Старе српске кафане

[UrbanBaby]

Kratak istorijat ove najstarije boemske institucije Beograda kaze da je kafana podignuta 1823. godine kao svojina kneza Milosa Obrenovica, koju je ovaj poklonio Naumu Icku, svom trgovackom konzulu. Gradili su je majstori iz Grecije u balkanskom stilu.

Prvi naziv kafane bio je SRPSKA KAFANA, a vremenom je menjala i nazive i vlasnike. Vec 1826. godine, kafanu preuzima Hecim-Toma Kostic, zet Nauma Icka i cuveni vidar iz Drugog srpskog ustanka koji je lecio i izlecio i kneza Milosa. Kafana menja naziv u TOMINA KAFANA. Taj naziv se zadrzao do 1878. kada ju je zakupac Bogoslav Marjanovic-Uzicanin 1892. godine nazvao KOD PASTIRA...

Kafana prelazi u vlasnistvo Ivana Pavlovica koji je nazva KOD SABORNE CRKVE, no zbog tuzbe prote Novice Lazarevica, isti preko noci skinu tablu sa imenom i postavi "?"- samo znak pitanja, kao privremeno resenje.Tako i ostade naziv kafane - "?".

Tokom 1830. i 1831. u kafanu je cesto navracao i Vuk Stefanovic Karadzic. U njoj je 1834.godine bio prvi bilijar u Beogradu, a od iste godine bila je prvo citaliste "Srpskih novina".

Jedan od gostiju koji je nekoliko proteklih godina proveo u inostranstvu, rekao je o ovom mestu: "Znak pitanja se nista nije promenio od kad sam poslednji put bio tu, pre nekih osam godina. Svet zamrznut u vremenu i prostoru. Prvi naziv, pre nekih 150 godina, bio je vezan za crkvu pa se ista bunila.U iscekivanju da smisle novo ime stavili su znak pitanja. I jos cekaju!"

I to nije sve. Taj gost je lepo opisao nase kafane: "Jedno je sigurno. Kafane su nasa najstabilnija industrijska grana koja je izdrzala sankcije, hiper-inflaciju, pretnje tomahavk demokratije i raspirivanje novog svetskog poretka. Sta god da se desi u zemlji i svetu, nas covek ce filozofski sedeti u prepunoj kafani uz flasu piva ili casu vina i diskutovati kako se strasne stvari desavaju danas."

Mesto gde je stalo vreme

Sam naziv kafane moze da privuce slucajnog prolaznika, a kad udje unutra kao da je odskrinuo vrata proslosti.Vreme je stalo i zaboravio je na obaveze. Niski, okrugli drveni stolovi prekriveni crvenim ili zelenim stolnjacima i drvene polukruzne solice bez naslona, odaju starost ove kafane.

Pitala sam konobara da li zna koliko dugo se odrzava ovakav izgled kafane, a on mi samo rece:
"Poslednjih 40 godina se nista nije promenilo. Za ranije ne znam."

Kada sam prvi put usla u "?", osetila sam da je ova kafana drugacija od drugih. Njena starost i potreba da bude sto slicnija onoj elegantnoj i modernoj kafani iz 19.veka, recimo, ne dozvoljava upotrebu kasetofona. To medjutim, ne sprecava konobara koji uzurbano nosi porudzbine, da pevusi nesto sebi u bradu.

Pored glavne prostorije sa sankom, u kafani postoji odvojena prostorija - restoran, za putnike namernike koji su ogladneli. Nekoliko stolova je i ispred kafane. (Kada je lepo vreme gosti mogu da uzivaju u pogledu na Sabornu crkvu i Ulicu kralja Petra). Prizor koji "malo" odskace od starinskog izgleda celog ovog zdanja, jeste nadstresnica Coca Cola iznad stolova napolju.

Na zidovima kafane mogu se videti okaceni opancici, crkveni kalendar, grb dinastije Obrenovic, dve kamene ploce. Na jednoj je ukratko ispisana istorija kuce, a na drugoj je pesma ZNAK PITANJA- Dragana S. Vasica. Na zidu je okacena i jedna velika slika koju bih, slobodno mogla nazvati Pogled konobara za sankom. Mozete misliti cega se taj konobar sve nagledao. U cosku pored sanka, nalazi se prastari usluzni telefon, jos uvek u funkciji, a tu su odmah i cuvena vrata iznad kojih pise BASTA. Vode u dvoriste kroz koje se prolazi kad se ide u toalet.

Docarati ugodjaj ove drevne kafane je tesko. Treba doci i licno osetiti taj vremenski vakuum prisutan ovde. Nije to otrcana, prljava kafancina sa notornim alkoholicarima, niti je to savremeni kafic pun namontiranih ribica koje su dobar mamac za kakvog bogatog soma.Tu navracaju obicni ljudi. Neko udje samo da bio otisao u toalet, neko da popije casu kisele ili pivo, a neko tu navrati na dorucak, rucak ili veceru. Ili na partiju price. Ko jednom dodje, stalno se vraca.

Cesti gosti su i stranci, jer svaki turisticki vodic ce vam spomenuti "Question mark" kao cuvenu, prvu srpsku kafanu sa nacionalnim specijalitetima. Oni ce tu pojesti bar govedju corbu i cevapcice, popiti par piva ili coca colu i krenuce dalje u obilazenje naseg grada.

I da vas na kraju pitam nesto- kada ste poslednji put jeli dobru lepinju sa kajmakom? Ja bas nedavno, na ovom mestu. Svratila sam na dorucak, toplu lepinjicu sa kajmakom i opet srela starijeg gospodina u plavom odelu, koji je tu bio i prosli put. Doruckovao je cevapcice i pio lincuru. Cula sam domundjavanje konobara i sankerice: "To je cuveni frizer, cika Adam."


Dusa kafane.

Znak pitanja kafana mog grada,
Nekad obicna,a znamenita sada,
Atlantida koja jos uvek pluta,
Korisna da se u nju udje,kada se zaluta.

Pijana i luda od straosti svoje,
Ima svoje goste koji je boje,
Tonovima vina,smeha i pesme,
A moralista koji sve ume i sme,
NJen znak sadrzi i nas glas,
A kada nestanemo,

Ona ce pricati umesto nas.


http://www.ispodzemlje.com/7/znakpitanja.htm

[UrbanBaby]

Na prostoru na kojem se danas nalazi Skadarlija, sve do prve polovine XIX veka, bila je pustoš koja se prostirala između šančeva koji su opasavali grad i sela Palilule. Posle drugog srpskog ustanka, Beograd je počeo da se širi, srpske vlasti su počele planski da naseljavaju krajeve oko Save, dok se buduća Skadarska ulica razvijala stihijski, budući da nije bila u tim prvim urbanističkim planovima. Palisade na šančevima raznela je gradska sirotinja i koristila ih za ogrev, a na obodima šančeva naseljavali su se Cigani i gradili kolibe oblepljene blatom sa trščanim krovovima, zbog čega je kraj dobio ime Šićan-mala, odnosno Ciganska mahala.

