Delije-caffe.net Форум - До краја Звезди верни!

Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије

 


Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Теме - UrbanBaby

Странице: [1] 2 3 4
1
Пивница / Српски фестивали
« послато: јануар 21, 2011, 03:50:45 поподне »
ПРШУТИЈАДА (јануар)

Пршутијада је традиционалан српски такмичарски сајам сувомеснатих произваода, који се одржава саке године у јануару у селу Мачкат, између Ужица и Златибора. На сајму се бирају најбољи српски сувомеснати производи и око 20 произвођача представља ужичку говеђу, свињску и овчију пршуту, сланину, стељу и кобасицу.
Технологија производње ужичке пршуте непромењена је стотинама година. Мачкат се налази на идеалној надморској висини за сушење пршуте, од 700 метара, помешана је медитеранска и континентална клима и на овом подручју се налази „ружа ветрова“.



http://www.zlatibor.net/index.php/the-news/78-11-sajam-suvomesnatih-proizvoda-prutijada-makat-2011

http://www.klubputnika.com/profiles/blogs/mackat-olimp-za-prsutu

2
Терен / Ранићу хитно потребна помоћ
« послато: август 11, 2010, 02:55:11 поподне »
Невен Ранић је у тешкој здравственој ситуацији, али не и безнадежној. Уколико би му хитно била указана медицинска помоћ у Франкфурту, за шта су му потребна значајна новчана средства, 30–годишњи тренер Атлетског клуба Црвена звезда, творац бројних репрезентативаца Србије свих узраста, изашао би из озбиљне кризе, која је потенцијално опасна по живот.

http://www.zurnal.rs/2010/08/10/ranicu-hitno-potrebna-pomoc/index.html

3
Пивница / Удружење Краљевина Србија
« послато: април 29, 2010, 01:36:24 поподне »
http://kraljevinasrbija.com

Цитат
Удружење  је основано као нестраначко, невладино и непрофитно удружење грађана, ради остваривања циљева у области  обнове уставне парламентарне монархије у Србији.
Циљеви Удружења су ширење идеје монархије, унапређење демократије, сарадња са сличним удружењима и асоцијацијама на нивоу Републике Србије и дијаспоре, а у циљу обнове уставне парламентарне монархије у Србији.

4
Пивница / Ракија
« послато: јануар 20, 2010, 08:13:23 поподне »
www.medovaca.com

Историја медоваче

Мало људи у ствари зна да је медовача пореклом са простора где су се настанили Стари Словени и да важи за једно од најстаријих пића. Може се рећи да је медовача била древно пиће Старих Словена. За Словена мед је био ,могло би се рећи, основна намирница. Мед је био најбоља храна и пиће. Поред писаних и усмених доказа  за ову тврдњу, докази се налазе и у самом језику. Речи храна, хлеб, ситост потичу од меда као основе живота наших предака. Мед разблажен водом називао са “шћами”. Некада се мед који пчеле сакупљају у саћу називао хлебина. Отуда долази реч хлеб. Од пелудномедних саћа, помешаних са водом, Словени су спремали главно, свакодневно јело које су звали “хлебово”, одакле је касније име прешло у хлеб начињен од пшенице. Од меда и само од меда, наши преци су припремали радосне и лековите напитке тј. медовачу.

Словени нису правили језичку разлику између слатког меда и прерађене медоваче. За Словене и једна и друга врста меда су били просто разни облици једне суштине пчелињег меда, који се понекад, и сам у дупљама, без човекове помоћи претварао у кристалисан мед и у таквом облику остајао очуван много годинама.

У поређењу са алкохолним пићима. Дејство медоваче је зачуђујуће и чудесно. Медовача даје бодрост, радост и смирење без ошамућивања, раслабљења и нездравог узбуђења. После њене употребе нема главобоље, слабости, мучнине. Напротив медовача испијена са мером даје снагу и здравље. Јаку медовачу нису употребљавали у претераној мери, па и кад се појавила вотка, наши преци је нису пили у претераним количинама. Словенске земље обрасле снжним липарима, за медоносне пчеле биле су идеалан стан. Дуга хладна зима омогућавала је пчелама да прибаве најбољи мед, у огромним количинама. Још у 18 веку, неретко су у шумама налазили издубљена, шупља дебла, која су пчеле одавно напустиле, са 240-320 кг. изванредног меда у саћу.

Од меда су су прављени пазличити напитци: од кваса и пива са 10 посто аклохола,преко лаке и средње медоваче од 10-20 посто алкохола, до јаке медоваче од 20-50 посто алкохола.. словенски медовари су брижљиво,варећи мед, чистили пелуд, који увек постоји у меду и квари медовачу. Пребрзо варење смесе такође доводи до појаве низа штетних састојака, алдехида. Такву медовачу су називали недорађеном и сматрали је штетном. Појава пива у 12 веку и вотке у 15 веку, не би нанела осетну штету, јакој медовачи, да власт, ошамућена новим напитцима, није почела да се бори против пчеларства и медоваче. Ствар је у томе да су словенски народи представљали самобитну пчеларску цивилизацију.

Селећи се по обалама река,које су обиловале рибом, градећи на наводњаваним земљама винограде, словени су главну пажњу обраћали на пчеларство, гајећи пчеле у ивичним шумама. Густина пчелињих друштава у тим шумама била је веома висока,јер су и мимо природних дупљи,које су заузимали ројеви, у живим шумама, наши преци правили вештачке дупље,правећи кошнице. Пчеле су, уз то, повећавале род свих цветоносних биљака. Изобиља плодова,јагода и ораха у околним ивичним шумама привлачило је овуда огромну количину звериња и птица. У таквим условима човек не само да се хранио сам, не бојећи се глади,већ је својом делатношћу увеличавао производност живе природе. Неисцрпни извори хране: рибе, мед, дивљач, ораси, печурке, јагоде, плодови, корење, траве, поврће чинили су словенску заједницу независном од сваке власти. Међутим орање земље учинило је сељаке зависним, уништило шуму и почело давати сировину за призводњу пива и вотке, уместо медоваче. Руска православна црква је од самог почетка избегавала све напитке, осим медоваче. Против пива је донет специјални црквени пропис, а вотка је проглашена нечистим пићем, које није од бога.

Словени, спремајући јаку медовачу, на све начине су успоравали њено врење. Ради тога су варени мед држали у ледрама-медушама, или су га закопавали у земљу у хладним и сувим крајевима. У јужним земљама створити дуготрајне услове ради правилног варења јаке медоваче било је немогуће. Но заузврат , у јужним земљама расте много биља које даје слатке плодове и биљне сокове од којих су се правила вина у која су понекад додавали медовачу. Главно биље, у центру негдашњег древног земљоделства било је хлебно жито. Од њих су, још 3000 пре Христовог рођења, земљоделници научили да готове пиво, док се у Русији пиво појавило тек у 12 веку. Током свих претходних хиљаду година Словени су пили медовачу. Од најстаријих времена њом се лечило читаво Средоземље, Енглеска и Азија. У средњем веку Русија је извозила у Византију и друге земље мед за суму која би данас прерачуната, вредела 50 тона злата годишње! Зависност земаља потрошача од лековитог словенског меда била је потпуна док се код њих није појавила замена за јаку медовачу – шпиритус.

