставља иза себе хиљаде страница.

Али наравно сви они који читају ову тему, волео бих да изнесу своје виђење и мишљење о написаном на овој теми.

децембар 22, 2009, 11:31:16 поподне
Одговор #101

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #101 послато: децембар 22, 2009, 11:31:16 поподне »
Анализираћу прво филм Истина, јер ми је он најсвежији, а и доста информација носи са собом.
Тада када је приказан 2005. године, у премијери ја нисам имао прилике да га погледам, али сам то касније направио. Већину ствари сам знао, али увек може да се сазна још. Исто тако, сам и раније написао на овој теми како сам овде најдебљи, али верујте да има увек информација које нисам знао. То се односни на злочине и етничко чишћење Срба у околини Сарајева, као и логорима за Србе у Сарајеву.

Трагично код овог филма Истина је то, што овакве снимке нећете да видите на Б92, јер њих овакви снимци не занимају?! Интересује их само оно што ће дискредитовати Србију као државу, и Србе као народ. Трагично је и то што од премијере тог филма Хашки трибунал по питању многих овде злочинаца којима се види лице није подигао оптужницу!?
Чему тај суд правде служи, ако се у њему не суди злочинцима?! Како је могуће да рецимо Насер Орић, комадант муслиманских војних формација очисти 50 српских села у околини Сребренице, побије пар хиљада (како горко звучи када нечији живот, нечију драгу особу сврставате у бројку) Срба у околини Сребренице, и по признању истог тог злочина у међународном суду правде у Хагу, добије САМО 2 године затвора!?!?
Још нешто што показује његову храброст и јунаштво јесте евакуација из енклаве Сребренице пре ослобађања града, када је дошла ВРС.. Ако је заиста ратник, и патриота свога народа, онда остаје са њима до краја!

Овде се виде јасно снимци како муџахедини убијају Србе, и Хрвате. А мени трагична ствар јесте што код Хрвата у Хрватској иде прича, која одлично пије воде, како су Срби криви за све, како су им муслимани (намерно не пишем бошњаци, јер они нису нација, поготово не та мутант нација бошњачка) са њима пријатељи ако не и браћа. Како су заједно били терорисани од Срба, и све оне сличне глупости, које ложе хрватску масу.. а иначе јесу паљевине, попут шибица!
Својевремено знам да је енглеска премијерка Маргарет Тачер, челична лејди, након свог мандата(1979-1990), била екстремно антисрпски орјентисана с почетка 1990-их када су јој показивали снимке тв загреба, како Срби варвари и бастарди, инаравно згражавала се.. а Хрвати и муслимани угрожени, и саосећање за њих?! Пар недеља касније замољена је да прокоментарише снимке које су јој дали, да види како муслимани убијају и кољу Хрвате.. одједном муслимани не ваљају, а Хрвати опет цвећке!?

Обичне људе на западу овако нешто уопште не занима! Прво, јер ринтају од јутра до прекосутра.. редовно плаћају порез, и шта их занима што се тамо неки балканци потукоше... Друго, ваљда њихова Влада најбоље зна шта треба да ради. Ту лежи главни проблем. Шта више.. у оно доба почетком 1990-их, није постојао интернет, па су информације, и слике стизале само од новинара. А новинари за паре ће све да учине.. све! Па тако и од злочинаца Хрвата направити цвећке и жртве, а од Туђмана, Месића, Шекса, Шпегеља, Мерчепа, Главаша, миротворце и кандидате Нобелове награде за мир!??! Који апсурди.

Да не би неко помислио, са овим овде изношењем текстова и снимака, како смо ми сви љубитељи "милог" нам председника (Србије и СРЈ), само ћу да кажем да је и он део ове болументе, односно да је пајташ са њима. Смишљено је радио на томе да југославија нестане (ово не пишем јер сам симпатизер исте, већ зато што се дотични јавно залагао за такве идеје), и да Срби изгубе рат!?! Његова ратна политика се пак кретала по свима познатом рецепту: крени-стани. Где смо ми погубили много војника, и изазивало је велико деморалисање саме војске. Изгубили смо и добре позиције на ратиштима, што је додатно деморалисало војнике.
Још трагичније је то што је он водио преговоре са Хрватима, и муслиманима у име Срба који живе преко Дрине?! Чему је служио председник РС и РСК, ако ће председник Србије да преговара, и потписује споразуме уместо њих.
Јавна је тајна да је он рекао Туђману, у Карађорђеву марта 1991. за Србе у Крајини, да ради са њима шта хоће, и да их може набити на колац?! Потпуно невероватно, јер су Срби у Крајини још са његовим појављивањем 1989-90 на сцени у њему гледали великог вођу. Нису га додуше бирали.. али сећам се реченице мога кума на Никољдан 1990. када је испраћао свога таста.. "доћићу прекосутра код тебе да се договоримо како је Он најбољи човек на свету". Био сам релативно мали, нисам тада контао много ствари.. али то ми се урезало у сећање.
Ако председник Србије није могао помоћи Србима у Крајини, онда им није требао ни одмагати! Уместо да је гурао Ћаћу од Крајине, испред себе, он га је још подбадао, и гурао се да он преговара уместо Ћаће?! Занимљиво да Туђман никада није желео да прими озбиљно Ћаћу, и да поразговарају о заједничкој будућности Срба и Хрвата, у самосталној Хрватској... Јавно се и он залагао против рата, оптуживао Србе за то да желе рат.. а на Јелачића тргу, 1992. изјављује да су Хрвати били ти који желе рат!??! Па ко је ту луд!?!

Не знам колико се ови старији сећају... али има једна цака око распада СФРЈ. Председништво СФРЈ су чинили представници свих 6 република плус 2 покрајине. 1989. представник СР Хрватске био је Стипе Шувар.. на сва звона сећам се да су рекли на ТВ да је нешто муљавио, и да је смењен 1990, па је Туђман послао бољег  Стипу - Месића!?! Још тада 1990. Месић се истакао просусташким говорима. Чувена реченица из хрватског сабора окт. 1991. како је обавио задатак, и данас ми звони у ушима. По чијем налогу све то обављено.. пас им мајку  >:(

У целој причи око распада СФРЈ, трагичну судбину доживљава ЈНА, као један од симбола и гарант опстанка бивше југославије. Дочекује се 1991. година са старцима (Вељком Кадијевићем, и Благојем Аџићем), и гомилом неспособњаковића у самом Генералштабу.
Што се мене тиче, кривци за губитак овога рата су управо они, неспособни војни и политички врх. Ниси смо имали вође, нити праве циљеве! Није се знало ни ко пије ни ико плаћа. Већина војника је извршавала своје задатке часно и поштено.

Словенија пак, лепо и брзо је извукла дупе из наших го*ана, иако би и тамо имао Хашки трибунал посла... 150 трагично настрадалих војника ЈНА, који су били на одслужењу војног рока! Алооо, не комадноси, и плаћени војници, већ обични "гуштери".
Хрватска је упорно желела рат, јер је знала да ће ратом добити етнички чисту државу са минималним процентом Срба. А и свој его нахранити коначно неком победом, јер све до тада ратове које су водили, били су поражени! С тиме да су им ту победу јудео-масони угурали у руке, пре него што су они били сами у стању да то спроведу.
Лупају, и лажу везано за Дуборвник, Пакрац, Глину, Карловац, Бенковац и Вуковар, а нико од западних медија, и политичара их не проверава!? Шта год да напишу, све им се верује.. иако је чак и сам Синиша Михајловић објаснио шта се десило са његовом родном кућом у Борову. Западне медије то НЕ ЗАНИМА!







децембар 23, 2009, 06:37:51 поподне
Одговор #102

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #102 послато: децембар 23, 2009, 06:37:51 поподне »
КЊИГА МРТВИХ СРБА ХЕРЦЕГОВИНЕ 1992-95.

   
Српске жртве Отаџбинског рата општина Билећа, Гацко, Груде, Јабланица, Лиштица, Коњиц, Љубиње, Љубушки, Мостар, Невесиње, Неум, Посушје, Столац, Требиње, Чапљина, Читлук, 1992-1995.

У овој књизи мртвих – пострадалих, исказана су имена српских жртава последњег рата 1992-1995.год.

Многи гробови нису никада обиљежени и опојани, многи покојници нису ни достојанствено сахрањени, неки су без трага нестали у амбисима херцеговачког крша. Још све кости нису извађене из провалија и откопане испод насипа и сметљишта, неке је заувијек однијела Неретва, као и у Другом светском рату.

Може бити да је нечије име погрешно уписано и да подаци ницу потпуни, али је скоро сигурно да ће, послије утврђивања пуне истине о страдању херцеговачких Срба, ова црна књига имати више, а не мање страница... Нека ова заједничка читуља буде и позив свима, који истини могу допринијети, да се одазову и помогну да коначно обликујемо ову колективну смртовницу. На тај начин одужићемо бар мали дуг онима који су насилно избрисани из књига живих.

Мртви Срби су најубејдљивији свједоци истине. Њихове мошти је могуће сакрити, али трагове није могуће уништити. Задовољење правде не може потиснути успомене, ни избрисати сузе, али може ублажити бол и помоћи да се овакви злочини над суграђанима у будућности никада не понове, да нам се никада не догоде стратишта и масовни логори у Брадини, Челебичима, Коњицу, Јабланици, Мостару, Дретељу, Чапљини...

Сви поименично наведени у овој књизи смртишта, страдали од исте руке као и њихови преци и нека на истим гробљима и заједно са прецима снивају свој вјечни сан у царству  у коме већ вијековима почивају мртви Срба који су пали да бисмо ми слободно живјели на својој земљи и у својој држави.