Prvi put je ova ulica ucrtana u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi, a koje je bilo promenjeno samo jednom, za vreme austrijske okupacije, kada se iz nepoznatih razloga Skadarlija zvala Ružina ulica. Postepeno se ovde doseljavaju sitni činovnici, praktikanti, zanatlije, kalfe i kafedžije sa svojim porodicama, podižu solidnije kuće i ulica dobija gradski karakter. Najstarija sačuvana kuća iz tog perioda kada je ulica renovirana jeste Štihina kuća, koja se danas nalazi na adresi Skadarska broj 31. Zna se još da je tu postojala jedna fabrika šešira, nekoliko piljara, zanatskih radnji i reprezentativna pivara na samom dnu ulice.

Arhitektonski razvoj ulice zaustavlja se početkom Prvog svetskog rata, zbog čega je ovaj kraj ostao nerazvijen iako se nalazi u samom centru velegrada. Za vreme kišnih perioda, kanal koji je proticao sredinom ulice bio je premali da primi svu nadošlu vodu, a kamenje iz kaldrme izgledalo je kao rečno korito. U administrativnim kartama Beograda, taj kanal je označavao granicu između dva gradska kvarta, pa je leva strana, gledano sa vrha ulice, pripadala dorćolskom, a desna palilulskom kvartu. Pošto je svaki kvart imao različite zakone o noćnom muziciranju, ta granica je mnoge spasla policijskih batina. Naime, dovoljno je bilo prekoračiti kanal, iz dorćolskog preći u palilulski kvart, koji je imao liberalnije zakone za braću po nesanici, pa da se izbegne gnev žandarma zbog nepoštovanja javnog reda i mira.

Ova, inače skromna ulica sa prizemnim kućama, uokvirena krošnjama drveća, u kojoj se živelo palanački, postala je stecište naših najnaprednijih duhova sasvim slučajno. Početkom prošlog veka Beograd je na šezdeset hiljada stanovnika imao preko trista kafana, od kojih je desetak bilo u Skadarskoj ulici i okolini, a od kojih nijedna nije imala reputaciju i značaj čuvene kafane Dardaneli koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Zbog blizine Narodnog pozorišta, tu su se okupljali poznati glumci i književnici, a blizina brojnih redakcija tadašnjih časopisa učinila je da se mnogi tekstovi napišu za kafanskim stolovima. Bilo je to sastajalište umetničkog i intelektualnog Beograda sve do proleća 1901, kada je kafana srušena. Po nekom prećutnom dogovoru, njeni stalni gosti se posle nekog vremena spuštaju stotinak koraka niže, niz strme sokake iza pozorišta, i zauzimaju skadarlijske kafane, kada počinje brzi razvoj ove ulice i nastaje mnoštvo anegdota i mitova u vezi sa njenim posetiocima.

Po velikom hrvatskom piscu i esejisti Antunu Gustavu Matošu, inače čestom gostu Skadarlije, istorija naše boemije bila bi istorija naše književnosti, pa bi samim tim i ova ulica imala značajno mesto u njoj. Ovde su deo svog života proživele i takve veličine kakav je Borisav Stanković, a mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Ive Ćipika, Veljka Milićevića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih. U kafanama su tako nastala i neka dela naše književnosti, kao što je drama Stanoje Glavaš Đure Jakšića, ili njegova pesma Padajte braćo. Ispijajući rakiju, Stevan Sremac je u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog sveta, koje je kasnije koristio u svojim delima, a Branislav Nušić je dobru ideju plaćao hranom i pićem, sve dok se ne padne pod sto. Zanimljivo je da je Rade Drainac u kafani, sa saradnicima, spremao pokretanje novog časopisa Hipnos i pravca hipnizam, u inat zenitizmu Ljubomira Micića. Kako je društvo popilo ono malo para prikupljenih za izdavanje, Drainac je morao da prihvati hiljadu dinara od nekog mladog trgovca koji se zanosio književničkom karijerom, i na taj način uspeo da objavi prva dva broja Hipnosa.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi. Tu su se mogli sresti glumac i reditelj Narodnog pozorišta Aleksa Bačvanski, nastavnik muzike i osnivač Više muzičke škole Toša Andrejević Australijanac, upravnik Narodnog pozorišta Pera Dobrinović, velikani našeg glumišta, kao što su Toša Jovanović, Svetislav Dinulović, Milorad Gavrilović koga su svi zvali Stari gospodin, zatim prvakinja Narodnog pozorišta Vela Nigrinova, prvak Narodnog pozorišta Dobrica Milutinović i čuvena beogradske glumica Žanka Stokić. Gosti Skadarlije bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili zaraženi tim načinom života ili blizinom tako velikih ličnosti. I svi oni su imali ista prava pri izboru mesta u kafani.

Pošto su mnogi naši umetnici gostovali na inostranim scenama i tamo sticali poznanstva i prijateljstva sa velikanima evropske scene, ovi su, kad bi gostovali u Beogradu ili uzvraćali posete svojim srpskim kolegama, takođe bili gosti skadarlijskih kafana. Švedski književnik i slavista Alfred Jensen, sekretar Nobelovog instituta i univerzitetski profesor, tvorac studije o Gunduliću, prevodilac Njegoša i Mažuranića, provodio je večeri u kafani Tri šešira u društvu Stevana Sremca i Čiča Ilije Stanojevića oduševljavajući se pevanjem uz gusle Janka Veselinovića. U svom delu Sloveni i svetski rat napisao je: ,,Dva grada ostala su zauvek u mom životu, to su Dubrovnik i Beograd. U prvom su me privukli more i okolina, a u drugom su me oduševili ljudi". Nemački političar, istoričar i filozof Herman Vendel, osnivač nemačko-jugoslovenskog društva za kulturne veze i autor knjige Bizmark i Srbija, počasni član Matice srpske, dolazio je više puta u Beograd i, po hroničarima tog vremena, proveo je noći u Skadarliji učestvujući u maratonskim takmičenjima u ispijanju piva sa Čičom Ilijom Stanojevićem, koja su se najčešće završavala nerešeno.