Оштро смањење, а после Смутног доба и потпун прекид извоза медоваче на Запад повукли су за собом дубоке промене у привредном животу словенских народа. Захваљујући искључивој чистоти пчелиљег меда, негово шпиритусно врење се обавља скоро без образовања штетних споредних састојака. Једно од главних својстава алкохола јесте способност да се многократно ојача дејство састојака који га прате, како корисних, тако и штетних. Овим својством алкохола се објашњава ошамућивање, слабост и пијанство, који прате већину алкохолних напитака. Појачана употреба алкохола повећава зависност од њега, но алкохол такође изазива и деловање извесних корисних лековитих дејстава. Слатка медовача сама по себи има лековита својства. Прерађени мед многократно појачава своје лековито дејство, о чему су добро знали у Средоземљу. Јака медовача тамо је цењена тежином злата и била главни предмет извоза све до 14 века, док француски алхемичари и италијански монаси нису пронашли замену за мед – “аква виту; , воду живота или шпиритус коњака. Она је проглашена за лек од свих болести. Западна разрада технологије елитних напитака од винове лозе, ради замене за мед. Као и промена великокњажевске власти у руској заједници, испочетка делимичном а касније и потпуном забраном варења меда, изобичајили су медовачу из начина живота. Ова промена у народу је произвела губитак смисла у употреби пића, претворила се у проклетство и штетност, у подсмех и победу душмана.

Медовача не удара у главу, мутећи разум и потискујући вољу, она оставља чисту свест и не изазива болесну навику. Прерада меда могла би данас да прида значајни замах пчеларству и да повећа процват сеоскопривредних култура, као и да облагороди читав живи свет природе. Вотка је интернационално, космопилитско пиће. Сваки древни народ има свој национални напитак: Енгелзи и Немци – пиво, Средоземни народи – грожђано вино, Кинези и Јапанци – вино од риже, Монголи – кумис, а Словени – медовачу.

5
Пивница / Вицеви2
« послато: децембар 18, 2009, 06:56:02 поподне »
Иде Земунац улицом, види Х1Н1 и каже :
- Шта се шириш, бре!

6
Пивница / Заштитимо звездарску шуму!
« послато: октобар 30, 2009, 10:53:19 пре подне »
Концерт за Звездарску шуму

Удружење грађана Заштитимо звездарску шуму најавило је да ће у суботу организовати бесплатан концерт познатих домаћих музичара који подржавају иницијативу спречавања, како кажу у свом саопштењу - "бахатог сечења левог плућног крила нашег града".

На раскрсници улица Димитрија Туцовића, Чингријине, Војводе Симе Поповића и Милоша Јанковића (бивша Шарпланинска), изнад Југопетролове пумпе, поред КБЦ Звездара (предзадња станица тролејбуса 28 и 40, и аутобуса 77) са почетком од 12 часова, музичку подршку у одбрани Звездарске шуме грађанима Београда ће дати: MistakeMistake, DJ Šobaja i Sevdah Baby, Duda Bezuha и његов блуз бенд, Дејан Цукић, THCF, Marlon Brutal и Београдски синдикат.

"Цео догађај је уприличен поводом скретања пажње јавности на проблеме и препреке са којима се удружење грађана Заштитимо звездарску шуму сусреће у процесу јавне распараве о нацрту регулационог плана парк-шуме Звездара, којим је предвиђена сеча 5 хектара ове зелене оазе", наводе даље организатори.


http://www.zvezdarskasuma.blogspot.com/


7
Пивница / Да ли нам треба монархија?
« послато: јануар 09, 2009, 06:40:53 поподне »
Да ли је монархија заиста потребна Србији? Да бисмо одговорили на то, разговарали смо с историчарима, политичким аналитичарима, члановима Крунског већа и Савета, лидерима политичких партија
На првим слободарским, демократским изборима у новој Југославији, одржаним почетком новембра 1945. године, народи и народности бивше нам домовине скоро једногласно су изабрали оно што се већ унапред знало: уместо назадне, антинародне и мрске им монархије, проглашена је република! Била је то, како пише у некадашњим уџбеницима историје, једна од највећих тековина наше народноослободилачке борбе и неприкосновено јеванђеље новог политичког поретка.

За првог председника, касније и доживотног вођу републике (прва лекција демократије), изабран је Јосип Броз Тито, највећи син наших народа и народности, зеница ока и разнобојна љубичица, чија ће тридесетпетогодишња владавина протећи у духу најомраженијих светских диктатура и с овлашћењима које је ретко који крунисани владар имао у историји света. Све то време, краљ, династија, круна и Карађорђевићи (друга лекција демократије) могли су се помињати без последица тек у контексту клетви или псовања.

Нови режим, промовисан као политички систем равноправних народа и народности, личних слобода и права радништва, сељаштва и поштене интелигенције, од почетка је показао своје право лице: отимање приватне својине, кућа, фабрика, црквеног земљишта и шума, па чак и обичних породичних драгоцености, под плаштом државних реформи. Нови републиканци су судили без суда, упадали у туђе куће, отимали народну муку и залазили у кревете младих, тек стасалих удовица, чије су мужеве претходно прогласили и убили као непријатеље социјализма, присталице труле буржоазије и грађане задњег реда (трећа лекција демократије).

Неприкосновени вођа републике, росно цвеће и зрело жито хипнотисаних Срба, исти онај који их је у униформи и у чину једне непријатељске армије таманио још у Првом светском рату, показао је, међутим, висок степен толеранције. Није му, наиме, сметало да се одмах усели у краљев двор, да заседне у краљеву столицу, да се шепури и кинђури у бојама свог омиљеног пауна, показујући да му није баш све толико лоше било у омраженој монархији. Напротив. Тек одатле је несметано могао да издаје налоге да се руше православни споменици и храмови, да се јашу попови, да се муче и убијају свештеници и други народни непријатељи. А све то у име Срба и Србије, народне воље и захтева нове републике.

Нажалост, с том и таквом републиком Србија још није рашчистила. Иако је од смрти последњег српског цара протекло безмало четири деценије, иако смо у међувремену поново стекли државност, заставу, химну и грб, Србија је и даље република. Иста она коју је успоставио Броз И Велики.

Питање рестаурације монархије у Србији се све до почетка деведесетих и првих ратних сукоба није смело ни помињати. Касније је то чињено ретко, површно и спорадично, најчешће у тренуцима највећих државних криза: уочи и током распада земље, неуспешних избора, политичке немоћи и немогућности да се реше круцијални национални интереси. Потреба да се земља врати својим коренима и традицији својевремено је подржана и од стране Српске православне цркве. Даље се од тога, међутим, није ишло. Штавише, често се истицало да је реч о превазиђеном облику политичке владавине, о скупом и ретрогадном систему који нико у свету није поново успоставио. С друге стране, присталице монархије као да лутају у магли. Док једни истичу да је монархија једина алтернатива обнови посрнулих темеља државе Србије, једини кохезиони фактор који би успоставио јединство народа, други се претежно баве ликом и делом престолонаследника, принца Александра. Подржавају монархију, али сматрају да садашњи претендент на упражњени престо није дорастао улози краља.