И питајмо се,  поново, као 1918. или  1945. год. а и сада, послије овог Отаџбинског рата,  када ће рука правде стићи њихове душмане?

Господе, прими душе ових новомученика у рајско насеље и помози земаљској правди да побиједи зло и злочинце, да упути грешнике да се покају.
 
Страхиња Живак


ПРЕУЗМИТЕ КЊИГУ! пдф формат

Редактор Миливоје Иванишевић

Консултанти Страхиња Живак и Добривоје Бојовић..

Унос података: Милош Филиповић, Сања Бјелоглав, Јелена Дрчелић, Мирјана Ђукановић, Ружица Вишекруна, Татијана Ранковић, Александра Поповић, Вељко Војиновић, Тамара Ђого Ковачевић, Борис Вујовић, Нада јанковић, Милена Јокић, Јелица Петричевић, Биљана Бакоч, Слађана Мајсторовић, Д.М., С.С., Н.М., Б.Б., А.Н., М.С.

Ликовно-графичка опрема НАДЕ ДИЗАЈН

Прикупљање података помогло Министарство културе Републике Србије.
 
Издавачи:
Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд и
Удружење логораша РС, Регионално удружење Требиње

За издавче Миливоје Иванишевић и Вукашин Ковач.
Београд-Требиње, 2008.

децембар 23, 2009, 06:51:31 поподне
Одговор #103

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #103 послато: децембар 23, 2009, 06:51:31 поподне »
Страхиња Живак, мученик Отаџбинског рата 1990-их, човек који је у муслиманском логору преживео страховиту тортуру, и родитељ коме су два сина убијена као цивили.. издао је неколико својих књига:

1. Јаук - између понора и неба,
2. Логор Челебићи 1992-1994,
3. Опомене и Опоруке,
4. Сведок,
5. Све на чистину,
6. За памћења 1. део,
7. За памћења 2. део,
8. Живим да свједочим.




децембар 23, 2009, 07:56:35 поподне
Одговор #104

Кука

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • к.о.к.в

  • 703
    Поруке

  • Боемска 1/4

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #104 послато: децембар 23, 2009, 07:56:35 поподне »
Не знам зашто се дигла толика полемика и зашто толико смета шта дрвосеча пише, копира или поставља на овој теми, и ти сви његови уписи. Па и да их само копира, и то је много велики,  итекакав посао. И мене такође много интересује све то. Иако сам са већином тога већ упознат, прочитао сам доста новога у његовим уписима што нисам знао.  Дечко све то ради као што је већ рекао  из најбоље намере, и за бољи квалитет сајта и форума. Лепо каже Чича коме смета и кога не интересује и неће да чита немора то уопште да ради, и нико га за то не бије по ушима и не приморава. Као што ни ја не читам одређене подфоруме тако и нек свако прескочи овај ако га не интересује и крај приче. Ова тема траје и на њој се пише скоро три месеца и много си раније могао написати да те тема смара а не да чекаш администрацију да се огласи па онда и ти да опалиш по дрвосечи како смара са темом а могао си и на пп све да му саопштиш шта ти смета и да не буде јавно јер је мало незгодно и глупо и испада напушавачки. Знаш ружно је мало то, сви смо овде зарад једног циља, сви смо овде другари и иста ствар нас везује и нема потребе за тим надувавањима и скретањима пажње. Све то може на пп лепо да се објасни. Узгред дечко има довољно година, и не пише или поставља све то да би се са било ким такмичио у уписима и осталим зајебанцијама . Ал ајд сад нема везе било па прошло и идемо даље са темом.

Дрвосеча да се надовежем на један део једног од твојих претходних уписа где си поменуо неспособност (српског) војног врха ако се српским уопште може и назвати. Јер лише Ратка Младића и официра Војске Републике Српске, остали не верујем да су могли носити епитет СРПСКОГ официра. Нећу сад да блатим било кога јер тог чина нисам достојан, али тај војни врх (У СРБИЈИ)  је све радио и узимао са дозом резерве по систему :НЕЋЕМО МИ ТО ДА РАДИМО,НЕЋЕМО ДА БУДЕМО КАО ОНИ, НЕГО САМО ПОЛАКО ЗАВРШИЋЕ СЕ ТО БРЗО. Као да нису знали да наспрам себе и српског народа још једном имају помахниталу ватиканску хорду и да на крају све испаде по српској грбачи и српском народу !!! То је само било по мени веома ЧУДНО незнање и наивност војног врха у Србији. Сам почетак геноцидисања српског, православног народа почиње у Словенији и гле чуда мировни мисионар долази баш из католичко-ватиканске Италије. Мислим страшно!!! И поред свих тих чињеница војни врх остаје нем и са дозом резерве и веровањем у латинску ум и њихову добру вољу. Није ово у Словенији био први први покушај истребљења свега што је српско и православно, почело је то још 1054. и расколом у цркви па монструозније настављено 1914. и 1941. године, али српски народ поново је поверовао латинском изопаченом мозгу.
Мене лично охрабљује(ако се могу тако изразити) и чини изузетно поносним чињеница да српски народ није онај геноцидни као што су западњачки и ови овдашњи петоколонашки медији букали, и дан данас бучу на сва звона. Јер цео тадашњи војни и политички врх Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине знао је мање више шта га очекује након завршетка рата,  а опет остали су неокрвављених руку, или окрвављених у оноликом облику бранећи свој сопствени српски народ !!! Јер није могао да га брани шампитама, него је морао користити оружије. А могли су (и бар да јесу) урадити много више, и да су бар створили и четврту српску државу па да знају за шта ће им се судити. Душа би им бар била мирна, а овако ни тамо ни вамо, и још  мученички српски народ пострадао катастрофално.
Још нешто у вези медијског рата што си исто поменуо. Медијски рат и медијску борбу смо изгубили много пре почетка ратних сукоба. Јер једноставно толико су били спремни да српски народ преставе као злочиначки. Један ми је друг поклонио књигу о човеку из Републике Српске који је на све могуће начине водио наш, српски медијски рат, али обзиром каквог смо душманина имали за противника тај медијски рат је прошао непримећен. Никакву шансу нисмо имали и није било поговора да у томе можемо успети.
Рецимо узми само пример Радована Караџића, ништа друго. Иако сада којекаве приче о њему круже везано за шверц, сарадњу и пљачку он је за мене био и остаје један велики борац за српски народ. Био је академски грађанин, доктор психијатар, самим тим довољно и премного паметан и промућуран човек, и добро је знао шта након рата може да очекује. И поред свега тога, он мржњом није био задојен. Био је са генералштабом на Палама и брдима изнад Сарајева и нећу да понављам причу за малоумне да је Сарајево држао под опсадом. Јер опсада је тотално други појам, и да је била опсада у питању Сарајево би и дан данас била тепсија од града. Али је у себи имао српску људскост и није урадио ни 1% шта је могао да направи од Сарајева, иако је знао шта се са српским народом ради по сарајевским логорима, иако је знао да ће му се после рата судити за сва "недела" која је починио. Могао је да направи све и свашта, да га пореде са Хитлером као што га западњаци већ и пореде, али је ипак остао човек чије ће име златним словима бити уписано у историји српског народа. Знао је да је медијски рат изгубљен пре него што је почео али опет је испао човек, онакав какав само Србин и нико други више може да испадне. Али џаба нама све то сада. Били смо, остали и остајемо злочиначки народ у западњачим закрвављеним очима !!!
« Последња измена: децембар 23, 2009, 08:50:22 поподне Капетан Кука »
Кокеза лопове !!!

децембар 23, 2009, 10:02:07 поподне
Одговор #105

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #105 послато: децембар 23, 2009, 10:02:07 поподне »
Добро.. сада мало живе дискусије.

Из свега што си овде написао Кука, ја ћу се само на пар ствари осврнути.

Прво ово око српског војног и политичког врха...
Велика већина људи који су живели и западном делу СФРЈ су били чврсто убеђени да неће доћи до рата.. а чак и ако дође, да ће их ЈНА узети у заштиту, од паравојних формација хрватске, а после и армије БиХ, односно једнонационалне и агресивне полиције под контролом Загреба, односно Сарајева.
ЈНА јесте да је имала силу (тенкове, људство, авионе, лако наоружање, оклопна возила, бродове...), али те 1991. године, велики број словеначких, хрватских и муслиманских кадрова.. што је доводило до великих проблема. Проблем је тај, што они заправо нису били југословенски настројени, нити васпитавани (сем пар појединаца). Силом прилика су доспели у ЈНА, односно официрски кадар... али верујем да и пре 1991. они су своје национално-патриотске жеље, размишљања, и ратни пут својих предака прећутали. Шта више, када се појавио Фрањо Туђман са својом беседом о самосталној Хрватској, уз Милана Кучана (председника Словеније), све је добило другачију димензију, димензију, где они почињу да верују у та демонисања, и да коначно "служе својима", а не туђима. Хрватска је самосталност чекала 1000 година!? Мартин Шпегељ је био један у низу официра ЈНА (чак и генерал-мајор ЈНА?!) који су формално обављали, а заправо срце им је било у Загребу, само уши у Београду.. кртица у редовима ЈНА.. не само он, већ и Миле Дедаковић Јастреб, Антун Тус, итд... То је оно што је јавно. Али по мени и Вељко Кадијевић, последњи министар одбране СФРЈ, тј. главнокомандујући ЈНА.
С обзиром да је он после свега овог балканског лонца отишао преко океана, у САД, и тамо био неки консултант америчке војске (ваљда за рат у Ираку).. а да је Хрватска подигла преко Хага оптужницу за "агресију на ХРВ", и да он није чак ни позван на информативни разговор, а камоли ухапшен... мени већ јасно указује на сумњу да је он био један од ШПИЈУНА ЦИА у нашим редовима.. радећи све тако да ЈНА крепава као каква матора кобила, југославија се уруши, а Србе ставе на маргину у Словенији, Црној Гори, и Македонији, а протерају из Хрватске и БиХ?! Што самом по себи ствара и ослабљивање Србије на Космету, где се дешава финале.
Хоћу рећи да је тих шпијуна, и сарадника ЦИА било пуно 1990-2000., и да је то модел деловања имеријалиста САД свуда по свету.. ми смо им били рутинска ствар. Нажалост има их и данас у Србији. А и у другим земљама у региону.
Е видите.. да су на тим руководећим местима војног и политичког врха СФРЈ, били неки други људи, лојални свом народу, онда би другачија слика свега овог данас била.
Подвућу само кратку паралелу.. Успех Српске војске у Првом и Другом Балканском рату, лежи управо у томе што смо ми поред патриотских снага у нашем врху, имали и неке ратне циљеве. У Првом св. рату, смо имали добар део.. али дешава се да се циљеви у последњем моменту мењају, на нашу штету!?! У Другом св. рату, такође колапс..
У овом сада Отаџбинском рату, једноставно никакав циљ наш полтички врх и војни, није имао.  >:( :o