Pored njih, oduševljeni ljubitelji Skadarske ulice bili su i književnici Ivan Bunjin i Aleksandar Ivanović Kuprin, koji je izbegavao svečane prijeme zarad razgovora sa Tinom Ujevićem u nekoj od skadarlijskih kafana, zatim veliki umetnici Salvini, Noveli, Matkovski, Submatov... I mnogi intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije su na isti način doživljavali slobodan duh koji je vladao u ovoj, stotinak koraka dugoj, strmoj i kaldrmisanoj ulici. Njome su bili fascinirani i neretko joj posvećivali svoj talenat velikani hrvatske književnosti Ksaver Šandor Đalski, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec... Česti gosti bili su i pisci Ivo Vojinović, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, a kad je naša čuvena slikarka Nadežda Petrović, povodom stogodišnjice prvog srpskog ustanka 1904. godine, organizovala Prvu jugoslovensku izložbu, vodila je svake večeri svoje goste u neku od kafana Skadarlije.

Skadarlija je izlazila na glas kao umetnička kolonija i duhovna oaza u gradu koji je posle prvog svetskog rata počeo naglo da se razvija i ubrzano motorizuje, i već tada se po novinama pojavljuju članci kako ovaj kraj, kao deo naše kulturne baštine, treba sačuvati od urbanizacije. Uredba o zaštiti beogradskih starina iz 1935. godine predviđala je da se u Skadarliji sačuva njena tadašnja regulacija, a da se kuće u kojima su živeli Đura Jakšić, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dimitrije Ginić obeleže natpisima, pločama i reljefnim portretima ovih umetnika. Mada je malo od toga realizovano, u javnosti se učvrstila svest o kulturnoj vrednosti Skadarlije.

Posle Drugog svetskog rata, u oduševljenoj obnovi pobedioca nad fašizmom, Skadarliji, koja je ostala netaknuta bombama kojima je Beograd bio izložen, preti modernizacija. Međutim, posle eseja beogradskog arhitekte Uglješe Bogunovića objavljenog u Politici 1957. godine, javlja se interesovanje da se ova ulica pretvori u neku vrstu muzeja pod otvorenim nebom. Isti arhitekta uradio je i urbanistički projekat za ovaj deo grada, koji je prihvaćen od gradskih vlasti, prema kojem se zadržava arhitektonski inventar nasleđen iz predratnog perioda, a ulica postaje pešačka zona. Skadarlija tako i danas nosi istorijsku vrednost, zbog specifičnog šarma orijentalne ulice od pre dva veka, kao i kulturnu, koju su joj udahnuli svi oni umetnici koji su u njoj proveli svoje najlepše noći.

Kao i njeni svetski pandani, Skadarlija nije odolela poskupljenjima. Kao što je Monmartr u Parizu bio dom za siromašne pesnike, slikare i boeme svih vrsta, sa jeftinim cenama smeštaja i hrane, a danas je jedan od elitnih delova francuske prestonice, tako u svom ,,Latinskom kvartu" Beograd ima turističku atrakciju. Umesto iscepanih stolnjaka ispolivanih uljem i vinom, za kojima se često mogla dobiti večera i piće na kredit, Skadarlija je danas jezgro elitnih restorana i kafića gde su cene uvek više nego van ove sanjive ulice.

Posestrima Monmartra

Na inicijativu grada Pariza 22. oktobra 1977. godine, došlo je i do bratimljenja beogradske Skadarlije i pariskog Monmartra. Tom prilikom, iz Francuske je stigao karavan u kojem su bili jedan pesnik, dva slikara, predstavnici uprave Slobodne komune Monmartr, petnaest muzičara iz paradnog orkestra i nekoliko članova Udruženja pivopija, viteza drugog reda hmelja. :D  U čast tog događaja, velika povorka Beograđana, zajedno sa gostima, prodefilovala je od Spomenika zahvalnosti Francuskoj, preko Trga republike, do Skadarske ulice, gde je podignuta spomen-ploča. Šest meseci kasnije, Skadarlija je uzvratila posetu bratskoj komuni, a skadarlijski umetnici izveli su svoje programe na najznačajnijim punktovima Monmartra...

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg12282.html

[UltrasLondon]

2. kafana po starosti, ako nije i starija od "?" bila je, dok je nisu srusili, kafana "Boka" u Svetogorskoj. Srusena je pre 10ak godina i sad je na njenom mestu banka. Bila je od onih jednostavnih kafana. Jedna pravougaona prostorija, tako da su svi gosti videli jedni druge. Imala je noviji sank u izlog fazonu. Suber (prozor izmedju soba) iz koga je kuhinja izbacivala klopu. "Svaka namerno razbijena casa se placa" natpis. Uzasno zadimljena, sto je sasvim normalno. Trosne stolice i stolove. Fenomenalan rostilj.

U produzetku Svetogorske, u Makedonskoj, nalzaile su se dve slavne kafane. "Sumatovac" i "Lipa". Pod lipom je bila picerija, (ko moze da se pohvali da je jeo picu s skembicima?), a gore je bila kafana. "Sumatovac" je bilo kultno mesto, ovekoveceno u filmu "Nacionalna klasa". Od "trougla" "Sumatovac"- "Lipa" - "Grmec", ostala je u zivotu samo ova poslednja, i verujem da ce ziveti dok je tu taksi stanica.

"Tri lista duvana" je takodje kafana vredna pomena, s mozda najlepsim imenom, nalazila se u Kneza Milosa, na uglu s Bulevarom. Bila je garaza, a sad valjda grade hotel - jos 91 su je srusili da bi digli Hilton.

Sto se "Skadarlije" tice sedimo tako u basti i dolazi onaj stari sto prodaje kikiriki, kaze: "Nisam morao ovo da radim, da idenm od kafane do kafane, vec sam s kolicima stajao."; ja mu kazem da je stajao kod cesme kod "Zlatnog bokala", a s njim je stajao i onaj sto je prodavao usecereno voce. Kaze on - "Jeste. Ali on je umro. Ostao sam ja i Zika (Obretkovic), a i njemu ne daju vise pare"

I zato kad vidite Ziku dajte mu koji dinar, kao i ovom gospodinu koji prodaje kikriki, i ako u fiseku koji podseca na dzoint jedva da ima nesto kikirikija, obavezno kupite, ipak ne prosi, radi.