Да ли је монархија заиста потребна Србији? Да бисмо одговорили на то питање, разговарали смо с историчарима, политичким аналитичарима, члановима Крунског већа и Савета, али и с лидерима политичких партија. Које су предности, а какви недостаци овог облика владавине?

- Сваки политички систем има своје врлине и мане - каже нам Драгомир Ацовић, председник Крунског савета. - И сваки систем, по правилу, не производи исте ефекте у различитим временима и другачијим условима. Када погледамо светска искуства, можемо се сложити да република у многим државама функционише сасвим пристојно, али је, нажалост, много више земаља у којима је она донела више зла него добра. С друге стране, монархије које су успеле да преживе један историјски или цивилизацијски атак данас су изразито демократска друштва. Штавише, монархија као облик владавине не само да се не супроставља демократији већ је и њен темељ.

Своје мишљење Ацовић образлаже чињеницом да скоро нигде у свету више не важи принцип да један човек, односно монарх, има апсолутна владарска права. Напротив, много је више примера у ближој и даљој прошлости да су управо председници република стварали диктаторске режиме и да су све облике власти концентрисали у руке једног човека или једне странке.

- Сведоци смо да се на изборима за председника републике обично не надмећу најбољи, већ по правилу они најагресивнији, најбескрупулознији или они који најмање знају, па их управо то незнање лишава сваке одговорности - каже Ацовић. - Обећавају оно што не могу испунити, лажу и обмањују, а све у циљу освајања или одржавања власти. У монархији тога нема. Једном изабран, краљ је лишен притиска честих избора, нема потребе да народ обмањује, у прилици је да сагледа и реализује дугорочне интересе народа и државе, чак и када се ти интереси, на први поглед, не препознају. Сем тога, његов положај му омогућава да буде изнад свих политичких превирања, партијских игара и утицаја људи из сенке, који у републикама често имају пресудну, а још чешће погубну моћ. Управо зато нам је потребна једна институција која ће бити изнад свега тога.

Слично мисли и Матија Бећковић, књижевник и један од највећих поборника рестаурације монархије у Србији, који каже да имамо много разлога да се она успостави, а само један да се то не учини - одржање континуитета комунизма и безакоња.

- Зар има очигледније промене и убедљивијег доказа да смо раскинули с комунизмом и његовим наслеђем од успостављања монархије? - пита се Бећковић. - Како ће она изгледати, можда је најбоље погледати данашење европске краљевине и преузети било који устав од њих. Како да обновимо институције а да претходно не обновимо ону која је створила све друге. Круна није само симбол нашег трајања и јединства српског народа него и његовог страдања и странствовања.

А историја монархије у Србији дуга је колико и сама држава. Од династије Вишеславић у деветом веку, преко Немањића, па све до династија Карађорђевића и Обреновића, Србија је одувек на свом челу имала монарха у виду великог жупана, краља, цара, књаза, напослетку поново краља. Круну је губила само у време турског ропства и комунистичке диктатуре. Њихова владавина је обележила време у којем су живели, а резултати њиховог владања су и данас очигледни. Треба ли, рецимо, помињати Немањиће и њихов значај на духовном узрастању Срба или, на пример, чињеницу да смо врхунац европске уставности и демократије остварили управо под монархијом. Насупрот томе, резултате полувековног трајања републике и данас осећамо.

Најчешће примедбе противника монархије се односе на монархово наследно право. У стварности би се лако могло догодити да на престо заседне и неко ко нема довољно способности за владарски положај, па чак и неко с менталним проблемима. Политички аналитичар Александар Павић, иначе присталица монархије, сматра да би она могла да буде идеално решење у нестабилним политичким временима, али сумња да у овом тренутку имамо лице достојно круне, односно неког ко би могао да окупи Србе око заједничког циља.

- Враћање монархије тек да бисмо је вратили било би веома лоше решење и за монархију и за Србију - сматра Павић. - Ако би се то догодило, имали бисмо ситуацију сличну као у Француској после пада Наполеона, када је рестаурирана монархија на челу са династијом Бурбона. Дошао је Луј XVIII који је био веома непопуларан у народу, никаква личност и он је, практично, означио и крај монархије у Француској. Ми смо, међутим, почетком деведесетих година имали феномен краљевића Томислава, неког ко је ушао у народ и за веома кратко време постао веома омиљен. С друге стране, престолонаследник Александар, иако се много експонира у јавности, бави се хуманитарним и културним радом, није се у народу примио на такав начин. Што је још горе, нема индиција ни да међу његовом децом има неког ко би у будућности био достојан круне.

С оваквим мишљењем се не слаже Драгомир Ацовић и каже да се тиме нарушава основни принцип монархије, а то је њена неизбежност. Ако имате изборну монархију, ако монарха бирате по принципу личног допадања, онда то није монархија, већ друго име за републику.

- Главни принцип монархије и јесте у томе да вам се краљ може свиђати или не, али је потпуно неспорно да је он краљ - каже Ацовић. - Монархија је иконичка ствар, ви од предака наслеђујете крсну славу, али то не значи да ћете је мењати зато што вам се чини да вам друга слава пада у погодније време или ћете имати више гостију. С друге стране, тачно је да имате ризик да право наслеђивања престола може имати и неко, рецимо, ко има менталне проблеме. Али, зар такав ризик немате и приликом избора председника републике? Тај проблем у монархији можете решити генерацијским померањем, али шта урадити када изаберете лошег председника? Монархије су због саме своје природе отпорније, лакше ће преживети лошег краља него што ће република преживети лошег председника.

Ацовић се осврнуо и на примедбу републиканаца да монархија кошта.

- Наравно да кошта, као што кошта и свака друга институција - каже председник Крунског савета. - Не мислите ли ваљда да је трошак свакодневне борбе за власт и нечијег покушаја да себи обезбеди реизбор ишта мањи? Монарх само једном долази на трон, а у републиканском систему имате изборе на сваке четири године, понекад и чешће, имате оне баснословно скупе рекламне кампање, имате и сталне манипулације како би се на власти што дуже одржали, а све то, у крајњем збиру, плаћа народ. Такође, ваља поменути и ситуације када вам је шеф државе из једне, а премијер владе из друге странке. Уместо да сарађују, што је прави пример односа у монархији, они су једни другима конкуренција, мандат им протиче у сталном трвењу и међусобном саплитању, а од тога народ најчешће нема никакве користи. Још горе је када су и председник и премијер из исте странке, па практично нема никог ко би их могао контролисати.


8
Терен / Иницијатива за Балканску лигу
« послато: мај 26, 2008, 11:21:45 поподне »
:)

Мишел Платини, председник УЕФА, изјавио је за немачки „Билд“ да планира оснивање Балканске лиге.

Европска кућа фудбала жестоко се противила регионалним такмичењима до доласка Француза на место председника.

- Док је постојала Југославија, примера ради, утакмицу Вардар – Динамо Загреб гледало је 40 хиљада људи, а мечеве Партизана и Црвене звезде по 60 хиљада - објаснио је Платини разлог за развој овакве идеје.

