Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!

Петар Милатовић Острошки, књижевник
Српство Црногораца - Тестамент Светаца
Предавање у Конгресној кући у Бечу 15. септембра 1992. године



Један од највећих Црногорца свих времена је Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици. Такав велики Црнгорац створио је моћну српску државу три вијека прије него се први пут помиње Црна Гора у свјетској историографији и бласфемично договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком!
Па Немањин син Растко још је већи Црногорац од највећег Србина Немање зато што је, као Свети Саво, испунивши новозавјетни тестамент да син буде родитељ своме оцу, постао врховни српски Светац!

И Отац и Син су Свеци код српског народа! Немања је Свети Стефан Мироточиви, а син му Свети Саво, утемељивач српске духовности, творац Светосавља, најчвршћег моралног узглавља и јединог духовног здравља, врховни српски Светац који је Србе увијек са странпутица враћао на прави национални, светосавски, пут прије и послије свих Савиндана и видовдана по којима се вјечност вјечности учи!

Од ове двојице највећих Црногораца Српство нема већих Срба у историји!

С обзиром да Српство, као симбол библијског значаја, почиње од двојице највећих Црногораца, Српство Црногораца сматра се ТЕСТАМЕНТОМ СВЕТАЦА!

Поступајући по тестаменту светаца, син оца Црногорца из Васојевића, Ђорђије Петровић морао је и пред Богом и пред народом да подигне СРПСКУ РЕВОЛУЦИЈУ и да остави најдубљи људски траг по губавом образу ондашње Европе, а управо примјер великог црногорског Србина Ђорђија Петровића био је водиља свим каснијим еропским ослободилачким и препородитељским покретима!

Анахроно је доказивати да је Његош највећи Црногорац зато што је у своје вријеме, и у каснијим, био и остао један од највећих Срба свих времена! Ту чињеницу знају скоро сва црногорска дјеца која, прије него узму буквар у руке, напамет знају Његошев Горски вијенац и тек кад одрасту схвате ко је написао овај бисер свјетске књижевности!

Коме још није јасно да Владика Николај Велимировић, најмудрији Србин свих времена послије Светога Саве и Његоша, чије је поријекло из Загарача код Даниловграда, није један од највећих Црногораца баш зато што је јеванђеоском љубављу и стоичком мудрошћу заговарао свеправославно јединство и свесрпско уједињење током свог паћеничког и светачког живота у емиграцији на свим континентима широм земљинога сара по којем неко (зна се ко!) појмове мијеша и логику вара?!

Ко може да порекне црногорско поријекло творца српске писмености Вука Караџића који је, делајући по тестаменту светаца, увео Србе у планетарну орбиту писмености ?

Зар у небеској алеји највећих Црногораца неки не виде чак ни Патријарха Српске Православне Цркве Гаврила Дожића, највећег јунака међу мудрацима и највећег мудраца међу свим српским јунацима и ко може да фалсификује Дожићево црногорско поријекло из Мораче и његову пресудну улогу у уједињењу двије Краљевине?

Зар Краљ Ујединитељ Александар I Карађорђевић није рођен баш у Црној Гори, на Цетињу, па зар дјетинство није провео на црногорској Обилића пољани?

Зар слијепци код очију не виде Косовски завјет по тестаменту Светаца на коротно црногорској капи?

Зар на путу Светог Петра Цетињског од Немањине колијевке до небеског Престола испод палца, кажипрста и великог прста памети, нијесу расли, по тестаменту светаца, бунтовници и пјесници са молитвама у мозговима да измјере пространство неба по образима, па зар захваљујући таквом раду по тестаменту светаца нијесу престајале оргије крвопија из племена разбратија?

Зар у колијевци од неба и земље, ишараној путевима Светога Петра Цетињског, послије рођења Створа од
Говора и Твора нијесу расле државе праве?

Зар из Светога Василија Остршког, кад је стигао у црногорско Чево, није из њега проговорило Косовско Врачево, па зар тај онебесени пјесак није препознао у Острогу знак што га у памћењу народа утисну цародревни Лешак и зар Светац Острошки није упозорио да, кад мисао сикне диобом једног тијела на два дијела, да ће и слијепци морати да виде цвјетове од очију што расту око Грмочела, па зар Свети Василије није
с краја на крај Дечана пребацио преко себе небо од прошлих и будућих дана?

Борба против тестамента светаца превазилази крваву библијску улогу Пилата!

Пилат је, наиме, прао крваве руке због Једнога, а данашње пилатовске копије желе да од сваког црногорског Србина направе божје мученике налик на Исуса Христа!

Има ли веће части за сваког рођеног и нерођеног Црногорца који српски мисли и осјећа? Одговорно тврдим да нема, јер бити у друштву Свемогућег Бога представља трајно живљење на које нас осуђују они чија су рођења били почеци заборављања!