[UrbanBaby]

[UrbanBaby]

Ресторан "Грчка краљица", Кнез-Михаилова 51


Здање у Кнез-Михаиловој 51, ресторан «Грчка краљица», познато најпре као «Деспотов хан», јединствено је по много чему. Пре свега, то је најстарија сачувана зграда у овој улици. Друго, овај ресторан једини је угоститељски објекат који од настанка није мењао намену и, најзад, то је једина  зграда која се налази на старој регулационој линији двеју улица - Кнез-Михаилове и Рајићеве. Поврх свега, сачувана је у облику у којем је настала. Једино јој је име било промењено у дугом раздобљу после Другог светског рата. Али, почетком деведесетих година сад већ прошлог века, враћено јој је  старо име, па тако није више «Плави Јадран», него поново «Грчка краљица».  

Остало је непознато ко је пројектовао зграду хотела "Грчка краљица", како је и када добила то име. Дивна Ђурић Замоло у својој књизи "Хотели и кафане 19. века у Београду" износи претпоставку да се то десило осамдесетих година 19. века, када су некадашњи ханови добијали нова имена мењајући притом изглед, опрему и услугу, који су сада били више по  европском укусу и мерилима. На ту тему у својим белешкама Бранислав Нушић пише: "Тек после великог покрета 1848. године, када су војвођански елементи почели јаче да придолазе у Београд, донели су они и обичај, који је већ владао у њиховим крајевима, да и кафанама дају нарочито измишљена имена. У првоме реду су била династичка имена наших и страних пријатељских династија. Тако су постале кафане "Кнез Михаило Престолонаследник", "Српски краљ", "Српска краљица", "Српка круна", "Руски цар", "Руска круна", "Грчки краљ, "Грчка краљица", "Румунски краљ", "Чешка круна", итд."

"Грчка краљица" је подигнута као хан 1835. године, о чему се сазнаје посредно, из списка кафана који датира из 1860. године. У њему се каже да је то мејана (хан) Јована Куманудија, банкара, да је отворена пре 25 година без одобрења, као и то да је у закупу држи Јанко Лазаревић. У поменутом списку стоји још да је од мешовитог материјала, да осим механе има осам соба, две кухиње и подрум и да јој је име "Деспотов хан".  

Овај хан подигао је на свом имању Деспот Стефановић који га је сам и водио. Хан је продат пре 1860. године, јер се на поменутом списку кафана из исте године као власник појављује Јован Кумануди. "Деспотов хан" је променио више закупаца, а осим Јанка Лазаревића, позната су још двојица - Алекса Димитријевић из 1896. и Драгутин Даничић из 1922. године.  

У хотелу "Грчка краљица" је 1908. године било 11, а даљим преграђивањем дошло се до 14 соба. У њему су одседали углавном трговци из унутрашњости, а у кафану су долазили и трговци из Београда.  

Јован Кумануди је Грк пореклом по оцу који је био пекар и имао пекарницу на Сави. Хлеб је био изузетно добар, а пекара је радила дању и ноћу. Захваљујући тако стеченом капиталу, отац Јована Куманудија је на Великим степеницама, до хотела "Национал", подигао кућу на спрат у којој је била нова пекара. Ова кућа је касније продата Марку Стојановићу, адвокату и вицегувернеру  Народне банке. Отац Кумануди имао је више синова, од којих су четворица успешно водила колонијалну радњу у Главној чаршији. Јован је напредовао до "правителственог банкара" обављајући "обичне банкарске послове са пословним светом и плаћања за рачун државе у иностранству". Добар део својих великих прихода улагао је у непокретности.  

На углу Кнез-Михаилове и Улице краља Петра Јован Кумануди је срушио  турску једноспратницу у којој је имао радњу и живео, па је 1870. године саградио нову једноспратницу европског изгледа. У приземљу ове куће били су дућани попут дубровачких, са гвозденим капцима и вратима. Спрат је био издељен на велике собе. Народна банка је у Куманудијевој кући имала своје канцеларије од оснивања 1884. године, све до  завршетка своје зграде. Потом су у кући биле канцеларије банкарске радње "Андрејевић и Компанија", а после Првог светског рата канцеларије Француско-српске банке. Јован Кумануди је купио и кућу до ове, са једним спратом према Улици краља Петра, као и кућу на углу Поп-Лукине и Црнотравске. Кумануди је имао и кућу у некадашњој Господској улици  где је после његове смрти становала његова жена Хрисанта са кћерком Милевом. Имао је још једну кћерку која се звала Катарина и два сина - Димитрија и Андру. Син Димитрије наследио је кућу у Кнез-Михаиловој. И Андра и Димитрије живели су расипнички. Тако је кућа у Кнез-Михаиловој на крају продата Николи Д. Кикију. Кћерка Катарина је наследила кућу у Црнотравској, а Милева је била наследница "Грчке краљице".

www.starigrad.org.yu

[UrbanBaby]

www.srpsko-nasledje.co.yu

"...Београд је крајем осамнаестог века имао 140 механа, чак пет пивара, а по кавгама и пијанкама упамћен је барон Тренк.

За време дуже аустријске окупације (1718-1739), према расположивим архивским подацима, у Београду је било више механджија, а мање кафеџија - поуздан знак да се вино више ценило од кафе. Забележено је да је било и тридесет шест пекара, један посластичар, један "лебцелтер" - родоначелник каснијих "лицидера", те један пекар који је правио колаче на оријенталан начин. Помињу се и кувари, а нарочито се истичу тројица који су кували за принца Александра.

Један аустријски хроничар пише:

"Живот у немачком Београду није био монотон; пре би се могло рећи да је био бучан... Становништво се много задржавало у механама, кантинама и каванама, у којима је трошило сву своју зараду. Људи су се лако задуживали, и када нису могли одговорити својим обавезама, они би једноставно из Београда нестали". Даље исти аутор наводи да је у Београду тада било око сто четрдесет кафана и механа, а бележи и да се генерал Марули, у своме извештају из 1731. године, жали "како сваки неваљалац који овамо добегне и узме једну собу под кирију, купи буре или два пива, или их узме на вересију, и точи, а да би се што боље користио - скрива пропали и бестидни олош и дотле ради док не пропадне и друге не упропасти".

Познате кафане биле су "Код црвеног вола", "Код три зеца", "Код дивљег човека", "Код црног орла", а у српском крају налазила се "Екмеклучка кафана". Пили су се пиво (тада је у Београду било укупно пет пивара!), вино и ракија, најчешће из околине града. Међу силним кавгаџијама, који су чинили знатан део интернационалне популације, помиње се, по својим неделима чувени, барон Тренк. Међу различитим забавама, помињу се балови, на којима су грађани "и поред свег весеља у сали били престрављени, јер се за сваку ситницу хапсило и ударало по сто батина". У Београду се тада налазио и зоолошки врт, који је припадао принцу Александру. Врло је омиљено било и посматрање јадника који су били везивани за стуб срама, а још већа посластица била су јавна погубљења..."