Председник УЕФА, међутим, није прецизирао кад би Лига стартовала и какву би проходност имала у европске купове.

- Оснивање Балканске лиге зависиће у великој мери од политичара - закључио је Мишел Платини.

 :ruke

9
Пивница / Ноћ музеја
« послато: мај 16, 2008, 09:32:48 поподне »
www.nocmuzeja.org.yu

http://www.nocmuzeja.org.yu/2008/sr/location/beograd/060.htm

Цитат
Ватрени љубитељи црвено-белих ексклузивно у „Ноћи музеја“ први пут моћи ће да се сликају поред копије пехара Купа европских шампиона освојеног 1991. године у природној величини. Светлост дана угледаће и чувена фудбалска лопта са потписима играча, која је 1954. године поклоњена Јосипу Брозу Титу. Специјални гости Музеја ФК „Црвена звезда“ биће хор и оркестар Музичке школе "Станковић", једне од најстаријих образовно - васпитних установа овог типа на Балкану, на челу са професором Александром Миљковићем.

10
Терен / ХК Црвена звезда
« послато: октобар 12, 2007, 12:41:26 поподне »
http://www.srbijasport.com/vest.php?news_id=7795&sport_id=56
Цитат
U ledenoj dvorani Pionir, sa početkom u 17.15h sastaće se hokejaši Crvene zvezde i Zagreba.

"Crveno-beli" u novu sezonu ulaze ambicioznije nego prošle godine i ubrajaju se, uz ekipu Partizana, u najuži krug favorita za naslov prvaka, kako Panonske lige tako i nacionalnog šampionata. Svoju snagu pokazali su nedavno u Zagrebu kada su u pripremnim utakmicama savladali večerašnjeg suparnika sa 3:1 kao ekipu Mladosti rezultatom 6:3.

Crvena zvezda ipak večeras neće igrati u punom sastavu. Kvota od 5 stranaca je premašena, pa ostaje da se sačeka da braća Katalina regulišu pitanje državljanstva, kako bi mogli da nastupe kao domaći igrači.

11
Пивница / Р.С.К.
« послато: јул 28, 2007, 10:04:10 поподне »
http://www.krajinaforce.com/
http://www.krajinaforce.com/forum/

Цитат
27.07.2007 (krajinaforce) - Поводом надолазеће годишњице злочиначке акције хрватске државе "Олуја", којом је са терена данашње Хрватске протјерано више стотина хиљада Срба у једном највећем некажњеном злочину након 2. св. рата на терену Европе, Krajinaforce  објављује електронску књигу:
"ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - Хрватско етничко чишћење Крајине"




Преузми књигу

(десни клик "save as ...", или једноставно леви клик и сачекај да се књига отвори)

12
Терен / КК Црвена звезда 07/08
« послато: јул 26, 2007, 06:46:06 поподне »
Цитат
Гуровић се опростио од Звезде

Кошаркаш пољског Проком Трефла и капитен српске репрезентације Србије Милан Гуровић опростио се данас од свог већ бившег клуба, Црвене звезде

Гуровић, који је провео последње две сезоне у Звезди, каже да је овај опроштај од "црвено-белих" само привремен јер планира да се једног дана врати у клуб као функционер.
- Хвала управи што ми је пружила могућност да играм у клубу за који навијам. За моје добре игре пресудно је неколико ствари. Слобода коју сам добио у игри, навијачи који су ми давали адреналин и мој инат. Имао сам 2004. године здравствене проблеме и неки 'стручњаци' проглашавали да нећу моћи више да играм добро, верујем да сам им доказао супротно - рекао је Гуровић и додао:

- Хвала навијачима што су ме носили и саиграчима, које све чека лепа каријера. Најдража утакмица са Звездом била ми је победа од 19 разлике над Реал Мадридом, када смо сви играли одлично. У најлошијем сећању ми је прва утакмица финала против Партизана, када смо покрадени и неправедно оштећени - рекао је "Чича".

Председник Управног одбора клуба Мирко Петровић каже да су врата Звезде увек отворена за Гуровића.

- Желимо да захвалимо Милану за две године које је провео у Звезди. Имао је велики значај у подизању игре нашег клуба. Част ми је што сам био председник док је он био играч. Гуровић је оставио посебан печат - рекао је Петровић.


http://www.srbijasport.com/vest.php?news_id=6564&sport_id=21

13
Пивница / Рашка област
« послато: март 20, 2007, 08:11:29 поподне »
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1999/01/article-14.html

Стратегијски значај Старог влаха и Јаворски рат 1876 -1878.
Аустроугарски клин раздвајања Србије и Црне Горе

После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. ,,зелена трансферзала,,за продор ислама на Запад, али и за продирање западних сила према Истоку са истом тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на прави начин 1912. године када су ослободили Рашку и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизован и протериван и бро јни однос између православних и муслимана мењао се у корист мухамеданаца

У последнјих десетак година поново смо суочени са интензивном кампањом да се, након разбијања друге Југославије и српског етничког простора, Рашка област одвоји од Србије и Црне Горе, и да се, користећи већински муслимански живаљ, надевајући им неко измишљено национално име Бошњаци отргну из Југославије. Циљ империјалистичких кругова исламских земаља, Немачке и Америке да у оквиру "новог светског поретка", разарањем Југославије, успоставе своју област на Балканском полуострву.

Наслов овог рада захтевао би опширнију анализу свих главних стратегијских елемената Рашке области и Старог влаха у дугом историјском раздобљу. Међутим, овога пута ограничићемо се само на један кратак кроки - као назнаку и подстицај за шира истраживања и уопштавања тог историјског фактора.

За све државе које су тежиле да владају Балканским полуострвом Стари влах и Рашка област имале су значајну стратегијску улогу од најранијих времена до данас. Та улога се повећавала или смањивала зависно од развоја догађаја на осталим деловима Полуострва, али никад није изгубила свој стратешки значај. Балканско полустрво због свог планинско-брдског рељефа, има само неколико стратегијских праваца који су одувек коришћени за војне походе или трговачке комуникације и масовна кретања народа. Од главне моравско-вардарске трансверзале на запад и обратно, воде две најзначајније сечице: из долине Нишаве дуж Западне Мораве преко Вишеграда, према Сарајеву и даље зракасто према западу, северу и југу, и друга, од Скопља преко косовско-метохијске зоне, Рашке области и Старог влаха према Босни и преко Босне према Хрватској и Далмацији или према Сави и Дунаву.