Кажем људи су веровали у моћ ЈНА, али дешава се да ту прво пуца по њиховим главама.. јер се хрватски екстремизам први обрушио на Србе у урбаним срединама, а после свуда. Сви се сећамо исполитизованог максимирског дербија 13.05.1990. (где су и Делије увучене, само зато да они добију поене, и прилику да откоче лавину), који није ни одигран.. дешавају се нереди на стадиону, и самом Загребу.. а цех плаћају српски полицајци у СУП Загреб (као једини кривци), јер се нова власт ХДЗ и Туђман сурово обрачунавају са њима... свима отказ! Занимљиво је само како су Хрвати у Загребу и другим већим градовима гледали на полицију и војску све до 1990. године, са нетрпељивошћу... док су Срби у војницима и полицајцима огледали себе, и дивили им се, велико поштовање.. Ко год да је ишао од Срба у официрски кадар ЈНА, имао је статус иконе.
Туђманова власт ХДЗ, доводе нове људе, Хрвате, оне који ће им помоћи да спроведу свој сценарио, а то је рат, и протеривање Срба из Хрватске. Врло брзо мења се Устав СР Хрватске!? Српски народ је 25.12.1990. избачен из Устава, у којем је био од 1945. у свим ранијим Уставима?! Тиме је ХДЗ-овска власт Фрање Туђмана, добила политички адреналин, и прилику да се сама обрачуна са Србима, без међународног уплитања, јер су Срби у Хрватској простали националана мањина?! Како је могуће да неко постане мањина, у рођеној држави, па била то и СРХ.. ако их има толико довољно да је сваки четврти или пети грађанин Србин.. велики проблем око националног пребројавања у бившој Југославији јесте нова нација "југославени", чиме јесте да су били побројани и они из мешаних бракова.. али за њих је постојала одредница "неопредељени".. Пуно Срба у Хрватској и БиХ су се изјашњавали овако... желећи да верују да је то гарант опстанка Југославије, а да они буду предводници тог таласа.
ХДЗ је у својим рукама имао комплетну власт на крају 1990. године: Владу, Полицију, Судство, локалну власт у већини општина.. тамо где нису то имали.. а то су биле општине настањене Србима, решили су да изазову рат! Нису додуше имали војску, али окт. 1990. почиње илегалан увоз оружија преко Мађарске, а после Аустрије, и Јадрана, у Хрватску.. које је у име ХДЗ Владе водио Мартин Шпегељ, што се јасно може видети на оним снимцима, које је КОС ЈНА тајно снимио, а после и објавио 24.01.1991. на свеопште запрепашћење већине грађана СФРЈ.. свуда осим у Хрватској.. Хрвати су одмах кренули са причом, како је то све намештено и лажирано!? Једноставно нису желели да верују у те истините приче, када им је толико жељена независност пред носом. Све су били спремни за ту независност да учине, па чак и да жмуре на направде, лажи и муљања.
28.05.1991. на максимирском стадиону врши се смотра нове хрватске војске ЗНГ (збор народне гарде), и јасна порука, да је Туђман спреман за рат.. јер се пар недеља касније дешавају и први јачи сукоби ЗНГ против ТО српских општина и ЈНА. Иако, су Касарне ЈНА у Хрватској, још биле пуне регрута који су били на одслужењу војног рока.. то није довело до тога да ће Срби бити заштићени.. већ је само донело проблеме.. Касарне су биле изложене константним провокацијама од хрватске стране, које су чврсто веровале да је ЈНА сама по себи агресор, и да истог момента треба да испари из Хрватске, све то што има, да им остави, као поклон. Трагично у целој ствари јесте издајнично понашање тадашњег Генералштаба ЈНА, који сноси пуну одговорност за страдање тих младих војника. Пример ове моје приче јесте генерал Владо Трифуновић, комадант вараждинског корпуса.. који је очекивао помоћ из Београда, приликом евакуације војника и технике из Вараждина (септ. 1991) односно Пете војне области. Генералштаб ЈНА се правио луд, и препустили су га самом себи.. односно Хрватима, рекавши да чека... Како, генерал Трифуновић није био лудак, нити кукавица, решио је да сачува, војнике, и град Вараждин од рата (220 војника и 60 официра), и успео је у томе, а када је дошао у Београд, са свим спашеним војницима.. Да би га војни суд 1994. осудио на 11 година (!?) затвора у Забели, а издржао је 3 године, па је помилован од Зорана Лилића (тадашњег председника СРЈ).
Остали генерали, који су слушали генералштаб ЈНА из Београда, су лоше прошли, јер чекајући време није радило за њих, већ за Хрвате.. а Хрвати су сваким даном јачали, а ми слабили. По те војнике нико није хтео да иде у Хрватску.. једноставно, остављени су на милост и немилост усташким хордама, који су једва чекали да се освете за изгубљену државу, и рат, 1941-45.
Некшто се пак војника и технике повукло на територију настањену Србима, будућу РС Крајину.. па су Хрвати одмах истог момента, у свет лансирали приче о томе како Милошевић жели, и прави велику Србију?!

децембар 23, 2009, 11:40:12 поподне
Одговор #106

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #106 послато: децембар 23, 2009, 11:40:12 поподне »
У Отаџбинском рату 1990-их Срби и Србија су имали против себе, не само "бившу браћу" већ и целу западну машинерију, па и војску НАТО, која је учествовала у бомбардовању аеродрома Удбина, у Крајини на Аранђеловдан 1994., затим августа 1995. током злочиначке акције Олуја... па гранатирање Републике Српске јесени 1995. које је трајало све до потписивање Дејтонског споразума 21.11.1995. и на крају директно мешање на Космету 1999. године.
Тиме смо ми и војнички били у старту слабији, јер се зна да су амерички генерали дошли јула 1995. у Хрватску, око помоћи ХВ у изради плана Олује на Крајину. Хрватска је тада имала око 200.000 војника под оружијем.. а Српска војска Крајина нешто преко 30.000 војника. Ово само наводим како паритет. С тиме, да за време злочиначких акција Бљесак и Олуја 1995, крајишки Срби нису имали помоћ ВРС као и Војске СРЈ?! Ово је наравно прича за посебан део, где ћу се осврнути на онај део о Радовану Караџићу.

Пропагандно-психолошки рат, као што Капетан Кука овде рече, није почео 1991. већ много раније.. Прво што су нас Србе сатанизовали деценијама као комунисте, иако су нам САД и Британија то увалили, и подржали Јосипа Броза.. а носилац југославенске идеје, нажалост, били су само Срби, док припадници остсалих народа у далеко мањем броју. Онда, рецимо, док су трајали немири на Космету 1980-их година, а и раније, јер на Космету од 1945. никада није било мирно.. стално неке провокације и подиривања од арбанаса.. западни медији су филтрали својим људима вести које долазе из наше земље... представљали су албанце као жртве, а Србе као надобудне варваре?! Што заправо намеће целој ствари апсурд, из простог разлога, ако погледате само начин решавања етно и државних конфликата САД и Британије током 1980-их година, онда ћете видети само силу, и рат, никако дипломатију и преговоре... Сомалија, Сан Салвадор, Панама, Фокланде, Кувајт.. су само неки од примера.
У тим причама долази и 1990. година када се у СФРЈ мења друштвено-политичко уређење, па долазе нове странке на власт. Не само то.. већ пазите, дешава се то да вести које долазе из бивше Југославије, буду 99% од ТВ Загреба?!?!?! Како онда да очекујемо фер понашање ОУН и ЕЗ у то време према нама.. када ТВ Загреб је само филовао вести о угрожености Хрвата у Југославији, касарнама ЈНА које су пуне војника, претњама из Београда да ће Срби направити велику Србију, и сл!?
Срби су знали истину.. али се бојим, да је та истина остала међу нама.. да смо је мрмљали у браду. Слабо су наше дипломате и политички врх мрднули прстом око дипломатског рата.. и ако погледате апсурд Будумир Лончар, Хрват, бива 1987-1991 на месту министра спољних послова СФРЈ?! Он је само помагао Туђману да оствари контакте са западним председницима, и премијерима. Наши, прстом нико да мрдне?! Алоо.. где ми то живимо, и ко нас води?! Већина тих државних службеника били су ушушкани у лагоду положаја, и нико није видео шта му се дешава испред носа.. да му руше државу, и да ће његов народ да наје*бе врло брзо... нису се чак ни повезали, ови који су имали мозга, и петље да виде шта се ради.. завукли се мишеви у рупе, и чекали да бура прође!?!
На хиљаде лажних извештаја са Балкана је послато у свет... Још ако томе додате неке непримерне и лудачке изјаве појединаца у нашим редовима, онда сасвим јасно је "да смо ми у утакмицу ушли са 200 голова у мрежи, а против себе имамо 50 играча, и то судија је њихов, и навија за њих"?!?!
Те извештаје са ратишта на западу, нико није проверавао, сем пар појединаца, који су били једноставно замагљени. Били су неприметни у целој причи. Знам да је неки немачки новинар 1993. године провалио да се ради о медијској подвали, када су новинари немачке ТВ донели слике из Босне.. где су ладно ушли у неку трафо станицу, ограђену бодљикавом жицом, а онда позвали избеглице из оближњег кампа, и тако их сликали преко бодљикаве жице!? Наравно, Срби су представљени као бастарди, и кољачи гори од Хитлерових нациста... а глас из Србије нико није могао да чује, јер су трајале санкције буквално на све! Па нисмо ни амбасадоре имали ни у једној земљи?! Нико то није могао да демантује... да у Босни, Срби направише логоре за муслимане и Хрвате.