[UrbanBaby]

На обали Дунава, испод Гардоша, тамо где је пристајала скела, Аркадије Бокалић, у својој кући, отвори кафану, назвавши је "Златни шаран". Први гости, уз пећ бубњару на олајисаном патосу, били су дунавски аласи и сељаци који су чекали скелу да их одвезе у баште на другој обали плаве реке. Избор пића је био богат: може вино, а може и ракија. Али је зато риба увек била свежа: из Дунава је "ускакала" право у тигањ. Бокалића је наследила удовица Добрила, па син који је био угледни банкар, а локал су касније водили легендарни земунски угоститељи, познатији по надимцима него по крштеним именима и презименима - Тица, Бата Гајдаш и Малајац...

За многе Београђане, када се помене Земун, један од синонима Земуна али и својеврстан оријентир - то је један од објеката за кога "сви знају где се налази".

Има неколико верзија о томе када је "Шаран" почео да ради, али највероватнија је она по којој је то било пре равно једног века 1898. године. Овај ресторан један је од најстаријих међу многобројним земунским кафанама.

Према неким записима и усменом предању, угледни земунски грађанин Аркадије Бокалић је у својој кући, на самој обали Дунава, на месту где је некада било земунско пристаниште и где је још увек пристајала скела, отворио кафану наденувши јој име "Златни шаран". Вероватно да господин Аркадије није ни слутио да ће ова кафана управо доживети стогодишњицу постојања - златни јубилеј, сходно придеву из свог имена.

У имену, кафана је задржала тада већ помало мутно сећање на некадашње богатство града, које се гомилало од половине XVIII века. Тада је Земун, који се после два века под Турцима поново вратио под окриље хришћанства, доживео свој највећи економски напредак у историји. На граници тадашње две моћне царевине, Аустрије и Турске, али и на граници Запада и Истока, град је постао један од најзначајнијих трговачких центара овог дела света, центар у који је стизала и одакле је отпремана свакојака роба и сливало се силно богатство. Земун су у то време називали "малим Бечом" и "сребробогатим", па је после нормално да су гостионице у граду носиле и адекватна имена: "Код златног анкера", "Код златне штуке", "Код златног орла", "Код сребрне кугле"... У време када је господин Аркадије Бокалић отворио своју кафану, богатства и раскоши је већ знатно мање било, али, ето, он јој је дао име "Златни шаран".

Истини за вољу, ово име ипак није било примерено кафани. Од првог дана, она је постала омиљено стециште аласа са Гардоша и земунских сељака из Горње вароши који су ту свраћали док су чекали скелу којом су одлазили у своје баште на Червенки, на банатској обали Дунава. То јесте био честит и радан, али ипак припрост свет - елитни гости су у то време одлазили у далеко угледније ресторане у хотелима "Гранд" и "Централ" или у "Венецију". Аласи су иначе били познати "весељаци" (пијанци и кавгаџије) па је у "Шарану" често долазило до туче и свађа, упркос свим напорима власника да одржи ред и углед кафане.

После смрти Аркадија Бокалића, гостионицу, која је у међувремену, променила име у "Шаран", наставили су да воде његова удовица Добрила и син Лазар. Лазар Бокалић је уз то учио и велике школе и касније постао угледан банкарски чиновник и истакнути земунски спортски радник, па је имао све мање времена за кафану коју је на крају и продао.

До почетка Другог светског рата "Шаран" је променио неколико власника, а најпопуларнији међу њима био је Антун Трнавац, звани Бата Гајдаш. Пошто се пензионисао овај вешти земунски угоститељ је склепао некакву дрвену колибу на другој обали Дунава, "у риту", и у њој точио пиће и служио пржену рибу аласима и првим "викендашима", а ову своју илегалну крчму назвао је звучним именом "Хилтон"!. Пред почетак Другог светског рата "Шаран" је водио Никола Атанацковић, звани Тица, такође познати земунски угоститељ.

У међуратном периоду "Шаран" је дошао на глас као ресторан у коме се спремају најбољи рибљи специјалитети. Кажу, да је тада на јеловнику било 70 разних јела од речне рибе, али су од пића и даље служени само ракија и вино! И профил гостију је полако почео да се мења. Иако су аласи и даље били међу најбројнијим муштеријама, долазило је све више такозваног "финог света", међу њима и доста Београђана, нарочито глумаца и других боема, али и богатих трговаца, политичара па и амбасадора.

После Другог светског рата "Шаран" је национализован и припојен рибарској задрузи истог имена, у коју су силом утерани и сви земунски аласи. Кафана је поново сведена на безличну крчму о којој је нови - друштвени - власник мало водио рачуна, па је објекат све више пропадао и губио свој углед. Тек 1952. године, када је "Шаран" постао власништво Пољопривредно-индустријског комбината "Срем", ситуација је знатно поправљена.

Иако је ресторан задржао свој стари изглед - са олајисаним црним подом, пећи бубњаром смештеној у ћошку и вратима између две сале, попут оних у каубојским филмовима - квалитет кухиње је знатно побољшан, а асортиман јела од рибе постао разноврснији, баш као и избор пића које је нуђено све учесталијим али и отменијим гостима.

За нагли пораст популарности "Шарана" велике заслуге имала је и сјајна конобарска гарнитура која је тих шездесетих година послуживала госте. Иако сасвим различити - један је био симпатичан ноторни пијанац, други обешењак и спадало, трећи флегматичан а четврти брз и окретан - представљали су сјајан тим конобара због кога су многи гости "Шарана" постали стални.

Од сталних гостију "Шарана" био је и познати земунски боем, ветеринар Миша Пилипић, за кога се прича да је сваког другог јануара, за сталне госте, у ресторан доводио неку од чувених циганских музичких банди из Срема, а актери тих целодневних забава још дуго су их памтили. Оваква славља и обележавање почетка нове године до данас је остала традиција овог ресторана. У "Шарану", иначе, другим данима није било музике, али је врло често међу гостима било појединаца са гитарама или добрих певача. Дешавало се тако да песму са једног стола прихвате и други и да читава кафана као једно весело друштво и зору дочека, јер се "фајронт" никада није строго поштовао. Тако је "Шаран" веома брзо, већ средином шездесетих година, постао једно од најпопуларнијих места не само у Земуну већ и читавом Београду.