--------------------------------------------------------------------------------
Турци нису били задовољни одсељавањем великог броја Срба, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Македоније, Старе Србије и Рашке у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Довели су шиптаре Клименте који, иако католици, остају на Пештеру, примају ислам и постају снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизације Србије. И поред свега, православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области - 70 према 30 одсто
--------------------------------------------------------------------------------

За време римске управе, на простору данашњег Новог Пазара налазила се војничка посада - стража или гарнизон (Азинус), а у периоду од Х до ЏИИ века Византија је изградила и држала пограничну тврђаву Рас, одакле су контролисани путеви који су се код утока Рашке у Ибар рачвали у два правца: један долином Ибра на север, а други преко транзитне Рашке области и Старог влаха на запад. За време Немањића тај простор, као централна област среднјовековне српске државе, добија велики значај и за Србе. У старом Расу Немања је сместио своју престоницу, а Рашка област је постала нуклеус нове српске среднјовековне државе, одакле је почело њено ширење ради окупљања српских земаља на југоисток према Косову, на север према Дунаву, на запад према Босни и преко Захумља и Зете према Јадранском мору и Далмацији. Благодарећи изразито погодном географском положају и склопу земљишта Рашка област је пружала изузетно повољне услове како за ширење српске државне власти на суседне српске земље у византијском поседу, тако и за одбрану против удара и провала Византије, Мађара и Бугара на слободну српску територију, као и за развој аутохтоне културе и духовног живота. Када је узнапредовало ширење државе на југ и исток, државни центар је премештен на Косово и у Македонију, тако да се Рашка област тада налазила у средишту државе, где се одвијао богат духовни живот, док је војно-стратегијски значај дошао у други план.

После пада Србије и Босне под турску власт, ова област поново је добила прворазредни стратегијски значај као централна стратегијска зона на "босанском путу", јер су у османлије преко коридора старе Рашке одржавали везу између централне власти Отоманске империје и Босне, на западу Царства, и преко Босне са суседним областима преко Уне и Саве. Преношењем турских освајања према среднјој Европи, Рашка област, оставши у дубокој позадини, ипак није изгубила свој стратегијски значај с озбиром на њену комуникацијску улогу између источног и западног дела Отоманске империје. Њен војно-стратегијски значај поново је порастао за време Аустријско-турских ратова (1593-1606. и 1683-1699). Од тада Рашка област постала је велика брига царске Порте.

Спаљен манастир Милешева

Наиме, за време првог офанзивног аустријског рата против Турске, Срби су се понадали да је дошао час ослобођења од османлија, па су се и у Старој Рашкој дигли на устанак. Устаници су ослободили Стари влах, спалили манастир Милешеву. Мошти светог Саве однели су из Милешеве и спалили на Врачару, због његове велике ујединитељске улоге у Српству, духовном обједињавању и надахњивању слогом и слободарством којим су се Срби крепили за време ослободилачке борбе против Турака. Турци су истовремено извршили страшну одмазду над затеченом српском рајом с циљем да се застраши народ и у будућности сузбију нове побуне у тако важној стратегијској области. За време новог Аустријско-турског рата (1683-1699), на подстицај Аустрије, Срби и хришћани у неким другим областима у турском царству су се дигли на устанак. У том рату Аустријанци су продрли до Скопља. У саставу аустријске војске или у садејству са њом борили су се и Срби. Али после пораза на Вардару и код Качаника Аустријанци су се повукли преко Саве и Дунава. Рат је окончан после сламања турске противофанзиве код Сенте и закључењем мира у Сремским Карловцима 1699. године. Страхујући од нове одмазде, маса српског народа (око 40.000 породица) са око 180.000 душа иселило се из Македоније, Старе Србије и Рашке области на територију Аустрије под вођством Арсенија Чарнојевића и населило се у Угарској. Турци се, међутим, нису задовољили одсељавањем масе Срба у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Затим су довели шиптаре Клименте 1700. године из Малесије и Пилата на Пештер, да измене етнички састав становништва у тој важној стратегијској области. Мада су Клименти били католици, они који су остали на Пештеру примили су ислам и посзтали су снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизацији Срба. Па ипак православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области са 70 одсто према 30 одсто мухамеданаца, благодарећи њиховој чврстој привржености светосавском православљу и улози старих кнежевских челника Рашковића и Борисављевића. Они су успели да остану у својој православној вери, да сачувају своје поседе уз уважавање турских власти, сачувају свој углед међу српским становништвом у Старом влаху и заштите га од исламизације.

--------------------------------------------------------------------------------
Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија.
--------------------------------------------------------------------------------

У току 13. века настављено је нагло опадање турске моћи услед паразитског војно-феудалног система, који је егзистирао не више на плену из освајачких похода већ на пљачки и тлачењу сопствених поданика, пре свега обесправљених хришћана. "Кад је крвца из земље проврила", како је песник Вишњић у једном стиху описао страховит положај раје под Турцима, Срби су се дигли на устанак у Шумадији. Тада су и Стари влах и Рашка област, где су се Срби такође дигли на устанак, поново постале неуралгичне тачке Отоманске империје. Од 1806. до 1809. године српска устаничка војска под вођством Милана Обреновића, Радича Петровића и Карађорђа потпуно су разбили Турке у Рашкој области. Те операције су, према идеји Карађорђа, имале вишеструке стратегијске циљеве: да се одсече Босна од источног дела царства и омогући њено потпуно ослобођење од турске власти, да се успостави веза са Црногорцима на Тари и да се дејством долином реке Рашке и Ибра избије на Косово и садејствује снагама које су оперисале преко Ниша долином Јужне Мораве за ослобођење Старе Србије. Нажалост, због пораза српских устаника код Ниша ти циљеви нису доведени до краја. Али поразом устаника тај стратегијски концепт о ослобођењу српских јужних покрајина није напуштен.

За време Велике источне кризе 1875-1878. године и Српско-турских ратова, тај план је поново актуелизован. Када је планула Невесињска пушка у лето 1875. године, сав српски народ је доживео тај догађај, устанак Херцеговаца, као сигнал и позив на општи рат за коначну ликвидацију турске владавине и ослобођење свих српских народа и хришћана на Балкану. У то време Србија је, мада још увек вазална кнежевина, вешто користећи аутономна права, развила све државне институције и изградила систем народне војске од око 120.000 обвезника. То је била војска милицијског типа, која није прошла кроз касарнску обуку, са застарелим наоружањем и без одговарајуће војничке спреме, али она је, ипак, била респективна војна снага.

Када се Србија одлучила да прискочи у помоћ својој браћи у Херцеговини и Босни, следеће године, већ су биле спроведене најосновније припреме за рат. Мада су све те припреме биле недовољне, како дипломатске тако и материјално-финансијске, због неповољног међународног положаја и оскудице материјалних и финансијских средстава у земљи, читав српски народ је био сложан да се крене у борбу за ослобођење. Наиме, савез балканских држава, који је уз помоћ руске дипломатије склопио кнез Михаило, распао се после кнежеве смрти. Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Школованог старешинског кадра било је таман толико да је на сваку бригаду или оперативну команду могао да дође један или двојица активних официра, па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија - вековних душмана и злотвора.

