У периоду од треће до пете године сам се двоумио између Партизана и Звезде... Кева навија за Партизан, ћале за Звезду, један деда за Партизан, други за Звезду... И знам да сам прво као одлучио да навијам за Звезду, па ме тај један деда на кратко преобрати у гробара, али онда укапирам да бодрим погрешан тим ;) и вратим се Звезди. Прве две енглеске речи које сам са 6 година научио биле су red и star :D. Ни данас не могу да прежалим што '91. године нисам имао појма о чему се ради и зашто су сви скакали до плафона и урлали кад је тамо неки дао гол из пенала...
Тек негде '95 - '96 сам постао свестан за кога ја навијам, кад смо ишли на 100. дерби мој друг са ћалетом, мој ћале, његов пријатељ и ја. Само тај ћалетов пријатељ навијао за гробаре, а нас четворица за Звезду. Седели смо негде на средини Запада, али мало ближе Северу. Кладили се мој ћале и тај пријатељ у 2 кила печења. Ко изгуби, плаћа. Партизан даје гол, 0:1. Једино тај лик скаче метар у вис. "Аааа, печење, печење, да частиш!". Остатак Запада седи и јебе мајку гробарима... Звезда изједначава, 1:1... Каже овај - "ок, ок, само полако, има још да се игра". Звезда даје гол, 2:1. Цео Запад скочио, само овај седи и ухватио се за главу  :D :D :D. Е, тад сам почео да стварно навијам за Звезду и да пратим све утакмице (нажалост, само преко ТВ-а и новина). Цела соба ми је била излепљена постерима, грбовима, сликама... Крупниковић, Ковачевић, Петковић, Милојевић, Ђоровићи... И ти проклети Аџић и Радмановић, за које сам увек сматрао да им није место ни близу Маракане :D. Па онда адреналин који сам осетио кад сам са другом шетао по улици и на транзистору слушао пренос Звезда - Хартс. Еееее, кад се сетим.....
Након 100. дербија, први пут сам поново отишао на Маракану кад је моја основна школа у оквиру акције "Ја сам звездаш" ишла на Маракану... али се не сећам против кога смо играли... Е, онда сам кренуо у гимназију, нисам се много интересовао за утакмице... као ни у првих пар година на факултету... Е, сад, због обавеза и финансија баш и нисам у могућности да идем на гостовања ван Београда, али зато сам редован на Маракани, као и на Бг гостовањима. Ишао сам и на европске утакмице, али сам схватио да ту нема навијања какво би требало да буде, а да ја нисам човек који је у стању да натера 5000 људи да се чују како би требало. Па, и на последњем дербију на Маракани сам се неколико пута збунио док певамо нешто зато што сам боље чуо мишеве са југа, на орган их набијем! Ипак су "мале" утакмице закон!  ;D
У сваком случају, није ми жао што сам се као клинац одлучио за Звезду, јер било да је прва или да је задња, бодрићу је увек ја.
Стадион пун, у диму све,
и заставе се вијоре...
Бубњева звук одјекује,
Север у трансу лудује...
И запевајте, Делије...