Запослени радници у "Шарану" одбили су 1966. године понуду земунског угоститељског предузећа "Централ" да уђу у његов састав, па је ресторан наставио да ради у оквиру ПКБ Турист (данашњи "Беотурс").

Исте године извршени су обимни радови на детаљном преуређењу и реновирању читавог објекта. Слични радови предузети су и 1981/82. године када су сав ентеријер а добрим делом и фасада претрпели знатне измене. Планове за ово реновирање урадио је познати архитект Петар Ђаковић, па је "Шаран" по амбијенту постао једна од најлепших кафана наше престонице. Део сталних гостију, незадовољан променама и сматрајући их исувише "отменим"; престао је да долази и потражио неки други, скромнији кутак, али је зато "Шаран" добио мноштво нових гостију. И ова вртешка на којој се смењују гости различитог статуса и угледа, очигледно је још једна од традиција овог ресторана. И поред свега, то је једна од најпопуларнијих београдских кафана и свакако понос земунског угоститељства.

Велики прегалац ове кафане је управник Милорад Петровић, звани Милајац, који је радио у београдском угоститељству до 1976. године, када долази у "храм" рибарског кулинарства земунски "Шаран". Малајац, како га сви зову, у овом ресторану прошао је све фазе рада: био је конобар, шеф смене а данас је управник. Ову дужност обавља већ пуних 15 година.

На питање шта је то што привлачи госте у овај ресторан, управник каже:

"Нема ту никакве тајне. Овде се риба припрема читаво једно столеће и увек на исти начин, технологија је остала иста. Ова генерација запослених користи се савременим уређајима али само за брже припремање, али не и на рачун квалитета који гост очекује."

"Шаран" има предност када је у питању свежа риба, јер сваког дана овде стиже шаран, смуђ, сом, кечига, бела риба - директно од дунавских аласа. Рибари од Старих Бановаца, па све до Текије на Ђердапу, просто се утркују ко ће продати рибу "Шарану". Иста конкуренција важи и за рибњаке, било да је реч о рибњаку из Јакова или Ечке код Зрењанина.

Тако ради "Шаран" у коме данас о апетиту госта брине тридесетак запослених који раде у две смене.

"Шаран" је за земунске култно место. Кажу, када је један Земунац - гастарбајтер дошао после дуго година из прекоокеанских земаља, пре него се са породицом поздравио питао је: "Је л' је ручак у "Шарану"?

Нема више старих аласа, тешких песница и великог срца. Сад су гости неки људи дебљих новчаника и финијих манира.

Исто је само велика плава река.

И аласка тугованка:

"А у Дунав риба плови,
нема кој да лови".

[UrbanBaby]

Иначе поново ради "Шуматовац".  :ruke

Локал је реновиран, увече има живе музике...не знам како је преко дана и да ли ће се вратити стари гости али сачувано је старо име.

Даће Бог да се једнога дана и она пицерија преко пута затвори и  поново отвори кафана "Под Липом"...  

;pivo

[silvester]

Помену Лондонац кафану "Грмеч". Задњи пут сам био тамо негде у новембру прошле године. Био ујутру послом у граду па свратио на кафу. На јутарњој кафи, и зестини наравно, је било и пар познатих глумаца. Баш ми је било пријатно. После месец дана опет сам хтео да свратим али ми се није дало, кафана реновирана, изгледа фенси...

[UrbanBaby]

http://erazmofrojd.mojblog.co.yu/1/%C4%8Duburske-legende/81105.aspx

Чубура је одувек била позната као боемска четврт Београда. Само,  за разлику од Монтмартра, Гринич Вилиџа, или Скадарлије, где су кафанским животом царевали сликари, писци или политички дисиденти, чубурски боеми, махом су били - мајстори. Врачар, раније познат и као Енглезовац (по Франсису Мекензију, Шкотланђанину који је крајем 19. века откупио земљиште испресецано потоцима, исушио га и продавао плацеве) - од самог почетка, био је насељаван радницима и занатлијама који су куповали јефтине кућице и ту оснивали радње. Мекензи им је био наклоњен, па је о свом трошку саградио чувено здање Радничког дома (потоњег биоскопа Славија, на жалост срушеног пред крај XX века).

Своје Златно доба, боемска Чубура живи између два светска рата, али оно траје и дуже, може се рећи, све негде до рушења кварта познатог као Мали Холивуд (простор данашњег Чубурског парка), крајем шездесетих. Централни део овог простора заузимало је ромско насеље, а по ободима, ка улици, налазило се неколико чувених кафана. На углу 14. Децембра и Максима Горког - легендарни ,,Кикевац", чувен по свом становнику Аци Носоњи, боему који је дословце живео у овој кафани. Спавао је на столицама, никада није имао други стан, а пошто је био велики козер, увек расположен да забавља аудиторијум, многобројни гости који су због одличне и надалеко славне домаће кухиње посећивали Кикевац, свакодневно су га чашћавали ручком и капљицом. И тако је живео годинама...

С друге стране, у Чубурској улици, налазила се, ништа мање позната кафана ,,Чубура", у којој су главни били водоинсталатери Јова и Чокалија и бравар Баја Бане. Ту су се смишљале смицалице, ситне преваре и неслане шале, а омиљену забаву представљало је клађење у све и свашта. Једна од најпопуларнијих игара на интерној кладионици било је погађање разноразних мера "од ока"; на пример колико је шта дугачко или тешко. Дуго се препричавао "Јовин штос" којим је излудео свог кума Чокалију. Наиме, преко ноћи, у милиметар је измерио све што се погледом дало обухватити и потом све мере научио напамет. Сутрадан је непогрешиво погађао и узео куму све паре. Наравно, на крају му је признао шта је урадио, али обичај је био да ако наседнеш на штос и испаднеш будала, мораш да трпиш и - нема враћања лове.

Други пут су се Чокалија (водоинсталатер) и Жика Шнајдер кладили ко ће да сашије  боље одело. Чокалија је био изазивач, а Жика је прихватио. Организован је жири, обојица су купили исти, квалитетан штоф, а изабран је и манекен, извесни Мита Шерпица, касније чувен по бизарном начину на који је окончао живот (удавио се шкембићима у ,,Малој Топлици"!)

(Чубурци су ожалили Миту, али нису пропустили да констатују како су знали да ће му храна доћи главе. "Читавог живота је само пио, никад није јео, и то је морало да му се деси...")

И тако... сашише мајстори своја одела, би модна ревија, Мита Шерпица се шепурио по кафани као по модној писти и, на крају, само да би било што забавније - жири изабра Чокалију. Жика, који је иначе био одличан шнајдер, протествовао је, као покрали су га, а у ствари није био љут, било је важно да су се лудо провели...