Једино се постављало питање како искористити скромне оружане снаге да би се извојевала победа над великом царевином. Српска влада је овако формулисала циљ рата: "Смер је рата са Турском да се области у којима живе Срби присаједине Србији те да се на тај начин оствари ослобођење и уједињење српског народа на Балканском полуострву." Полазећи од тако постављеног циља рата, Ратни савет, који је образован у априлу 1878, морао је да реши главно стратегијско питање - где ће бити главно војиште на коме ће бити ангажована главнина војске: да ли према Босни и Рашкој области (новопазарски Санyак), као главним политичким циљевима рата, како је у свом пројекту предлагао мајор Димитрије Ђурић, или на југоистоку, према Нишу, где се очекивало да ће Турци концентрисати своје главне снаге, како је предлагао у свом реферату мајор Сава Грујић. На седници Савета од 15. маја 1876. разматрана су оба предлога. Ђурићево мишљење, које се ослањало на претпоставку да ће се сви хришћани на Балкану дићи на устанак чим се огласе српски топови, није прихваћено мада је и у Савету било чланова који су делили његово гледиште због тога што би таква употреба трупа довела до превеликог уситњавања расположивих снага. Усвојен је Грујићев предлог који се темељио на стратегијском начелу да се ударом на главне непријатељске снаге успешно решавају сва питања због којих се улази у рат. У духу те одлуке решено је да се на главном Моравском војишту концентришу две трећине војске и предузме офанзива према Нишу, а на споредним војиштима - на Дрини према Босни, на Тимоку у правцу Видина, и на југу, на правцима Јавор - Сјеница и Рашка - Нови Пазар ангажују помоћне снаге, с тим да се из политичких разлога предузму локални напади код Видина, Сјенице и Новог Пазара.

Дакле, предлог ратног и операцијског плана мајора Грујића пружао је могућност да Србија због прикупљености своје територије, лакше мобилизације и концентрације своје војске, почетне иницијативе и снажне мотивације народа и војске, макар и с веома скромним војним снагама, отпочне ратне операције са изгледима на успех с обзиром на познату спорост у мобилизацији и концентрацији турске војске, њену застарелу тактику и немотивисаност турских војника.

Недопустиво мешање политичара

Међутим, непосредно пред почетак операције, у време концентрације и развоја војске, на захтев српске владе измењен је концепт ратног и операцијског плана. Уместо да се предузме одлучна офанзива са већином снага на Моравском војишту, одлучено је да се предузму нападна дејства на свим војиштима па је, ради тога, наређено прегруписавање трупа које су већ биле у покрету према раније усвојеном плану концентрације. Такав заокрет у примени већ усвојеног ратног плана сведочи не само о недопустивом мешању политичара као нестручних лица у вођењу ратних операција, већ и о неодмереним политичким амбицијама владе, с обзиром на ограничене могућности војске и земље, у којима се, истина, огледала општа тежња читавог српског народа да се ослободи Босна, Стара Србија и Рашка област, као и утицај схватања о великом стратегијском значају Рашке области и Старог влаха где се налазила турска војска која је Рашку област држала као тампон зону између Србије и Црне Горе. Дакле, идеја о ослобођењу Рашке области, које би омогућило одсецање Босне од Истанбула и источних области турског царства и омогућило спајање Србије и Црне Горе, толико је била снажна у Србији да су том циљу били подређени готово сви други циљеви рата. Та идеја била је присутна у мислима свих Срба.

--------------------------------------------------------------------------------
На историјском Делиграду 30. јуна кнез Милан је пред војском у свечаној објави рата Турској прочитао војницима: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. Нека је са срећом да Бог да!"
--------------------------------------------------------------------------------

Пишући о свечаној објави рата Турској, коју је кнез Милан прочитао пред војском на историјском Делиграду, 30. јуна, Сава Грујић је записао: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подеј-ствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. нека је са срећом да Бог да!"

Нажалост, извршена измена у ратном и операцијском плану пореметила је читав ратни концепт српског Генералштаба. То је био главни узрок неуспелих напада српске војске на нишком, дринском и ибарском правцу.

У обимној литератури о Српско-турским ратовима 1876-1878. године подробно су реконструисане операције на свим војиштима, посебно борбе на Јаворском фронту. Већ и та чињеница сведочи колики је значај придаван ослобођењу Рашке области, колики је њен стратегијски значај. После извршених измена у плану концентрације, на Ибарском војишту Срби су концентрисали 24.000 бораца за ослобођење Рашке области под називом "Ибарска војска" и под командом генерала Фрање Заха.

Ибарска војска била је подељена у три колоне:

Главна колона одређена је за операције под непосредном командом генерала Заха на правцу Јавор - Сјеница;

-Помоћна колона - три добровољачка батаљона под командом архимадрида Нићифора Дучића за ослобођење Старог влаха на правцу Увац - Нова Варош;

-Лева колона, у долини Ибра, на правцу Рашка - Нови Пазар под командом потпуковника Илије Чолак Антића.

На том војишту Турци су имали један и по пут јаче снаге (око 33.000 људи) и то:

-Код Сјенице и Нове Вароши 15.000 бораца под командом Муктар-паше, И

Код Новог Пазара 18.000 војника под командом Мехмед Али-паше.

Концентрацију турских снага на Ибарском војишту, које је и за Турке у том рату било споредно војиште, показује да су Турци придавали огроман значај одбрани "босанске yаде". Будући да су Турци имали уређене положаје за одбрану и надмоћнију снагу од Срба на том војишту, српске трупе нису имале реалне шансе да постигну озбиљнији оперативни успех. Тако се и догодило. Једино је архимадрид Дучић са својим добровољцима имао леп успех продором од Увца према Кокином Броду и Новој Вароши које је ослободио. Дучић је први српски командант који је пресекао турски "босански пут" преко Рашке области. Али осим тог дивног подвига за понос и песму, успех Дучићевих добровољаца није се дубље одразио на ток ратних догађаја у Рашкој области.

Главна колона под командом генерала Заха, која је нападала преко Сјеничког поља, поражена је већ првог дана, јер се упутила преко отвореног Сјеничког поља, у сред дана право на утврђене турске положаје на Калипољу без потребне артиљеријске заштите и чврсто организованог садеј-ства ангажованих јединица. Зах је у тренутку када се српска пешадија поколебала, ушао у стрељачки строј да је осоколи. Под њим су Турци, чак, пушчаним метком убили коња. Он је и даље храбрио вој-нике. Али, све је било узалуд. Напад преко Сјеничког поља је пропао. Јова Ристић је с разлогом свалио кривицу на Фрању Заха за неуспех напада Ибарске војске на сједничком правцу, али је претерао када је за њега рекао да му је "стран војнички занат", мада му је било познато, као водећем министру у ратној влади Србије, да је Фрањо Зах основао Војну академију (Артиљеријску школу), да је био први начелник Генералштаба и председник Ратног савета и да је са тих положаја дао велики допринос изграднји и припреми официрског кора и српске војске за рат.

Разграничено војиште

Колона која је упућена преко Рашке на Нови Пазар, одступила је пре него што је ушла у борбу, јер је њен командант потпуковник Илија Чолак Антић, као егземпларан страшљивац, побегао са фронта чим је чуо први пушчани пуцањ. Једна мања колона, коју је уз Ибар предводио капетан Михаило Илић, постигла је известан успех, али се и она убрзо повукла на полазни положај због повлачења главне колоне са новопазарског правца, јер је остала усамљена у дубини непријатељског распореда. На неуспех Ибарске војске у целини утицало је и то што је изостало садејство између српске и црногорске војске у току операција у Рашкој области, будући да је црногорски књаз Никола упутио главнину своје војске у Херцеговину да прошири своје границе у Херцеговини и према среднјем Јадрану, пошто је уговором о савезу са Србијом обезбедио знатне територијалне добитке у тој области.