Већ при првим ратним трубама у Босни 1992. долазе из већине исламских земаља муџахедини, јер су прогласили Џихад - свети рат муслимана.. Не знам тачно колико их је било.. али ценим негде око 15.000, с тиме да их је доста након завршетка рата 1996. године остало у БиХ, противећи се да напусте нову исламску државу у Европи. Сарајево им даје нове БиХ пасоше, па су они проналажени у Ираку и Авганистану, када су погинули у сукобу са војском САД.
Муџахедини, нису били занемарљива војна снага током рата у БиХ, прво због саме бројности, а друго по суровости коју су испољавали током рата. Е сада, овде смо качили на којима се јасно види како Алија Изетбеговић врши обилазак и постројавање муџахединских формација. Но, никада није дошло до тога да Изетбеговић буде саслушан или приведен Хашком трибуналу, јер су исти ти муџахедини снимали себе како ратују супротно Женевској конвецнији, и обичајима рата.. "Доброту" муџахедина су исетили и Хрвати у Херцеговини и централној БиХ 1993-94, када нетрпељивост ескалира. А видели сте, како су хрватске избеглице из Бугојна прешле на територију Републике Српске, и како су биле дочекане.. шта су ти људи изјављивали, како су очекивали да Хрватска и Туђман не ратују више против Срба, већ да крену против муслимана.. али то је доказ само о филовању политике, и како су и сами Хрвати у Босни били издани, и жртвовани од стране Загреба. С друге стране Хрвати у Херцеговини, као што је већ у материјалу напред изнетом, показали су се као најкрвавији, и највећи злочинци на током рата 1990-их.. стравичне злочине су починилил у својим логорима.. остало им у аманет још из Другог св. рата, јер су и тада херцеговачке усташе биле најгори злочинци какве свет није видео и запамтио.. а и сам Анте Павелић је рођен у тим крајевима.

Оно што мислим да се редовно дешавало током свих ратних дешавања 1990-99, јесте једна чињеница, у којој заправо лежи кључ нашег губитка рата, људи, и територија... јесте та чињеница, када се пале камере, који су то моменти када се праве сензационалне вести.. Хрвати и муслимани када врше неке провокације, или злочине камере су угашене.. али се тада лансира прича.. како се рецимо злочини дешавају.. Долазе новинари, да виде и сниме то... и онда Срби враћају дугове, по оном старом рецепту - крвној освети „око за око, зуб за зуб“, и тада камере бележе како Срби врше злочине и друге лоше ствари!? Примера је на хиљаде, а ја ћу вам навести неке..
Максимир 13. мај 1990. када БББ бацају каменице на Делије, које су затворене у свом делу трибине, а њима бојсима ограда пукла већ после 3 секунде. Делије су незаштићене, и ломе рекламе ради заштите, а ТВ снима то, и прича како Делије намерно руше стадион!? Дешава се хаос, јер нико није дошао тамо да буде претучен, а ТВ Загреб, за век векова, има снимљен материјал којима прекраја историју!
Вуковар пролећа, и лета 1991. када Мерчеп и његови криминалци праве страховити терор у граду, где се чак минирају српске куће, и локали, пребијају и убијау неки Срби.. а нигде ТВ снимака!? Један од тадашњих хрв. главешина Марин Видић Били, обавештава политички врх у Загребу о томе, али нико не реагује. Долази јесен, и ратна дешавања.. све хрватске и западне ТВ станице имају некога у Вуковару, и тада снимају шта се снимити може.. прво Шљиванчанина, онда паравојне формације које носе четничку заставу "слобода или смрт".. пропраћено четничим песмама. Дешавање, када се у болници препознају "свежи рањеници", затим одводе на Овчару тамо страда 200 људи, од којих мали број цивила, можда 10ак.. довољно да Хрвати направе мит о холокаусту, и тиме Србе представе као нацисте, и агресоре.
Сребреница исто као пример. 1992-93 траје етничко чишћење у режији војника Насера Орића, комаданта бригаде Армије БиХ...50 села очишћено, 3300 Срба у том периоду је убијено, већина масакрирана, па чак и жена и деца, нису поштеђена!? Прича се о злочинима на подручију Сребренице, да би  јула  1995, Војска  Р. Српске ослободила град, и дешава се да неко снима јединицу Шкорпионе, како убијају неколицину ненаоружаних војника. Тиме се баца велика љага, не само на ВРС, и генерала Младића, као главнокомадујућег ВРС, већ на цео српски род уопште!?!?! Наиме, Срби су одједном криви за све! Подваљено је да свих 2100 муслимана колико је страдало на подручију Сребренице 1992-1995, страдало баш тог јула 1995, и не само то.. већ бројка се надувава толико да је 3.7 пута већа, иде се до 8000 муслиманских жртава у Сребреници јула 1995.!? Иако су неки генреали УНпрофора говорили да нема речи о толиком броју, и да нису толике жртве видели, јер их је немогуће сакрити... нико неће и не жели да их чује?! Од Сребренице се прави мит.




децембар 24, 2009, 01:03:24 пре подне
Одговор #107

Никола Д/С

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 613
    Поруке

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #107 послато: децембар 24, 2009, 01:03:24 пре подне »
Ма коме смета? Шта мож да смета? Наша историја?
Мени лично не смета па и да се копира, читам колико стигнем, враћам се на неке детаље и догађаје .... знам где је шта кад ми треба неки детаљ и слично. Можда треба мало више дискусије, али кад има спорних ствари укључи се пар људи, разјасни мање-више и то је то. Шта да ја нпр тупим кад о теми не знам довољно, или има људи који су и преживели неке ствари, а и боље познају тему.


А ти дечко  bQxi, шта глумиш овде ... сви сте бре клинци исти , глумите неку нервозу  ... дал си прочитао 3 стране ове теме, или те смара што ти се зацрвени дугме пивнице, и ти таман помислиш вицеви, спрдња, зајебанција нека у сваштари ... кад оно има да се чита страна и по... ужас смарање ...

Или олади, или продужи даље од форума ... немам намеру да читам твоје изливе детињарије и овде и на другим темама.

децембар 24, 2009, 06:46:42 поподне
Одговор #108

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #108 послато: децембар 24, 2009, 06:46:42 поподне »
Има једна тема коју морам да окачим, а то је руски добровољачки одреди на Балкану 1991-2001.


Руси на Балкану 1991-2001

Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, на самом почетку борбених дејстава у Хрватској. То су били Руси који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, “транге-франге” трговци). Тешко је судити о њиховој бројности, али Срби мало-мало па се присете овог или оног Руса који је пре рата нешто продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини највероватније није било организованих група добровољаца; појавили су се касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.


Црвеним тачкама означене су локације руских добровољачких одреда.

Током 1992. и 1993. године у Републици Српској Крајини (РСК) било је неколико група добровољаца - или самоорганизованих, или организованих на иницијативу и уз учешће Срба. Међу њима је било добровољаца с Урала преко козачке линије, и неколицина из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група износила је 20-30 људи*. Налазили су се у саставу Арканових јединица и Војске Републике Српске Крајине (ВРСК). Хрвати су управо међу њима и заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. године исто су руски радници и “транге-франге” трговци постали први добровољци у Војсци Републике Српске (ВРС). Неколико група добровољаца се у лето 1992. године пребацило из РСК у Босну. Тада су се сви добровољци по правилу прикључивали организацији “Бели орлови” Драгослава Бокана. Претпоставља се да је у времену од априла до септембра 1992. године у Босни боравило око 10-15 добровољаца.

У лето 1992. године када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација је јако утицала на морални дух народа, Срби су заузели нови став по питању руских добровољаца.
Издвојена су знатна средства за организацију доласка у РС знатног броја добровољаца из Русије. Изгледа да се рачунало на следеће - мањи одреди (5-10 људи) распоређени су на најважнијим секторима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. непосредно уз границу са Србијом. Ти су одреди имали један циљ - да дижу и одржавају морални дух Срба. Претпоставља се да су у ту операцију били укључени Срби у расејању с њиховим финансијским средствима, могуће чак и југословенске специјалне службе да руководе операцијом.