Једном је у ,,Чубуру" дошао добро обучен господин са старинским сатом у рукама... у питању је био вредан сат коме је недостајала велика сказаљка. Човек је био готов да дигне руке од тражења мајстора, нико живи у Београду није био спреман да прихвати сат на поправку, сказаљку није било лако заменити, била је неопходна идентична, исте тежине, итд... Све у свему - операција компликована и за најискусније часовничаре. Јова и Чокалија, међутим, мртви хладни, послаше дотичног господина код Баја Банета, чија се браварска радња налазила одмах поред кафане. "Ако Вам он не поправи, нико неће..."

Наравно, двојица спадала су хтела да се нашале са својим другаром, који је био познат по томе што је волео да се хвали да је најбољи мајстор. Господин је крочио у радњу, и како се после препричавало, следио се. Била је то неуредна, штрокава јазбина, са алатом посвуда разбацаним и са ваздухом засићеним од металних мириса. Промуцао је да су га послали, али да је очигледно у питању грешка, јер њему треба сајџија, а не бравар, али Баја Бане је истог тренутка прихватио Јовин и Чокалијин изазов и изјавио да ће узети сат. Човек, који није имао шта да  изгуби оставио му је своју реликвију, а Баја Бане је прионуо на посао. Скинуо је малу сказаљку, измерио је на прецизној ваги, пронашао одговарајући лим и направио идентичну сказаљку (само мало дужу). Посао није био ни мало лак, требало је обликовати тако ситан предмет, Бане је све друго оставио... радио је за славу. На крају, чак  је и офарбао сказаљку у оригиналну боју... Сат је радио!

Кажу да није хтео да наплати...

Глас о чубурским мајсторима и њиховим досеткама, био се прочуо по читавом Београду. Али, слава није увек слатка. Било је неминовно да се нађе неко ко ће и њима да доскочи.

То је једна од најчувенијих прича...

Једног јутра, наиме, у ,,Чубури" се појавио сељак, обучен у бриџ панталоне, са антеријама и шајкачом. Сео је и поручио пиће, све време по рукама преврћући листић спортске прогнозе. Гнездио се по столици, причајући сам са собом:

"Мајку му... изгледа да ће да бидне да је ово дванајс'..."

Чубурци му приђоче и упиташе га о чему се ради, а он рече да - како ствари стоје - има дванаест погодака на прогнози. Ови погледаше листић и имаше шта да виде - стварно дванаест! Рекоше му да одмах иде у Лутрију да подигне паре, али сељак ће: "Ма ди ћу ја, мора' се врнем у село... Ко ће да 'рани краве и свиње..." И све тако. Чубурци му поновише да је велики новац у питању и да се мане крава и свиња, али сељак није одустајао од своје приче.

"Не знам ви ја Бијоград, ће се загубим..." И све тако...

Онда Чубурци предложише сељаку да му дају двеста хиљада, а он њима листић, па да се лепо врати у село, а да они после подигну паре уместо њега и - квит. (Наравно, прећутали су да је добитак читавих петсто хиљада). Сељак, сав срећан, пристаде, узе паре и - нестаде. Чубурци су одмах отишли у Лутрију, али - тамо их је чекало изненађење. Благајник је погледао листић и замолио их да сачекају да обави проверу. Отишао је иза паравана и необично дуго се задржао. Чубурци су чекали, постало им је помало сумњиво, а онда је банула полиција и - све их похапсила! Испоставило се да је у питању фалсификат. "Сељак" је имао само једну уплаћену колону, али и налепницу која је покривала три колоне. Шаљивџија је сачекао да резултати буду објављени и потом попунио две преостале колоне: једну погрешно, а другу са свих дванаест погодака...  Чубурци су објашњавали полицији да су купили листић од неког сељака (наравно, нису рекли за колико пара); полиција није гутала ту причу...  и тако у недоглед. На крају су их на једвите јаде пустили, с тим што су им обећали да ће мотрити на њих...

Неколико дана касније, у ,,Чубуру" је ушао онај "сељак", овог пута у фином градском оделу, у пратњи неколико пријатеља. Чубурци, који су седели за суседним столом, нису га препознали. "Сељак" је частио читаву кафану (чијим ли, само, парама?) и почео гласно да препричава како је преварио чувено друштво из ,,Чубуре". Тек тад, и наши јунаци се досетише. Неко од њих скочи, у намери да се обрачуна с преварантом, али га другови задржаше. "Сељак" (за кога се испоставило да је познати мангуп са Цветка) рече им да немају разлога да се љуте, да је био бољи и преварио их у "поштеној" утакмици. Чубурци онда спортски прихватише "пораз" и, наравно, не паде им на памет да траже новац назад. Јер, правила су правила.

Тако је то било на Чубури... Ни један дан није могао да протекне без каламбура...

Данас више нема ни ,,Чубуре", ни ,,Кикевца", ни ,,Топлице". Преживели су ,,Трандафиловић" (у соцреалистичком руху), ,,Каленић", ,,Соколац".

Ускоро се очекује проширивање улица Мекензијеве и Максима Горког. Тада ће нестати и оних неколико последњих старих приземних кућа које чувају тајне ишчезлог Београда.

[UrbanBaby]

У центру Београда, на Дорћолу између улица Васина и Браће Југовића, на адреси Добрачина 5 налази се Ракиа Бар.

На скоро подједнакој удаљености од Калемегдана, Кнез Михајлове и Трга Републике, у непосредној близини Народног позоришта и Народног музеја, Ракиа бар се налази на једној од најлепших локација у граду.

Отворен је 17-тог јуна 2006-те године.

www.rakiabar.com

[R.S.K.]

Ај људи,набацајте и адресе и инфо о другим кафанама,које нису тако старе ал су квалитетне.....где може да се ваљано попије и поједе?

[Skrimo]

био сам синоћ у некој кафани код панчевачког моста онако велика је,у сваком случају је...занимљиво :)

[UrbanBaby]

био сам синоћ у некој кафани код панчевачког моста онако велика је,у сваком случају је...занимљиво :)

Ако мислиш на ресторан "Коноба" поред саме реке (испод панчевачке стране моста) тамо је супер уштековати се преко лета. Имаш осећај да си негде далеко од града. Супер је клопа од рибе и служи се домаће вино. Ја тамо волим да одем на кечиге и пиво.

Газда је Ренато Грбић.