Пошто је српска офанзива на Ибарском фронту пропала, јер није добро ни вођена, Турци су прешли у противнапад с циљем да се преко Јавора и долином Моравице, пробију према Чачку, у долину Западне Мораве, и угрозе позадину главних српских снага на Моравском војишту.

Српске снаге на Ибарском фронту су се, благодарећи храбрости и вештини команданата какви су били мајор Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем Вукосављевић, прибрале и у вишемесечним борбама сузбиле све турске нападе и покушаје продора у долину Западне Мораве, тако да су одржале линију фронта у зони граничних планина. Тако је, дакле, Ибарска војска одбранила границу на Јаворском фронту и заштитила позадину војске на главном војишту, те тако испунила онај задатак који је одговарао њеној снази и адекватном задатку у том рату против Турске.

Неуспех Ибарске војске донекле стоји и у вези са изостанком садејства Црногорске војске. Наиме, пре закључења уговора о савезу између Србије и Црне Горе, књаз Никола је, за улазак Црне Горе у рат, тражио и добио 40.000 од 70.000 дуката, колико је Србија имала готовине. Према Уговору о савезу између две српске кнежевине, који је 16. јуна закључен у Млецима, подразумевало се и оперативно садејство две братске војске. Међутим, на захтев књаза Николе Петровића, назначена је линија разграничења између војишта српске и црногорске војске у старовлашкој области. Пошто је уговором осигурао део територије у новопазарском Санyаку, књаз Никола је окренуо своју војску да заузме Херцеговину и јужни део Далмације. Тако је, због посебних политичких калкулација и амбиција, угрожен успех у рату обеју кнежевина не само на Ибарском војишту него и у читавом рату.

Тада је пропуштена прилика да се пресецањем турског "босанског пута" ослободи Рашка област или бар Стари влах пре него су се Аустроугарска и Русија споразумеле о исходу Српско-турског рата. Наиме, српска офанзива на Ибарском војишту почела је и неуспешно се завршила 7. јула, а састанак аустроугарског цара Фрање Јосифа и руског императора Александра ИИ и њихових министара Андрашија и Гочакова одржан је у Рајштатском дворцу у Чешкој 8. јула. Они су се тада договорили да се ограниче резултати Српско-турског рата, пошто је Аустроугарска одбила руски меморандум 1875. године да се српском народу у Босни и Херцеговини да аутономија. Русија је била приморана, будући да није могла да присили супарницу на позитиван однос према њеном предлогу и придобије друге гарантне силе (коалиционе партнере из Кримског рата) да је подрже, да иде на компромис са Аустро-Угарском. До тада је Русија у Источном питању тежила да иде заједно са Аустроугарском. Али када је ова исказала посебне интересе, Русија је у датим околностима схватила да привремено мора ићи на уступке и да у решавању Источног питања и ослобођења словенских народа турске власти неће моћи да иде са Бечом на Истанбул, како је до тада мислила, већ да ће морати кренути обрнутим путем: преко Истанбула на Беч, тј. прво се обрачунати са Турском па са Аустроугарском да би остварила своје стратегијске циљеве у тренутку распада турске империје. У Бечу су добро уочили тежњу Русије да реши Источно питање према својим интересима, али и њену тренутну немоћ за самосталну акцију, као и сопствену незгоду да се оштро супротстави Русима, па су се у таквим околностима два цара договорила у Рајхштату да се ограниче резултати Српско-турског рата тако да не буду превише окрњени интереси ни једног од партнера.

О Рајхштатском споразуму два цара сачуване су две забелешке: грофа Андрашија и кнеза Горчакова. У забелешкама обојице министара стоји да су се цареви договорили да се "у садашњем тренутку" обе стране придржавају "принципа немешања", затим да се не допусти ни победа ни пораз зараћених страна.

Договор царева

У случају успеха Турске договорено је да ће се обе државе заложити да се "васпостави статус кво" у Србији, а у Босни и Херцеговини да се спроведу административне реформе. У случају, пак, српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, обе стране су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану. Што се тиче осталих тачака споразума које се односе на ограничење резултата и последица евентуалне српске победе, њихове интерпретације знатно се разликују: према забелешци Горчакова, Аустро-угарска је под притиском Русије пристала на увећање Србије и Црне Горе тако што је Србија требало да добије "извесне делове Старе Србије и Босне", а Црна Гора целу Херцеговину и луку на Јадранском мору. Ова тачка у Андрашијевој забелешци у односу на Србију интерпретирана је на сличан начин, док је за Црну Гору наведено да је било предвиђено да добије само један део Херцеговине без помињања луке на Јадрану. Даље, у Андрашијевој забелешци стоји: "Остали део Босне и Херцеговине анектираће Аустроугарска", док у забелешци Горчакова стоји да је Аустроугарској признато право да анектира само "турску Хрватску и неке делове Босне, који се граниче с њом, према плану који ће бити накнадно утврђен". У руској забелешци нема ни помена о сагласности да Аустроугарска анектира Херцеговину. За случај потпуног распада Турске, у руској забелешци наведено је да Румунија и Бугарска постану независне кнежевине, а у Андрашијевој забелешци да постану аутономне покрајине Турске и да такву аутономију добије и Албанија, док се у Руској забелешци Албанија уопште не помиње, итд.

--------------------------------------------------------------------------------
У случају српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, Аустроугарска и Русија су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану
--------------------------------------------------------------------------------

Рајхштатски споразум најречитије сведочи о међународном положају двеју држава чији су се суверени састали у Чешкој на почетку Српско-турског рата. Аустроугарска, имајући Немачку иза себе, могла је да присили Русију на крупне уступке, док је Русија, да би избегла сукоб са новом коалицијом с каквом се тукла у Кримском рату, морала да попушта не само на штету Јужних Словена, већ и на уштрб својих битних интереса. Ипак, тај споразум омогућавао је Србији и Црној Гори, уз мало више ратне среће, да прошире своје границе. Али је, исто тако, спасавао Србију и Црну Гору од евентуалног пораза у рату против Турске за случај неуспеха њихових војски на бојном пољу. Наиме, тај споразум омогућио је Русији да после продора Турака на Моравском војишту и пада Ђуниса, када је ратна срећа потпуно прешла на турску страну, интервенише у корист Србије. На ултимативан захтев руског цара Александра Другог Порти, Турска је морала да прекине ратне операције, закључи примирје а затим и мир у фебруару 1887. године са Србијом на бази "Статус љуо анте беллум".

У Другом српско-турском рату, у који је Србија ушла као савезница Русије у децембру 1877. године (Црна Гора није ни прекидала рат против Турске), на јаворском фронту није ни дошло до праве борбе.