Први организатор с руске стране постао је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим помоћницима углавном преко козака тражио добровољце, организовао их и у мањим групама (2-3 човека) слао у Југославију. У Београду их је дочекивао курир с надимком Брада и пребацивао у РС. Тако су формирани 1. и 2. Руски Добровољачки Одред (РДО). Први је бројао 10-15 људи, био базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. г. Други РДО се одржао скоро годину дана и прошао пут од Вишеграда преко Прибоја до Праче, учествујући у многим биткама. Бројао је око 15-20 људи. У разно време кроз њега је по заједничком прорачуну прошло до 50 људи. Први командир одреда био је чувени Ас кога је Јастребов још у Москви поставио. Касније је одредом командовао мајор-Авганистанац који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело 2. РДО маја 1993. године долази Михаил Трофимов - официр који је за учешће у авганистанском рату добио 2 ордена Црвене Звезде. Погинуо је у покушају да ухвати живог непријатељског војника у противничкој позадини. Одред је основан 5. новембра 1992. године и престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је музеју Београдског подворја Руске Православне Цркве где се налази заједно са заставама Беле Добровољачке Армије. За годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека**. У одреду је осим руских добровољаца било и Бугара.

У Скеланима је новембра-децембра 1992. г. настао мањи одред Александрова од 5-7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије командира - то се десило маја 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992-1993. г. у РС су дејствовала два мања одреда у Милићима у Босни, и у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10-15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана је у источнохерцеговачки град Вишеград пристигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба у погледу руских добровољаца почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово Другог РДО. Срби су највероватније закључили да је целисходније да Русе, уместо за сокољење српских ратника, користе за решавање сложених борбених задатака, тим пре што су припремане крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим разлозима, Срби су знатно повећали финансирање општих мера за пристизање добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. године повећају укупну бројност руских одреда до 150 људи дислоцираних у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Основне снаге је требало да се налазе у Вишеграду (100-120 људи). Та је група, сачињена углавном од козака, заједно са јуришним четама 3 бригаде ВРС (Вишеградском, Горажданском и Рогатичком) извршила снажан упад дуж реке Дрине у центар непријатељске енклаве Горажда.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана. Они су тесно сарађивали с руководством српских добровољачких одреда “Бели орлови”. У првом козачком полуескадрону било је козака с Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је представника појединих родољубивих организација Русије. Тај одред је у Вишеграду ратовао 2 месеца, њиме су заредом командовала 3 војна атамана. Други међу њима, Генадије Котов, козачки пуковник из Волгодонска, погинуо је фебруара 1993. године. Атаман Генадије Котов несумњиво спада међу најдостојније команданте Руског Добровољачког Покрета.

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, а претежну већину међу њима више не чине козаци. У другој декади марта 1993. године од остатака Другог РДО, 1. козачког полуескадрона и новоприспелих добровољаца формиран је 2. обједињени РДО у чијем саставу је било око 35 људи. Одредом су командовали разни командири, већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. године и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, осим Другог РДО који је и сам већ био у стању распада због одсуства командира, није остао ниједан организован одред. Доста добровољаца се, по један или двојица, налазило у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци удруживали у мање одреде као што је такозвана “Озренска бригада” (око 5 људи). До октобра 1993. године се после коначног распада Другог РДО знатан број добровољаца окупио у сарајевском рејону Јеврејско гробље. Управо је тамо новембра 1993. године основан 3. РДО и његов командир је постао Александар Шкрабов. Тај одред је учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних - пробоју према Олову децембра 1993. г., заузимању фабрике оружја “Победа” у Горажду итд. Кроз тај одред је прошло врло много људи - између 60 и 80 њих. Уочи 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова, и 3 РДО је престао да постоји.

У лето 1994. године се од 3 РДО отцепила мања група добровољаца и у сарајевској општини Добриња од њих је настао мањи одред који је постојао све до краја рата завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10-15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у средишњој Босни. То је била последња офанзива ВРС која је имала за циљ да распарча противничке снаге и победоносно заврши рат. У ту сврху су на Нишићкој висоравни усредсређене велике снаге од којих је најважнију улогу играла јуришна извиђачка јединица централне подређености “Бели Вукови” под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3 РДО и одреда у Добрињи. Одред “Бели Вукови” постао је најпознатија јединица с краја рата у којој су се окупили руски добровољци.


Јединица је била базирана у Олимпијском центру “Јахорина” 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994-1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50-80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. г. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7-10 људи) се у јесен 1995. године одвојила од одреда “Бели Вукови” и пребацила у Власеницу где је ушла у одред “Вукови са Дрине” у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници је у то време постојао мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца “Грчка гарда”. Неколицина Грка била је и у одреду “Бели Вукови” и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан постотак из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Закључак:
Дакле, у Отаџбинским ратовима Срба од 1990. до 2001. године учествовало је отприлике од 529 до 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је њих око 40 погинуло.

Руководство Отаџбинског Савеза Добровољаца обраћа се свим добровољцима с молбом да се одазову и заједно прецизирају податке наведене у чланку.

Примедбе.
* - састав добровољачких одреда није био сталан због специфичности положаја добровољаца на фронту. Добровољци нису били везани уговорима који би одређивали трајање службе, те су зато у сваком тренутку могли да прелазе из једног одреда у други, из руских у српске и обрнуто, зависно од потребе или личног нахођења. Такође су могли да у било ком тренутку отпутују кући и у било ком тренутку се врате.
** - у војној пракси се стандардним губицима сматра 10% погинулих од укупног броја људи у јединици. Према другој статистици, од 20.000 испаљених метака само један погађа. Томе треба додати  не користеспецифику борбених дејстава у планинама која не спадају у позиционе  се у пуној мери артиљерија, тенкови и друга тешка техника. Полазећи од тога, губици руских добровољачких одреда не прелазе оквире уобичајене борбене праксе.


Ово је из мог рачунара, али сам то давно снимио, пре 7-8 година, са не знам ког сајта више.. нешто, о руско-српском пријатељству.
« Последња измена: децембар 27, 2009, 10:25:48 пре подне дрвосеча »

децембар 24, 2009, 07:04:10 поподне
Одговор #109

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #109 послато: децембар 24, 2009, 07:04:10 поподне »
исповест једног руског добровољца

ЉУБАВ ПРЕМА РУСИЈИ СРБИМА ЈЕ У КРВИ


Пише: Фјодор КОТРЕЉОВ

У Србији су, током рата с почетка 1990-их, за браћу Словене ратовале стотине руских добровољаца. О томе зашто су то чинили и како је то било, с једним од њих, Александром КРАВЧЕНКОM, разговара ђакон Фјодор КОТРЕЉОВ.

- Александре, на сакоу имате траку за одликовање. Каква је то награда?

- То је трака медаље «За храброст» коју ми је уручило руководство Републике Српске, где сам као добровољац ратовао од 1992. до 1995. године.

- Како сте се обрели у српској војсци?

- Идеје општесловенског јединства су ми одувек биле блиске. И све што се дешавало у Србији почетком 1990-их дубоко ме је забрињавало. А управо сам уочи почетка босанских догађаја одслужио војни рок 1990-1992. Иначе сам родом из Казахстана, из Караганде, и после војске сам тамо активно учествовао у организовању козачког покрета. Преко козачких канала сам и сазнао да постоји таква могућност одласка као добровољца у Босну, и малтене одмах сам, скоро и не размишљајући, донео одлуку да одем.

- А како је био организован одлазак у Србију?

- У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.

- Када сте стигли у Босну, је ли тамо већ било Руса?

- Да, руски добровољци су се тамо појавили још 1991. године. Били су то људи које је рат тамо затекао. Неко се тамо бавио трговином, неко радио, а онда су неки од њих ступили у војску. Било је и некаквих спонтаних добровољаца, али негде почев од краја лета 1992. године све је постало организованије. Први одред се појавио у Требињу, у Херцеговини, а наш је био други у Вишеграду, већ у јесен 1992. Одред је формиран 30.11.1992. године, а када сам ја стигао, то је било 17-19.11.1992. тамо је већ било десетак људи. Деловали смо у саставу Вишеградске бригаде ВРС.

- Како сте стигли тамо?

- Путовали смо на следећи начин: давали су нам пасоше, то је онда било једноставно, преко туристичких фирми, куповали карту до Београда, а у Београду су нас већ чекали. Тамо су нас смештали у хотеле, па онда превозили у Босну. Лично ја возио сам се «Фолксваген-Голфом». Касније, када су стизали већи одреди добровољаца, по њих су долазили аутобуси. Сећам се великог одреда од педесет козака. Стигли су возом, а онда туристичким аутобусом. Наводно су били ансамбл народних песама и игара.

- Како су вас припремали за борбена дејства?

- Већина нас је била у совјетској армији и могли смо обављати дужности борца мотопешадијских и пешадијских јединица. Тако да припрема није била велика -- буквално један дан -- просто да се нешто освежи у сећању, а иначе никакве посебне припреме није било. Истина, међу нама је било људи који уопште нису служили војску, али ништа зато, некако су се навикли.

- Ваш одред је био смештен у Вишеграду, а где је то у односу на Сарајево?

- На истоку. То је практично граница Босне са Србијом. Сат-два вожње аутобусом, по руским мерилима – на дохват руке.



- Када је за вас почео рат?

- Па, стварни рат -- био је то први задатак, прво патролирање ничијом земљом, и то се, мислим, десило већ сутрадан по доласку. Линија фронта је била сасвим близу града. Линија - то је прејако речено, јер су тамо планине, шуме... није било непрекидне линије фронта. Било је неких утврђених тачака, а између њих велики простор практично ничије земље. И ето, том ничијом земљом је требало редовно ићи у обилазак. И противник је чинио исто то, па је понекад било сукоба. Прву праву борбу са погинулима и рањенима имали смо већ 3. децембра 1992.

- Како је то било? Испричајте, молим вас...