Из свих ових разлога, као и оних који се подразумијевају, а које нијесам поменуо, одговорно тврдим: онај ко се придржава тестамента светаца, достојно и бескомпромисно бранећи Српство Црногораца, тај постаје аристократа неба по овој земаљској плаконици и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство и Бога и сиромаха који својим духовним благом могу да купе цијело небо!

Српству Црногораца по тестаменту светаца дивили су се бројни страни ауторитети од којих издвајам: Шафарика, Еванса, Геземана, Кандерсдорфера, Флерикеа, Стањицера, Шварца, Витхалда, Кокела, Пасарза, Дена, Верлопа, Пинона, Мармијеа, Цинкајзена, Клервала, Гиљдефирга, Брауна, Гедоа, Томазеа, Милеа, Слајхера, Ајзнера, Крауса, Добровског, Гетеа, Ранкеа, Грима, Виганда, Јиречека, Слечера, Фатера и друге, да не набрајам појединачно бројне остале: њемачке, аустријске, француске, енглеске, руске и остале ауторитете који су у својим дјелима скидали капу Српству Црногораца по тестаменту светаца!

Да закључим, Српство Црногораца, по тестаменту светаца, историјска је чињеница!

Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!

http://www.njegos.org/siteindex/links.htm
црногорски сајтови.... разни линкови


The Day of Proclamation of the Kingdom of Montenegro; Cetinje, August 28, 1910

Ненад Шеровић
Стефан Твртко I Котроманић
(1353 – 1391)

Поводом иницијативе за подизање споменика краљу Твртку, оснивачу Херцег-Новог, октобар 2002.


Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.

Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо насљеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у вријеме великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради посједа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови опредијеле против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у љето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу двије војске против Босне, али су обје биле сузбијене: једну – коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. Послије ових побједа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком прољећа 1366. г. Твртко и његова мајка протјерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири цијелу земљу, а његов брат Вук је побјегао у Дубровник. Послије је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успјеха.

Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. Послије ових догађаја, који су имали далекосежне посљедице за цијело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог ђеда Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио српску круну.

Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Дијелећи његову баштину, босански бан је припојио Босни подрињски дио српских земаља. Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убјеђивао да управо њему припада српска краљевска круна. Твртко И крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377. г., највјероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, мјесту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странам и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви српски владари – Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал српског двора, учврстио власт у Босни.

Послије смрти краља Лајоша Великог 1382. г., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на рјечици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382. г., што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385. г. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. г. «огњиште Шубићеве породице». Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. г. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. г. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске с војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавијестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као српски краљ, обавезан да штити земље «родитеља и прародитеља својих, господе српске». Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вијест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босне, којем је пало у дио да «бије тако славну битку и задобије толику побједу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна побједа којој се успомена никад неће избрисати».

У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим дијелом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 мјесеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успјеха Твртко изненада умире марта мјесеца 1391. године...

Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!

http://www.rastko.org.yu/rastko-bo/duhovnost/savina/ndjurakov-savina/ndjurakov-savina_l.html

QuoteСадашња Савинска ризница-музеј је наставак и легални наследник старе ризнице. Смештена је у доњем десном крилу конака, у просторији која је за ту сврху преуређена на савремени начин. У својим орманима и витринама, и на својим полицама, у њој се чувају старине и драгоцености овог средњевековног манастира, стари и по неколико стотина година. Међу најстаријим ризничким предметима свакако је Крст св. Саве «који је израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром и украшен са четири рубина». На његовом стопалу стоји запис: si kr/s/t stogo Save. Поменућемо и веома значајну петохљебницу, коју је према њеном запису, израдио мајстор Нешко Пролимлијековић, у Пожаревцу 1648. године, за потребе манастира Савине. У ризници се чува и велика икона св. оца Николаја из VIII века итд.

QuoteТрећа манастирска црква је најмања, али не и најмлађа. Она није у манастирском дворишту. Подигнута је изнад манастира (око 300 м) у шуми, на једном заравњеном брежуљку. Посвећена је св. Сави Немањићу – првом српском архиепископу. Код Бокеља постоји црквенонародно предање по којем је ову црквицу подигао св. Сава, па је по њој и Светитељу Сави цео манастир добио своје име: С А В И Н А, које часно и поносно носи већ неколико стотина година.

QuoteПрема запису који се налази у цркви, на западном зиду, подигнута је далеке 1030. године!

QuoteСавина није владарска задужбина, као што су: Жича, Студеница, Грачаница, Дечани..., па стога није подигнута ођедном, по унапред утврђеном плану и редоследу. Напротив, она је грађена поступно, у току неколико стотина година, а великим залагањем српских калуђера и благочестивог народа овога краја. Истини за вољу, ваља рећи да је било помоћи и из братске Русије, куда су савински калуђери одлазили у више наврата.
 

Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!

http://www.pravoslavnacobar.net/

QuoteЦрквена Општина Бар, као дио црногорског приморја, које у својем залеђу има басен Скадарског језера, у којем се налазило и древно епископско сједиште Диоклитија (Дукља) има безмало двијехиљаде година дугу  хришћанску историју. Претпоставља се да су овим просторима први благовијестили Јеванђеље Апостол Павле и његови ученици.

На простору Барске Црквене Општине налази се и највећи манастир скадарске обитељи манастира познате као Зетска Света Гора, Манастир Пречисте Богородице Крајинске, који је, уједно, и најстарији хришћански споменик на словенском југу. Ту се у десетом вијеку налазила престоница мале српске кнежевине Дукље која се у каснијим српским текстовима назива Зета, а која се простирала у залеђу јадранске обале од Боке Которске до ријеке Бојане и у равницама око Скадарског језера и ријека Зете и Мораче. На челу те државе налазио се кнез Петар, отац Светог Јована Владимира, о коме је остало сачувано врло мало историских података. Остало је забиљежено да је он негдје између 970 и 980.године, недалеко од свог дома, подигао малу цркву посвећену Пресветој Богородици.

Почетком једанаестог вијека млади краљ Владимир са  својом женом Косаром, на мјесту мале цркве, подиже велики манастир Пресвете Богородице, познат и као Пречиста Крајинска. Косара ту оснива женски манастир, а на падинама Козјака, изнад крајинских села, отвара неку врсту школе. После мученичке кончине Светог Јована Владимира 1016. године његове су свете мошти почивале, заједно са његовом вјерном супругом Косаром у Пречистој Крајинској до 1215.г кад су из великог поштовања према Мученику пренешене у манастир Шин Ђон код Елбасана. Манастир се поново помиње 1417.г. у повељи Балше трећег Ђурђевића, када је у њему, по свему судећи, столовао зетски митрополит, тада кир-Арсеније. Турски попис из 1582.г. биљежи овај манастир, а претпоставља се да је срушен и запустио крајем 17.-ог  вијека, у походима скадарског везира Сулејман-паше Бушатлије...




http://www.pravoslavnacobar.net/Sv.Jovan%20Vladimir.htm

QuoteСвети Мученик Јован Владимир, Краљ српски (празнује се 22. маја /4.јуна) је небески заштитник града Бара. Његова се држава налазила на овим просторима и његов култ је на подручју Бара веома изражен. Три су основна знамења његовог безмало хиљадугодишњег духовног присуства  на овим просторима : остаци манастира Пречисте Богородице Крајинске код Остроса, најстаријег споменика Словенске културе на нашим просторима  у којем су се мошти Светог Краља налазиле до 1215.г кад су пренешене у манастир Шин Ђон код Елбасана , Крст Светог Јована Владимира који вјековима чува часна породица Андровић из села Микулићи подно Румије и вјековни обичај изношења  Крста Светог Краља на врх планине Румије за Тројчиндан.  Да поменемо још и градић између Бара и Улциња који носи име Светог краља - Владимир, манастир Бешку, на Скадарском језеру,  у коме се налазе мошти Владимирове жене Косаре, легенду о Владимиру и Косари...

Од прије неколико година је установљена и свечана литија улицама града на празник Светог Краља, а од 2005.г. организује се и читав низ духовних и културних свечаности под  називом : " Дани Светог Јована Владимира".

Будући велики саборни храм у најужем градском језгу биће, наравно, посвећен Светом Јовану Владимиру.




Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру :
http://www.mitropolija.cg.yu/istbibl/sv_jovan_vladimir.html

Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!

19.02.2008. - 22.08.2008.

http://youtube.com/watch?v=48PME04zn-s
http://youtube.com/watch?v=TWuXnx0KeEw


QuoteУ ПОДГОРИЦИ ПОСЛЕ МИТИНГА УХАПШЕНО СЕДАМ ДЕМОНСТРАНАТА
ПОДГОРИЦА – Црногорска полиција је током и после  протесног скупа у Подгорици против једностраног проглашења независности Косова ухапсила седам особа због каменовања зграда и повређивања полицијског службеника, саопштила је полиција.

Како је саопштено, двојица демонстраната су ухапшени у булевару Светог Петра Цетињског због тога што су каменицама погодили полицијског службеника и нанели му лакше телесне повреде.

Једна особа је лишена слободе због каменовања полицијског возила испред црногорске скупштине, где се одражавао митинг, док су четири особе приведене због пуцања из пишоља, такозваног ,,плашљивца".

Полиција је навела да су демонстранти приликом шетње ка храму Христовог васкресења, где је служен молебан за Србе на Косову, у булевару Светог Петра Цетињског каменовали просторије ОЕБС-а, приликом чега је напрсло једно стакло на тој згради.

Саопштено је да је такође поломљено стакло на кладионици у једној од улица у центру града.

Све што желим рећи, да куцнуо је последњи час!
Не буде ли Звезде, тада неће бити ни нас!