Само је једна чета из Ваљевске бригаде прве класе, под командом потпоручника Живојина Мишића, доцније чувеног српског војводе, под борбом подишла Сјеници на два сата хода, али је ту била заустављена. Наиме, после прекида ратних операција у Првом српско-турском рату и неуспеха Цариградске конференције, која је имала за циљ да се приволи Турска да спроведе радикалне реформе у побуњеним хришћанским областима, Руско-турски рат је био неизбежан, јер је руска влада изјавила да ће, у случају неуспеха конференције, прибећи другим средствима да би присилила Турску на уступке у корист хришћана. Да би обезбедила неутралност Немачке и благонаклоност Аустроугарске у предстојећем рату против Турске, Русија је била присиљена на нове уступке у корист Хабзбуршке монархије. Да би обезбедила десни бок својих армија у току надирања према Цариграду, Русија је потписала Будимпештанску конвенцију, датирану под 15. јануаром 1877, којом су потврђене одлуке Рај-хштатског споразума о забрани стварања велике словенске државе на Балкану уз обавезу да неће проширивати своје ратне операције преко Србије и Црне Горе. Тиме је руска влада признала, на штету својих интереса и својих балканских штићеница, проширивање утицајне сфере Аустроугарске на исток до Тимока, Јужне Мораве и Вардара. Аустроугарска је, дакле, ослањајући се на одредбе Будимпештанске конвенције, Стари влах и Рашку област означила као своју интересну зону, па је затражила од српске владе, под претњом рата, да се прекину српске операције у тој обалсти, коју је она већ тада резервисала за себе.

Од времена Берлинског конгреса, којим је окончана Велика источна криза 1875-1878, стратегијски значај "босанске yаде" кроз Стари влах и Рашку област добио је нов смисао: као коридор преко кога је Аустроугарска планирала продор према Солуну и Егејском мору и као зону за стално раздвајање Србије и Црне Горе. После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. "зелена трансферзала" за продор ислама на Запад, али и за пенетрацију западних сила према Истоку са једнаком тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на адекватан начин 1912. године када су ослободили Рашку област и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизиран и протериван, па се бројни однос између православних и муслимана мењао у корист мухамеданаца. То се и данас злоупотребљава за уплитање страних сила у унутрашње послове наше државе уз помоћ поткупивих појединаца из редова муслимана. Сведоци смо дакле, пропуста државне политике у време ослобођења 1912. године што није учињено готово ништа да се зацеле дубоке ране на народном ткиву које су вековима позлеђиване и продубљиване.

14
Пивница / Девета уметност
« послато: март 08, 2007, 02:01:32 пре подне »


 namigivanje

15
Пивница / Hooligans video mix
« послато: март 03, 2007, 03:20:13 пре подне »
Ultras :

(mix)
(What Else You Gonna Do On A Saturday?)
(Kaiser Chiefs - I predict A Riot)


Players :

(mix)
(mix)
(Incidentes Colo-Colo vs Boca Juniors)

16
Северна трибина / Химки - ЦЗ
« послато: фебруар 14, 2007, 02:22:15 пре подне »


Во вторник проходили ответные матчи 1/8 финала Кубка ULEB. «Химки» дома проиграли «Црвене Звезде» со счетом 76:93 (11:26, 26:25, 20:22, 19:20).
Напомним, что первый матч проходил в Белграде при пустых трибунах и закончился поражением химчан с разницей в 12 очков.

Казалось, что домашние стены помогут подмосковной команде, но… настоящим сюрпризом для всех оказалось присутствие в зале более 200 человек спартаковских ультрас, которые приехали поддержать своих сербских друзей, с которыми у них давние дружеские отношения. Итог противостояния болельщиков оказался сродни финальному счету. Полная победа красно-белой дружины. Финальным аккордом в этом противостоянии стал баннер: ОТ АДРИАТИКИ ДО ТОКИО НАС 200 МИЛЛИОНОВ, который непостижимым образом был развернут на центральной трибуне стадиона, сообщает наш собственный корреспондент.

А вот как прокомментировали этот матч наставники команд:
Наставник гостей Драган Шокота выделил как оборону, так и атаку своей команды.
«Мы победили вполне заслуженно. Это позволяет утверждать тот факт, что мы были сильнее в каждой из четвертей. У нас была прекрасная оборона и атака, что отразилось в счете. В свое время мы сами поставили себя в трудное положение, заняв в группе 3-е место, поэтому на пути к финалу приходиться встречаться как с «Химками», так и с мадридским «Реалом», УНИКСом», – сказал Шокота.

«Говорить не о чем, проиграли до начала игры, – начал главный тренер «Химок» Кястутис Кемзура. - Мы долго работали над настроем, осознавая важность этой игры. Но на матч игроки вышли эмоционально пустыми. Знали, что «Црвена Звезда» играет жестко, мы, видимо, плохо к этому были готовы».

http://www.onlinesport.ru/

17
Терен / УЕФА
« послато: јануар 28, 2007, 08:21:33 пре подне »
После 16 година владавине Ленарта Јохансона, на челу европске куће фудбала дошло је до смене. На Конгресу у Диселдорфу већином гласова представника националних Савеза за новог председника УЕФА изабран је Мишел Платини. Славни Француз је добио 27 гласова, четири више од досадашњег 77-годишњег првог човека Уније европских фудбалских асоцијација. Некадашњи репрезентативац "триколора" и три пута лаурет награде за најбољег фудбалера "старог континента", Платини је као члан Извршног одбора ФИФА и потпредседник Фудбалске федерације Француске током своје кампање најавио промену формата такмичења у Лиги шампиона. Јавно се залагао за смањење максималног броја представника из једне земље са четири на три, такође противник је и нових технологија у фудбалу, попут видео-снимака као помоћи арбитрима током утакмица.

- Фудбал је игра више него што је производ. Фудбал је спорт више него што је тржиште. Фудбал је шоу више него што је бизнис - речи су новог председника УЕФА који је Јохансона позвао да буде почасни председник европске куће фудбала.
Платини је остао упамћен као један од најталентованијих фудбалера свих времена. Са Француском је 1984. године постао првак Европе, постигавши девет голова на само пет утакмица. Носио је дрес Нансија, Сент Етјена и Јувентуса, а повукао се са терена 1987. Био је ко-организатор успешног Мундијала у Француској 1998, када је постао и лични саветник председника ФИФА Сепа Блатера. Овај Швајцарац га је и подржао у кампањи против Јохансона.


ЦРНА ГОРА 53. ЧЛАН
НА 31. Конгресу УЕФА делегати су одлучили да се европска фудбалска породица прошири за једно место: у пуноправно чланство примљена је Црна Гора, док је одбијен захтев Гибралтара.

18
Времеплов / 15 година од светске титуле
« послато: децембар 08, 2006, 12:02:30 поподне »
Ако је у Барију освојена Европа, у Токију, 8. децембра 1991. године, у раним јутарњим сатима, Црвена звезда је загосподарила планетом. Данас се навршава деценија и по од једног од највећих успеха црвено-белих, освајања титуле клупског првака света...


19
Пивница / Ultimate fight
« послато: децембар 03, 2006, 03:29:34 пре подне »
Зна ли неко када и где ће бити одржан меморијални ултимат фајт турнир "Миодраг Стојановић"?

Странице: [1] 2 3 4