- Била је планирана велика офанзива српске војске на нашем одсеку фронта. А током претходног лета муслимани су извојевали неколико победа и сасвим се приближили Вишеграду. Све у свему, требало их је избацити из неколико кључних тачака са којих су ватром тукли град, и са којих су стварали велику опасност за српску војску. Наш задатак је био да кренемо рано ујутру и кроз планине, преко ничије земље, уђемо непосредно малтене у позадину противнику и заподенемо с њим борбу. Тиме је требало да скренемо пажњу непријатеља на нас, док би за то време Срби са друге стране извели основни удар који би одлучио исход читаве те операције. Дакле, кренули смо рано ујутру, још ноћу, код електричне централе прешли Дрину и стигли у планине. Али, одмах су почели да нас прате неуспеси, било је јако мрачно. По планинама је немогуће кретати се због густог растиња. Терен смо лоше познавали, и тешко нам је било да се крећемо. Морали смо да се вратимо до електричне централе и сачекамо свитање. У свитање вероватно негде око пола седам поново смо кренули, попели се на гребен и изашли непосредно на противника. Противник је највероватније знао за наше кретање и зато су први положаји били напуштени. Пустили су нас да приђемо, а онда нас напали. Али, посели смо добар положај тако да смо два сата водили борбу са њима, а да притом нисмо имали неке посебне губитке. Држали смо доминантну узвишицу и могли смо да слободно одемо. Али, опет, пошто смо лоше познавали ситуацију, терен, сметала нам је језичка баријера, уз то су и командири били неискусни све у свему, нисмо узели у обзир читав низ околности. Тако смо доспели у полуокружење. Противник је постепено откривао наше позиције и по нама је с леђа почео да делује снајпер. Услед свега тога, када је борба већ била прихваћена и ми већ извршили 80% свог борбеног задатка и почели да се повлачимо у том тренутку су почели да нас прецизно гађају. Одмах је смртно рањен један наш друг Андреј, јако добар младић, издахнуо је за буквално 15-20 минута погођен метком у леђа. А другом борцу је експлозивни метак однео 12см бутних костију. Ти губици су сместа јако дезорганизовали одред. Многи међу нама су по први пут доспели у такву ситуацију, и старешина је изгубио могућност управљања. Све у свему, део одреда се без одобрења повукао. Психолошки нам је било врло тешко. Преостали део одреда, тачније командир, још један борац и ја, ми смо остали, пошто је требало износити рањеника. Погинулог смо морали да оставимо тамо где је и био... И тако, док смо ми пружали помоћ рањенику, чули смо да нам се неко с леђа приближава. Одмах је било јасно да је то непријатељ, муслимани. Нисмо могли да одемо, пошто је рањенику било јако лоше, и стално је говорио «сачекајте, сачекајте». Спуштање је представљало велико мучење за њега. Ипак смо се с висине од тридесет метара скотрљали доле. Скотрљали смо се и сместа сви скаменили. Зачули смо глас један од њих се попео и почео да пуца у место где смо се сакрили, али нас није видео. Чули смо њихове разговоре, како нас псују. Било је јако тешко. Природно да нисмо ни помислили да пружимо било какав отпор, јер би то било опасно по живот. Онда смо зачули и лајање паса. Да су нас пси открили, једноставно би нас засули гранатама. Али, срећом по нас, тог тренутка је започела српска офанзива. И још: истог тренутка су доле, у граду, зазвонили у цркви. За нас је то, свакако, био знак спасења. После тога смо се јако дуго извлачили, то јест водила се борба и није се знало каква је ситуација... где су наши, где су њихови. Било нам је јако тешко да износимо рањеника, а сем тога смо носили и много оружја. Све у свему, било је то врло озбиљно искушење. Али, касније је један од оних који су нас напустили, стигавши код Срба, рекао да су тамо Руси и да им треба помоћ. Почели су да нас траже, кренули нам у сусрет, премда је то било врло опасно, зато што је ситуација била сложена. И ето, срећом по нас, већи одред од десет Срба наишао је на нас. Ето, таква је била моја прва борба која ме је врло снажно потресла. Најстрашније је видети погибију својих другова, с којима сам пре буквално неколико минута разговарао. Томе не могу научити никакви психолошки тренинзи, човек се за то не може припремити.

« Последња измена: децембар 26, 2009, 11:43:51 пре подне дрвосеча »

децембар 24, 2009, 07:04:38 поподне
Одговор #110

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #110 послато: децембар 24, 2009, 07:04:38 поподне »
- Како је изгледала ваша даља војна биографија?

- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.

- Па како се то десило?

- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа... они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице: помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили, и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле у Србију, у болницу. Наредних 6 месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен, и то тешко у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био 6 месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.

- Када сте напустили Босну?

- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.


- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?

- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено... наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао, ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава, и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће
али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.



- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?

- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао, војници сасвим неспремни за рат) онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора, три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак, држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!


- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?

- Па, у том тренутку - да, свакако. Зато што је код њих читав живот, па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан, беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.

- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?

- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:
- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.

Пришао сам му и рекао:
- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.

- Ма како то, ти си добровољац.

- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.

Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:

- Не, није било никакве издаје!

Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе - зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље.
Ето шта значи Русија за Србе.

децембар 24, 2009, 11:07:32 поподне
Одговор #111

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #111 послато: децембар 24, 2009, 11:07:32 поподне »
Упозорење: следи текст потресне садржине!


Исповест руског добровољца Игора Васиљевича Гускова

   Догађаји у Србији дирнули су чак и најравнодушније људе. Свет се поделио на два табора: за Србе и против њих. Али тако је одувек било. Некад давно свет анђела се поделио на оне који с остали са Богом, и оне који су отпочели безуман рат са својим Створитељем. А затим је била Голгота на којој се свет поново поделио на оне који чак и у патњи настављају да хуле на Христа, и на оне који смерно вапе: "Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме" (Лк. 23, 42).
Људи ће увек (сваки појединац и човечанство уопште) стајати пред избором да поступају по Божјим заповестима и својој савести или да одбаце и Божје и људске законе.
   14. децембра 1995. после врло сурових бомбардовања од стране снага НАТО, после издаје од стране Руске владе, босанским Србима није преостало ништа друго осим да потпишу тзв. "мировни споразум" по коме су огромне територије, које су вековима припадале православним Србима, прешле у руке новопечене исламске државе "МХ федерације". Прешле заједно са православним манастирима, са народним светињама, са гробовима предака. Све наде босанских Срба на Русију пале су у воду.



    Али нису сви Руси заузели исти став као наша Влада. У Црној Гори, у манастиру Острог, међу манастирском братијом има један мирјанин. Он је Рус. Рус који је бранио част Русије у та тешка времена смутње. Док су властодршци Русије (Борис Јељцин) издали братски православни српски народ, он је био један од Руса који су дошли у Србију да је бране од непријатеља.

Ево приче тог човека:

"Ја, Гусков Игор Васиљевич, рођен сам у породици војног лица 10. октобра 1954. године. Ја сам, што оно кажу, бивши добровољац, учесник рата на Балкану 1992-95. Овамо у Југославију сам стигао почетком 1992. да радим у грађевинској фирми. У бригади смо били нас петорица. Радили смо месец дана, а онда ту започе рат, он се фактички већ водио у Хрватској, а онда се распламсао и овде у Босни и Херцеговини. Одлука је дошла некако сама по себи, постали смо добровољци и били послати у Херцеговину код Требиња. То је омањи, врло леп градић. Тамо смо прошли курс војничке обуке, обукли униформе и добили оружје, после чега смо послати на линију фронта, према Дубровнику. Од нас је образована извиђачка група. Често смо ишли у позадину противника, постављали заседе, пратили њихово кретање, убијали усташе.
Ко су усташе? Усташе су вам, ако хоћете да знате, исто што и фашисти, они мрзе православље, људе друге нације и друге вероисповести, признају само своју веру – католичку. То је највеће зло које је постојало на овој територији. Ратовали смо против посебне војске – то су били криминалци пуштени из затвора. Од њих су стваране посебне групе, такозване "ХОС" – хрватске ослободилачке снаге. А то су били само најобичнији бандити. Гранатирали су и убијали мирно становништво, протеривали, палили куће, уништавали све што је српско! Овде је на територији Херцеговине било много окрутности и зла од стране усташа. Старце и децу су буквално као овнове, клали, кастрирали, секли уши, страшно се иживљавали. Рушени су и уништавани православни храмови. Убијани су православни свештеници, уништавано све што је православно. Примера тога има колико год хоћете. Две стране су водиле веома сурови рат. Уствари то није био рат за територију, то је био чисто верски рат, зато што је на једној страни било православље, а на другој католицизам. Усташе су добијале оружје од Немаца, Американаца и свих западних земаља. Били су веома добро плаћени. А на страни Срба борили смо се ми, Руси, зато што је Руски народ у тешком тренутку увек долазио у помоћ Српском народу. Јер, оба наша народа су православна, и откад је света и века узјамно смо се помагали. И тако је испало да ми, Руси, нисмо себе штедели, борили смо се како треба и извршавали најтеже послове, били смо и снајперисти, и извиђачи. А овде је врло тешко ратовати због природних услова – високе планине, врућина. Усташе су гађале Требиње ракетама и тешким хаубицама. Много људи је погинуло, како у самом граду, тако и околини. Донели смо одлуку да нас пошаљу на најопасније делове фронта, тамо где се води пешадијска борба, и тамо где је улични рат. Такав рат био је у Сарајеву.

И део људства је отишао у Сарајево, а ја сам се определио за гарду Источне Босне. Бригада се звала "Пантери" и налазила се на најопаснијим деловима фронта. Били смо први који пробијају линију фронта, који опет враћају територију коју је окупирао противник. Ту смо се борили против муслимана. На њиховој страни било је војника буквално из свих исламских земаља, звали су их муџахедини. Тамо је такође било и Хрвата-усташа. У Сарајеву се водио тежак улични рат, борба се водила од једне куће до друге, и бивало је тешко. Имали смо велике губитке, али су уместо избачених из строја долазили други.
Често су нас пребацивали тамо где је било веома "вруће".