Ја верујем да је све у животу судбина и да нам је свима већ од рођења записан пут!Исто тако верујем да је моја ЉУБАВ према Звезди дар од Бога и нешто што је одавно било записано!!!!Е сад шта је судбина?Некоме ће сад моја прича бити смешна,оваква или онаква,али једноставно то је мој живот и као што рекох моја судбина!Као мали највише у својој породици сам волео ни маму,ни тату већ тетку!Тетка је од младости па ево и дан данас  никотински зависник,тачније КЛАСИК цигара!!!Класик цигаре су негде тамо не знам тачно 90,91 били на дресовима ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ и ја сам не знам ни сам из неких новина као клинац од 4-5 одина нашао постер Фк ЦРВЕНА ЗВЕЗДА где су игргачи на дресовима имали знак КЛАСИКА!и тада сам ја ту нешто у глави повезао љубав према тетки,као љубав према Звезди и што је још већа ствар и сама тетка навија за Звезду!!!!и од тад кад ти поставе оно једно од најпопуларнијих питања у СРБИЈИ за дете од 4,5,6,... година ЗА КОГА НАВИЈАШ, ја кажем из свег гласа ЗА ЗВЕЗДУ!!!!И тако је кренуло!Друга велика ствар која ми се десила је 94 година,тад сам имао неких 7 лета и дошао сам у Београд са оцем на неколико дана!Један дан смо се шетали по граду и одвео ме је на ЈНА који ми се није свиђао ни мало и баш тада ми пишало и сећам се да сам се попишао на западу ЈНА!И мој отац то радо прича!И затим спуштање до Маракане!!!Дошли смо до запада где је све било затворено,али сам био толико ситан да сам прошао кроз шипке и сишао ка терену!Никад нећу заборавити да сам бројао редове како сам се спуштао!избројао сам 117 !!!!Али ту није био крај!Отишли смо до помоћног терена где сам први пут видео Звездине играче!!!Отац ми је причао ко је ко,али једноставно био сам клинац,било је давно,а и био сам превише узбуђен и нисам запамтио скоро никог од њих!Мене отац нажалост никад није одвео на утакмицу,јер њега никад није занимало навијање,већ игра,а по њему Звезда  неигра фудбал још од 1991 !Ни дан данас му није јасно како могу да идем на утакмице и да бодрим људе који не мају везе са фудбалом,фудбалере који само згрћу лову,богате се на нама,које боли курац за нас,једноставно како могу толико да дајем клубу који је пао испод сваког нивоа!Он несхвата мене кад му кажем,да ја верујем да ће Звезда опет бити ПРВАК ЕВРОПЕ,моћна и велика,јер она стварно то и јесте била и биће!Не раазуме моју страст према навијању,неразуме шта за мене значи бити ДЕЛИЈА,али не кривим га,једноставно то сам што сам,захвалан сам Богу на томе и знам да ми је отацц у дубини  душе поносан на мене,јер нисам постао неки тамо панкер,металац,неки педераст или мекушац,већ прави дечко,једноставно ДЕЛИЈА!!!!!Е да и прва текма!Пошто живим на северу Бачке,најближе гостовање ми је била Кула!Иако сам требао да кренем на текме још негде 2001 то се није десило,већ се десило у другом средње са 16 година !како већ рекох у кули,2004 год.,фебруар месец,север пун ДЕЛИЈА,лудница,певање,невероватна бакљада,туча са муријом,Видић дао 2 гола(додуше из пенала),победа 2-1 и тада сам осетио нешто ново у животу и осећај је био невероватан,најлепши на свету, и тај осећај имам и дан данас  и тада после те моје прве утакмице сам схватио шта је значила та сва моја љубав према Звезди,схватио сам свој пут и своју судбину!!!!!Ипак тек са 18 година и доласка у Нови Сад на студирање постајем прави ДЕЛИЈА,остварује ми се жеља, идем на 70 % утакмица у сезони!!!!!!!Данас имам 21 годину,ове сезоне и нисам био на пуно уаткмица,али једноставно нема се времена,некад новца,али најважније је да ја живим за Звезду 365 дана у години,да ми је Звезда  нешто најважније и најсветије у животу,да сам поносан и пресрећан шта сам ДЕЛИЈА и део најбоље навијачке групе на свету и да кад одем на утакмицу дам целог себе за трибину свих 90 минута !!!!!!!!!!!
ГОЛ,СВЕ БИХ ДАО ЈА ЗА ГОЛ!!!!!!!!! БИТИ ДЕЛИЈА,СТАЈАТИ НА СЕВЕРУ ЈЕ ДАР ОД БОГА,СУДБИНА И НЕШТО НАЈЛЕПШЕ ШТО ТИ СЕ МОЖЕ ДЕСИТИ У ЖИВОТУ!
http://www.youtube.com/watch?v=j19mUdziEpk

Једно јутро сам реко ћалету [ из муда] ајде закити кеву вечерас за 9 месеци је дерби па морам да стигнем на време на МАРУ.  Шала мала,ћале ми је ОФКовац ал зато старији брат звездаш и научио ме на време шта је живот а шта су ситнице.Данима сам га смаро да ме води на МАРАКАНУ да видим ЏАЈУ и то се десило сезоне 1974-75 Звезда-Војводина 1-1.Имао сам 9год и мојој срећи није било краја.Сутрадан кад сам причао другарима да сам био на Мари и да сам видео Џају нико ми није веровао док им нисам у детаље испричао целу текму и амбијент.После пар година почињем да будем редован до дана данашњег.                           

#23 March 16, 2009, 09:11:09 PM Last Edit: March 16, 2009, 10:52:16 PM by Пера ДЕЛИЈА
Ја навијам за ЗВЕЗДУ откад знам за себе. Ћале ма је навукао на болест којој нема лека, а то је зависност од НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ КЛУБА и хвала му на томе. Ја сам себе пронашао на север и живим од текма до текме. а верујем да се тако осећа сваки прави ДЕЛИЈА. У мојој породици није било црних оваца сви смо били окорели звездаши. Прва утакмица на северној трибини ми је била дерби са непуне 3 године. Мој ћале, деде, прадеда нису пропуштали текме живели су за ЗВЕЗДУ тако радим и ја тако ће радити и моја деца и нјихова деца...


До смрти ми смо уз тебе нећемо те издати...


Значи од када се основао клуб, сви моји су навијали за звезду. Ћале ми је ишао као клинац на текме, па сад и ја ;D Прва утакмица је била пре 9 или 10 година, не могу да се сетим. Од дана када сам се родио па до смрти, бићу уз Звезду, односно Једину љубав живота мог...

Ја живим само за тебе, јер ти си мени све...

Како и кад,ни сам незнам,ваљда ми је то судбина.После деде,нико у фамилији није био загрижен као ја.Са неких 12-13 година,деда ми купује звездину мајицу,"Много смо јачи" и ту почиње најлепша прича мог живота.Прва текма,баскет текма,финале купа у Новом Саду против Рефлекса,први трофеј од многих у низу.Сада ми је 18 година,четири пуне године учествујем активно на трибини.Паре нећу жалити,тебе ћу Звездо пратити,и верно бодрити.
ПОБЕДА,ТИТУЛА,НАМА ЈЕ ПОТРЕБНА !!!