Grbići su jedna od najstarijih ribarskih porodica u Beogradu. Porodični nadimak im je Pingvini. Nižeg su rasta, provode i leto i zimu na reci, pa ih tako prozvali. Prvo su živeli na Adi Huji. Zapalila im se baraka, izgoreli ribarski alati. Posle je tamo počeo da se pravi kej, preselili su se ispod Pančevačkog mosta. Tu je živeo i čuveni ribar, pokojni Toma Katanga pa su začeli alasku koloniju...

[UrbanBaby]

http://www.horecabar.com/sr/novi-lokali/manjez.html

[UltrasLondon]

Читам оно о Чубури, Врачару,...
Не помињу Орач и Влтаву.

РСК
Ако волиш гурманлуке - коленице, буткице, ребра, шкембиће,... Стара Херцеговина у Цариградској на Дорћолу. Вардар у Земуну има све добро. А врло, врло квалитетна клопа је у Гусану на углу Светозара Марковића и Тиршове.
Док су прве две старије, Гусан је настао од киоска за јела са роштиља. Кобаје и ролована џигерица су врх. Успут ти је до Маракане.

Наравно пишем о мање познатим "скривеним драгуљима", не о већ познатим београдским кафанама. Од тих познатијих обавезно иди у Мајдан/Мало корзо (исти власник) или у Земун код "Наје" где је роштиљ врх, а порције огромне.

И да додам да поред Боке и Три листа дувана нема ни чувене "Видин капије" која је била на раскрсници Палмотићеве, Хиландарске и Џ. Вашингтона.

[100%anti crnobeli]

УЛ, кад кажеш Мајдан, ценим да мислиш на онај ресторан у Господара Вучића, скоро па на углу са Булеваром. Био сам тамо у четвртак, ентеријер им је по мени баш лоше одрађен, мада башта ми делује да је лети или на пролеће већ екстра, но како је сад зима нисма имао прилике у башти да седим. Елем оно што је најбитиније, клопа им је врх брате  :D . Ја сам узео пуњену пљескавицу, која је отприлике правоугаоног облика и толико је велика да после не мораш наредних 24 часа да једеш без проблема.

Што се тиче старих кафана са душом морам да вас обавестим да једна таква легендарна, која се налазила дијагонално од Правног факултета, нажалост више не постоји. Говорим о Гргечу наравно. Значи кад сам видео да је нема и шта се налази уместо ње(Рајфајзен банка) слошило ми се моментално.
Семе им се затрло германско, а и оним нашима који су им то продали  :boks .

[радомир]

Ко воли гурманлуке од свињскога врат и свињских ребара, а притом напад холестерола на организам му не смета, правац у рупчине, беле воде код Неше.
Не препоручује се људима са слабим срцетом!

[UrbanBaby]

Кафана "Руски цар"

Године 1890. у време када је у Русији владао Александар III Романов, господин Макса Антонијевић је купио плац са кафаном на углу Кнез Михаилове и Обилићевог венца. Претпоставља се да је кафана "Руски цар" добила име по Александру II Романову, који је био веома слободоуман цар, ослободио је сељаке од кметства, модернизовао просвету и пољопривреду...

Он је Србима остало у лепом сећању и вероватно је у његову славу београдски кафеџија осамдесетих година 19. века својој кафани дао име "Руски цар". Велелепну зграду данашњег "Руског цара" подигла је породица Антонијевић која се бавила часовничарством и имала једну од најугледнијих јувелирница у граду - "Браћа С. Антонијевић", у Кнез Михаиловој 11.

Почетком двадесетих година минулог века, Милутин Антонијевић, Максин син, одлучио је да на плацу где је кафана подигне палату достојну имена породице. Пројекат је радио чувени архитекта Милан Секулић, а помагао му је и архитекта Брашован. Изградња је почела 1922. и завршена је 1926. године. Већ те исте године постала је статусни симбол ондашњег Београда.

Миљана Лакетић у својој књизи прича како је сав намештај био од масивног дрвета, како су сви лустери и вандарми били од кристала.
Историја "Руског цара" се наравно преплиће са историјом Београда оног времена, кафану је једно време држао човек по имену Људевит Рац. После је дошла окупација, Рац је нестао и никада се није сазнало шта се са њим десило. Кафана је коначно затворена 1958. године, а негде око београдске Конференције несврстаних на истом месту отворен је експрес- ресторан "Загреб".
Деведесетих је овом ресторану враћено старо име.

[UrbanBaby]

www.zvezdara.org.yu

...Како наводи Бранислав Нушић, у Београд је, за време кнеза Милоша, вода довођена кроз зидани водовод, са Булбулдера и из Малог Мокрог луга. Вода која је спровођена из Малог Мокрог луга ишла је на Чукур-чесму и Сака-чешму па ка граду, а она која је долазила са Булбулдера, преко Цветног трга је спровођена на Теразије и ка данашњој Кнез Михаиловој улици.

У времену које описује Нушић, на тадашњој периферији Београда постојала је кафана ,,Сибирија" која је тако названа због тога што је, како он каже ,,била бестрага удаљена од вароши". Она се налазила на некада пустом смедеревском друму, близу старих козара, код Седам кућа. У Нушићево време, то је већ био део града који се називао Смедеревски ђерам и који више није био пуст као некада када је ова кафана била потпуно усамљена све док Београдска општина преко пута ње није саградила трамвајске депое око којих је почело да се гради насеље за раднике и запослене у њима. Скупа кирија у центру натерала је и друге Београђане да почну да се више насељавају у овом крају.

У периоду између два светска рата, територија Звездаре је била различито насељена и изгледала је знатно другачије него данас. У току 30-тих и 40-тих година прошлог века (тј. у току Другог светског рата) данашњи предео око Цветкове пијаце је за ондашњег Београђанина био тадашњи крај света. Тада је то била периферија Београда која се називала ,,код Цветка", ,,код Цветкове механе" или ,,код Цветкове кафане", по кафани газда Цветка Јовановића у чијем је власништву била и цела околина кафане. У том крају су, међу српским становништвом, живели и Чеси, углавном музичари, али и неколико немачких и мађарских породица, а било је и Јевреја и Руса емиграната.
Предност становника овог дела Звездаре је била та што је периферија код Цветка са градом била повезана трамвајском линијом. Чувена ,,шестица" ишла је од Цветкове кафане једним колосеком низ Улицу краља Александра. Код ,,Лиона" су се трамваји сачекивали, а одатле су ка граду ишла два колосека која су водила преко Теразија до споменика кнезу Михаилу, где је била почетна станица.
Цветкова кафана се налазила на месту где се данас налази кафана ,,Смедерево"...