Једном приликом довезли су нас у једно место и рекли да је муслиманска група војника ноћу ушла у село у коме су се налазила 102 цивила. Углавном деца, старци, жене. Војника Армије БиХ је било око 68 људи. У селу су била 3 српска војника које су они убили. И у свакој кући су побили све укућане. Никога нису поштедели. Када смо ушли у то село, муслимани су већ били отишли. То је био прави ужас! Ужасно је било то видети. Лешеви који нису личили на људе, разбијене главе, одсечене руке, ископане очи, одсечени носеви, тела избодена бајонетима и ножевима, изрешетана рафалима. Шта да се ради? Страх... Оставили смо део бораца у селу да пребаце у камионе остатке тела, која су некад била људи, док смо ми наставили даље. Брзо смо затворили све путеве да та група не би могла да се врати назад. Ускоро смо их пронашли, опколили, и ниједан нам није измакао… Нисмо узимали заробљенике!

Затим је била Далмација. У њој су усташе чиниле највеће зло…
Борили су се против нас руским оружјем које су им испоручивали из Немачке. Ту, у Далмацији, срео сам много Руса. Једна група је била са Урала, врло добри момци, добровољци из Русије. Руса су се усташе бојале, и то веома бојале, због искуства из Другог светског рата. У бојевима је било погинулих, рањених. Јако ми је жао тих момака, али они су испунили своју свету дужност. Сви смо знали да се тако нешто може догодити сваком од нас. Али најстрашније није било погинути, већ бити заробљен. Е, то је било најстрашније.

Прошао сам читаву Далмацију, Бихаћ, Зворник, Книн. У Книну се налазила ОУН. У Книн су пристизали добровољци из Србије, Румуније, Бугарске. Из Румуније је било много православних добровољаца, добрих војника. И наши, руски момци су стизали. Борили су се на тој земљи, јако добро се борили.
 
« Последња измена: децембар 27, 2009, 10:28:32 пре подне дрвосеча »

децембар 24, 2009, 11:09:53 поподне
Одговор #112

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #112 послато: децембар 24, 2009, 11:09:53 поподне »
наставак...

Како на Западу приказују Србина? Он је агресор, пали, убија, али то није истина! Ја сам био у тој војсци и све видео сопственим очима. И не само ја, то могу да потврде и момци који су се борили са мном. А њих је у Русији много.
У околини Житнића бавили смо се извиђањем. Поверено ми је да извидим предњу линију Хрвата, и "снимим" где се налазе складишта оружја, минобацачке батерије, снајперска гнезда. Обукао сам хрватску, натовску униформу, узео "Узи" и кренуо. Извидео сам све што је требало и било је време да кренем назад. Кретао сам се притајено. Никога нисам срео. А звезда упекла, у Далмацији је иначе веома вруће. Спазио сам две куће и жену како се креће. Пришао сам јој и на српском затражио воде. Погледала ме је и рекла да мало сачекам. Помислио сам да је заиста отишла по воду. А испало је да су у кући били хрватски војници. Почела је пуцњава. Узвраћао сам паљбу све док сам имао муниције. Последње чега се сећам је како стојим насред пута, меци звижде са свих страна, не знам зашто ме не погађају. Немам више муниције. И видим, приближавају се, неколицина трчи ка мени, а немам чиме да се браним. Ни снаге више немам. Један ми је притрчао с ножем, ударио ме њиме, а ја сам се заклонио руком и нож ми је пробио руку. И готово, изгубио сам свест.
Долазим себи. Читаво тело ме боли. Вероватно су ме својски претукли, као и све заробљенике. Погледам около, видим да се налазим у школи, а кроз прозор гледају хрватске жене и деца – лица им задовољна. Затим је дошло око 20 усташа. И почели су да ме туку. Тукли су ме ногама, рукама, пендрецима. Кад паднем, опет ме постављају уза зид. Сав сам изубијан, жива рана до ране. Све су ми поломили. Не знам колико су ме тукли. Ударали су ме баш јако. Један војник ми прилази и каже: "Сад ћемо ти одрубити главу". Одговарам му: "Одрубите, само за то сте јунаци". И опет батине. Млатили су ме све док се опет нисам онесвестио. Када сам се повратио, наставили су да ме туку. У то су у школу ушла двојица и викнула: "Престаните. Морате га предати нама". Сместа су ме оставили, донели воде и полили ме да се повратим. Ставили ми руке иза леђа, па лисице, убацили ме у гепек полицијских кола. И некамо ме одвезли. То је био војни затвор. Започео је пакао, прави пакао у том војном затвору. Тукли су ме сваког дана од 9 ујутро и завршавали увече, с паузама, није им се журило. Знали су да сам Рус, занимало их је колико ће тај Рус издржати. Користили су све врсте мучења, које је у данашње време чак тешко и замислити… А, та они су религиозни, католици. Свештеници-прелати, као и католичка црква, подржавали су усташке војнике, давали им благослов, одобравали њихова убиства. Убиства мирних становника. Зато што је усташа ишао са својом вером да убија, коље децу, пали, уништава све што њима не припада. Тако је било за време Другог светског рата, када су католички свештеници задојили концентрационе логоре који, узгред, и дан-данас постоје.

Укупно сам по разним логорима и затворима провео 1.164 дана. Тамо у затвору сам почео да се молим, свако вече сам се обраћао Богу. И ноћу, и ујутру. И Он је на крају крајева услишио моје молитве.

У Србији сам 6. октобра 1996. замењен уз помоћ Црвеног Крста. Потом сам у Београду око 5 месеци лечен у болници. После болнице су започела моја потуцања. Нисам могао да се вратим кући – стигла су документа да сам се бавио терористичком делатношћу на територији општепризнате Независне Хрватске Републике!? Код куће ме је чекао затвор или смрт. Одлучио сам да останем овде, у Србији! Бог ме је довео до свештеника Виктора из Београда који ме је и послао Владики Атанасију у Требиње. А онда сам се нашао у Манастиру Острог, код "оца Лазара".

Сада Србији хоће да одузму Косово. Знају непријатељи Божји шта Косово поље за Србију значи. Сами Срби овако кажу: "Ако је Србија храм, Косово је олтар". Сада је Србија – бол сваког православног хришћанина, бол сваког Руса.

Запад с његовом лажљивом демократијом, с његовом изопаченом вером у виду католичанства и протестантизма, с његовим антихристовим екуменским обједињавањем, с његовим миротворачким мисијама у виду ракетних удара по мирним градовима и селима, с његовом лажљивом политиком двојних мерила, с његовим фалш осмесима и речима о пријатељству и поверењу иза којих се скрива мржња према Христу, Православљу и Русији – тај Запад продао је своју душу непријатељу људског рода.
Будимо опрезни, браћо и сестре, окренимо се од погибељног Запада и обратимо Спасоносном Истоку – Господу нашем Исусу Христу, од кога се и надамо спасењу, заштити и покровитељству свему руском, српском и свих православних народа. Сви они који данас разапињу Србију мисле да су они светска сила, али греше. Бог је светска сила, и Њега се не може вређати.

Јуна 1999. године

децембар 24, 2009, 11:10:50 поподне
Одговор #113

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #113 послато: децембар 24, 2009, 11:10:50 поподне »
Ову причу, исповест Игора Гускова сам читао пре скоро 10 година....
А верујте да се и сада најежим када је читам.

децембар 26, 2009, 12:47:00 поподне
Одговор #114

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #114 послато: децембар 26, 2009, 12:47:00 поподне »
Само још мала допуна око онога што смо причали за пропагандно психолошки рат против Срба.

Већина ових старијих се сећа серије "Никита", која је пре неколико година ишла на тв пинк. Главни глумци су Пета Вилсон, и Рој Дупис.
Радња се дешава током 1990-их година, када се приказује улазак атрактивне плавуше Никите, у посебан одред ЦИА. Наравно све је тиме и проткано типично амерички.
Али 2 епизоде су се наслониле на Србе, и рат у Босни 1992-95.
Ради се да у САД долази Јово Мијовић (тако су га крстили у серији), а титула му је била "премијер новоформиране државе на Балкану" уствари то се односило на Републику Српску.. само овде се намерно лицемери шегаче, и неће да обавесте своје гледаоце како се та држава зове.. сваки заправо моментат, или информацију желе да склоне истину у ћошак.
Па тако тај Јово Мијовић када долази, сећам се једна епизода је била када тај ЦИА одред треба да обезбеђује важан скуп новинара и неких политичара, из целог света. Упадају муслимански терористи из Босне, где се заправо они представљају варварима на прву лопту.. односно позадина свега се намеће како су они жртве, а да је све то скривено.. и да Срби су заправо агресори и злочинци, али да је медијска сила код њих, па да су све то вешто покрили.. јер има пар сцена где тај Јован Мијовић даје лажне исказе како није мучио муслиманску девојку.. али да се то после Никита разотркива, и да отприлике ћути о свему томе.. а сам тај премијер Јово, каже како еј био рат, и како су и они чинили злочине?!!?
ГОМИЛА АПСУРДА!!! На тај начин они су нама индиректно навукли признање да смо ми злочинци.. није ми јасно како то да никада наша Влада, или чак Влада Реп. Српске није реаговала о оваквој подвали!?!
Неко ће рећи да је то само филм.. па јест оно филм.. али поента је што је та серија на Западу била веома гледана, и што нико те информације није проверавао.. Да ли су стварно муслимани из Босне жртве... Вести током свиг година 1990-их су биле управо у томе да су Срби злочиници, а Хрвати и муслимани жртве.. па просто ми није јасно да су и овако нешто лупали..
Иначе американци имаји на хиљаде филмова снимљених са лажима.. и на тај начин покушавају да прекроје историју?!

Исто један од спорних филмова јесте "Спаситељ", где поред Дениса Квејда, глуме и српски глумци Наташа Нинковић, Небојша Глоговац, и Сергеј Трифуновић.
Денис Квејд игра бившег агента ФБИ, који долази у Легију Странаца, а затим у Босну 1992. где се бори на страни Срба, у гарди ВРС. Ту му је партнер Сергеј Трифуновић, улога неког отпадника Горана, који је склон злочинима, јер има једна сцена када упадају у муслиманску кућу, а он одсеца старој баби прст, како бих јој отео прстен. Даље, када у тунелу се порађа Вера (глуми је Наташа Нинковић), хоће да убије њено дете, јер је она силована у муслиманском логору.. и тако.. имате низ спорних филмова и сцена, где се заправо подваљује тројански коњ нама Србима, и призакују нас за злочинце!?

Трагично је што нико од наших институција не реагује?!

децембар 27, 2009, 02:00:46 поподне
Одговор #115

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #115 послато: децембар 27, 2009, 02:00:46 поподне »
УПОЗОРЕЊЕ: НИЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО ЗА МАЛОЛЕТНЕ И ОСЕТЉИВЕ ОСОБЕ!



Миро Бајрамовић, бивши припадник тзв. Мерчепове јединице, отворено свједочи о злочинима што су их он и његови ратни другови починили на подручију Пакраца, Госпића, Загреба, Сланог…

децембар 27, 2009, 04:26:22 поподне
Одговор #116

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #116 послато: децембар 27, 2009, 04:26:22 поподне »
Још једно моје запажање.

Прво је то где се огледа злочиначка политика државног врха Хрватске 1990-их, и сва умешаност у зло рата... О чему се заправо ради?
Ради се о тајним црним списковима које је сама врхушка ХДЗ, на челу са Фрањом Туђманом на челу зиме 1990. године, дала својим општиниским одборима у местима где има пуно Срба (Глина, Петриња, Сисак, Костајница, Вуковар, Осијек, Пакрац, Дарувар, Новкска, Слав. Брод, Слав. Пожега, Госпић, Винковци, Карловац, Војнић, Вргинмост, Дрниш, Сплит, Задар, Шибеник, итд.), задатак да сачине спискове свих угледних, богатих, виђенијих Срба, који на неки начин прогрес/авангарду српске популације у СР Хрватској.
Значи, сваки од општинских одбора ХДЗ доставља тај списак централи у Загребу, да би се већ пролећа 1991. донела одлука о ликвидацији Срба са тог списка (при чему, је важна напомена, да на списку за одстрел не налазе се криминалци, већ обични, поштени, радни људи) Тачније, требало је наћи злочинце који ће то све урадити. Наравно ту свирепост нема сваки човек, нити верујем да би сваки Хрват тако нешто урадио. Али, оно што сам раније на овој теми писао, БУЂЕЊЕ ПАЦОВА... проналазе се такви људи, олоши спремни на све, за рад некакве славе, новца.. и још када им се помиње да их нико од правосудних органа неће приводити.. онда сасвим јасно добијате монструозну слику неслућеног повамирења.
Све ово се дешава што се каже, непосредно пред сами рат, и то је донекле упалило фитиљ.. мада, фитиља је било више, и нису сви у исто време упаљени, али су сви у исто време начини експлозију. А то је крак јула 1991. године.
Оно што још упада у очи јесте што са српске стране овакви спискови нису постојали! Тачније Срби у Книну, и Београду, нису сачињавали овакве спискове којима бих ликвидирано било на хиљаде Хрвата у СР Хрватској.. иако су Хрвати, преко локалних и страних медија стално, и стално понављали о угрожености Хрвата у СФРЈ од стране Срба?!
Још када томе надодате филоване и лажне извештаје са војницима из старих касарни ЈНА.. где је заправо представљена ситуација таква да је званични Београд послао те војнике 1990-91, у Хрватску како би ЈНА и Срби отимали "хрватску земљу".. контате?
Они нису желели да ниједном својом речи, реченицом, информацијом покажу да су Срби на подручију авнојевске Хрватске аутохтони народ!!! Да ту нису дошли јуче, нити да Србе у СРХ сачињавају војници на одслужењу војног рока... већ да су ту више од 8 векова!!! Ало брее ОСАМ ВЕКОВА!!!!
У Далмацији, имате манастир Крупа, код Обровца, затим манастир Крка код Кистања.. ово намерно пишем, јер су то врло стари манастири које је још сестра цара Душана зидала.. онда можете да замислите колико су само Хрвати лажи нафиловали. Када и људи у Србији немају појма овакве ствари. Наравно и по целој Крајини, имате православне светиње старе по 400-500 година. Нећемо да их сада набрајамо, али ћу касније оставити линк где можете да их нађете.

Са реализацијом оних црних спискова сачињених од ХДЗ, почело се већ маја априла 1991. године. Прво, све као случано.. али се злочинци после нису либили, и да у сред бела дана покажу своје лице, и оружије којим су трајно запрљали своју савест. Ови спискови, имали су за циљ да свим Србима у Хрватској покажу шта их заправо чека. Иако је сам Фрањо Туђман, на дочеку 1991. године, у новогодишњој ноћи зажелео "свим Србима у Хрватској срећну нову годину"... Све лажи, до лажи.


Још једна велика лаж је била пре самог рата 1991.
Ради се о Ивици Рачану, дугогодишњем члану Савеза Комуниста Хрватске (СКХ), уз председничко место пар година пред рат. Он је поред Фрање Туђмана на изборима у Хрватској 22. априла 1990. године био носилац листе комуниста, као и Туђманов противкандидат. Е сада.. цела ствар не би била толико занимљива, да сам Ивица Рачан није покупио гласове свих Срба, и Хрвата који нису желели да прихвате Туђмана и његову визију Хрватске, и након избора ПОКЛОНИО ИХ ТУЂМАНУ И ХДЗ!?!?!!!!
Да би превео то на наше стање и разумевање ствари.. замислите када би тврдокорна радикалска струја подржала опцију лдп-а, нпр. да се сачини Влада Србије.. или обрнуто?! Једноставно, једна од највећих изборних превара у свету, икада направљених, управо је тада одрађена!
Да је Ивица Рачан пре избора саопштио какве су му намере.. не верујем да би ико од тадашњих гласача гласао за њега на изборима.. А овако су они пред светом, и ЕЗ одлично опрали руке, јер су и Срби учествовали на изборима, тиме дали легитимитет истој, а што је њихов кандидат урадио.. па Боже мој.. требали су да размишљају на време..
Овде се не ради о класничној изборној превари већ о ситуацијама када неминовно долази до рата, самим тиме до великог страдавања невиних људи, материјална разарања, стварања криминала, и свега онога што рат носи са собом.

пас мајку им  >:(

децембар 28, 2009, 07:00:18 поподне
Одговор #117

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #117 послато: децембар 28, 2009, 07:00:18 поподне »
УПОЗОРЕЊЕ: следи текст потресне садржине!



 
Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991. - Источно Сарајево 1995.

Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге
стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица", у Блажују, за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

О безумљу грађанско-вјерског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго. Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог свједочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића - дневник је ужаса, паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.
У основи те љубави је и Лазићева свијест о беспримјерном чојству и јунаштву народа коме и сам припада. Дневник ратног хирурга М. Лазића је писан великим срцем човјека - борца живота. Писан је, најчешће, непосредно послије догађаја о којима говори, у условима који су тешко замисливи. Отуда, у Дневнику се налази понека неизбрушена мисао, понављане и неизбалансиране ријечи, понекад појаке ријечи ношене експлозивном емоцијом. Све је остало како је првобитно записано, без накнадних интервенција - што ово казивање чини још упечатљивијим. Због свега тога, несумњиво је да ће Лазићев Дневник бити веома читана књига, а одмицањем од догађаја о којима говори, све траженији документ о једном трагичном времену, времену зла, времену бешчашћа, а и времену неуништивог човјека. На крају, али изнад свега: Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића јесте снажан протест против безумља рата уопште!



Цитат
Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово
једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе...

Цитат
Тог 4. августа 1991. почиње мојих 1200 ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим
мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска
река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина...
« Последња измена: децембар 28, 2009, 07:20:00 поподне дрвосеча »

децембар 28, 2009, 07:27:14 поподне
Одговор #118

дрвосеча

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • 1398
    Поруке

  • СТОП БОЛЕСТИ!!!

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #118 послато: децембар 28, 2009, 07:27:14 поподне »
Само да кажем да је Др Миодраг Лазић, одликован орденом Светог Саве, од Његове светости патријарха Павла.

Нека је! И заслужио је овако велико признање људина Миодраг Лазић.

децембар 28, 2009, 07:32:47 поподне
Одговор #119

Кука

  • До краја Звезди верни!
  • **

  • к.о.к.в

  • 703
    Поруке

  • Боемска 1/4

    • Погледај профил
Одг: Отаџбински рат
« Одговор #119 послато: децембар 28, 2009, 07:32:47 поподне »
Имао сам прилику да читам ту књигу. Књига се што се каже чита у даху. Али има још једна књига сличне садржине као ова што си навео, додуше мало опширнија и са већим бројем страна, али се не могу сетити тачног наслова. Уколико је нађем и на интернету поставићу је на теми.
Кокеза лопове !!!